Пјесма и битка

У селима око Мркоњић Града памти се једна незаписана пјесма. Упамћена је од старијих сељака и ријетки ће је отпјевати након чашице или двије.

Говори о догађајима из Другог свјетског рата

Пјесма гласи овако*:

Процвилила хрватска господа
У бијелу Мркоњићу Граду
Гдје комори пролазит не даду
У њем нема ни пити ни јести
Јер је престо сељак доносити
Сељак има не дају војници
Нек страдају наши проклетници
Нек страдају и нека се пате
Док их наша браћа не ухвате

Измеђ тога ништа не бијаше
Они себи сједницу узеше
Лако им је, сједница је јака
Јер имају Ивана Дувњака
У њега је политика јака
Иван има познатих сељака
Иван има из Бјелајца Туну
Што је метно међу Србе буну
Иван скочи па им вако вели:
Не бојте се соколови бијели
Сада моју уважите бригу
Ја ћу бијелу написати књигу
Па је шаљем усташкој громади
Да нам једну комору одроди
Нит не може нити може проћи
Да нам неће послати помоћи

Па је шаље Јози доводнику
Доводнику, Јози поручнику
Јозо књигу узе
Ал му лију сузе
Јер не смије ићи ових дана
Свуђ у селу има партизана

Сретно пође и у Јајце дође
У Јајцу га сретоше усташе
Све усташе, крвопије наше
Ђеси Јозо, од сокола дико
Тебе жели мало и велико
Јозо оде усташкој громади
Да му једну комору одреди

Кад је било у недиљу младу
Окренуше Мркоњићу Граду
Набацише сто коња куруза
Набацише те бацаше љуте
Тиме мисле да прочите путе
Још је Јозо Винку говорио:
Чујеш Винко, моја мила дико
Ти наиђи преко Копљевића
Ти покољи што има младића
Чујеш Винко, ти тако уради
Трудној жени дијете извади
Нек нестане српске копилади

Мили боже чуднијех чудеса
Спустила се магла са небеса
Ко да знаде да ће бити меса

Кад су били крај Видова гаја
Глас допаде Симела Шолаја
Да се јави Миленку Сукнају
Који лежи на Вођевом Гају
Силна их је обузела језа
Ранише нам Вођевића кнеза
Силна их је обузела туга
Са њим има неколика друга
Мањачани ударише с бока
Не дадоше отворити ока

Кад су били покрај Крвовица
Закука им некаква Катица
Ој Хрвати жалосна вам мати
Да се ваше никад не поврати
(да се вамо никад не поврати)

Да је било стати па гледати
Мртав лежи војник до војника
Мртав лежи коњиц до коњица
Ту је био и Вукеља Иво
Што је наше људе пописиво
Око њега исукало цриво
…

Зима 1942. године, има их још који памте, била је таква да је од хладноће мрзла и помисао на борбу. Снијег је до рамена.

Мркоњић Град контролишу усташе и окупациона војска, исто као и Јајце. Усљед временских неприлика и сталних напада устаничких чета, у некадашњем Варцар Вакуфу фали свега, а хране понајвише.

Пада одлука да се из Јајца допреми комора са оружјем и осталим потрепштинама.
Јози из пјесме лију сузе – сав крај између Мркоњића, Језера, Шипова и Јајца подигао се на оружје још прошле године након првих усташких покоља. Опасно је туда и пролазити иако су Срби са оружјем највише по брдима и селима.

Један од првака је Симо Симела Шолаја, шумарски радник из Пљеве код Шипова.
Почетак је 1942.-е, нема ни пуних 50 дана како су разбили усташка утврђења у оближњем Мајдану. Шолаја са својима лежи у засједи, зна и чека комору из Јајца.

Кроз ледни крајишки зрак изнад Превила тај дан проламали су се и пуцњи и јауци. Са једне стране одреди из краја, с друге Мањачани. Након шест сати непрекидне борбе све што је комора носила је заплијењено, а убијена пратња остаје у пртини, осим оних који су заробљени.

У књигама пишу да је 14. (или 15.) фебруара Шолаја разбио батаљон Италијана и усташа на Вођевом Поду и Превилима, који је пратио комору из Јајца за Мркоњић-Град.

Један опскуран детаљ у књигама није записан, нити се пјева пјесмом, али се препричава: касније су смрзнуто тијело Вукеље Иве исправили. У снијегу је стајао као кип. Један залеђени дио тијела је ножем одсјечен и заглављен међу зубе.

Из даљине се чинило да мртвац пуши цигару.

…

– Зима 1942. је запамћена и у хроникама НОБ-а јер је због своје оштрине пореметила планове партизана у овом крају.
– Мркоњић Град је је 39 пута током рата прелазио из руку окупатора и усташа у руке бораца за слободу. Једном и прије описаног догађаја. Престигао га је само један град у Пољској, који је ослобађан 40 пута.
– Симела Шолаја је погинуо на Купресу исте године залетивши се са бомбама на усташки бункер. Проглашен је за Народног хероја, а о њему је снимљен и један филм.

*Јасност и повезнице дијелова пјесме, стихова имена и појмова, вјероватно си нарушени и изгубљени у усменом преношењу и памћењу „народног пјесника”. Претпоставка је да постоји још стихова.

Записао: Жељко Свитлица