Перовић: Скупа експропријација у Угљевику, али издржаће Комсар

Шеф Представништва Републике Српске у Москви Душко Перовић изјавио је да је судбина највећег пројекта у Српској – изградња Трећег блока Термоелектране /ТЕ/ у Угљевику доведена у питање због нереално високе цијене за експропријацију земљишта будућих копова, али и дубине на којој се налазе резерве угља. Перовић је нагласио да за пројекат изградње ТЕ, који […]

понедељак, април 14, 2014 / 09:25

Шеф Представништва Републике Српске у Москви Душко Перовић изјавио је да је судбина највећег пројекта у Српској – изградња Трећег блока Термоелектране /ТЕ/ у Угљевику доведена у питање због нереално високе цијене за експропријацију земљишта будућих копова, али и дубине на којој се налазе резерве угља.

Перовић је нагласио да за пројекат изградње ТЕ, који води "Комсар енерџи", још има шансе, јер се сад интензивно разматра могућност јамске експлоатације угља, која је знатно јефтинија и ефикаснија.

Он је за "Независне новине" рекао да се пројекат "Угљевик три" налази "на ревизији и нострификацији код државних органа" и да се очекује да та ревизија буде завршена до почетка јуна, тако да се у јулу може очекивати почетак грађевинских радова на електрани.

"Ако се пређе преко неке границе која није реална, могу вам рећи да тај пројекат неће бити ни реализован. Сад је питање да ли су људи заинтересовани да у Угљевику буде још једна електрана или не", истакао је Перовић.

Он је навео да је "Комсар енерџи" до сада у пројекат уложио званично, што је регистровано, више од 65 милиона КМ, гдје су изграђени инфраструктура, мостови, плаћане дажбине, направљен кампус. Осим тога, каже он, око 750.000 евра дато је у хуманитарне сврхе, за подршку спорту, култури, за изградњу двије цркве и локалној заједници.

На питање да ли су дешавања у Украјини и упозорења која се чују из ЕУ угрозила пројекат "Јужни ток", Перовић је рекао да је то глобални пројекат који захвата више држава, од којих су неке у ЕУ и "може доћи до неког кочења".

"Треба напоменути, што многи заборављају, да ‘Јужни ток’ није само руски, већ и европски пројекат, јер су 50 одсто акционара велике енергетске компаније из ЕУ. До сада је највећи проблем био инсистирање ЕУ да тај гасовод буде усклађен са трећим енергетским пакетом, тако да се и другима дозволи транспорт гаса кроз гасовод", навео је Перовић.

Он је рекао да преговори "Гаспрома" и Европске комисије теку и даље, без обзира на кризу у Украјини.



0 КОМЕНТАРА

  1. Koja crna eksproprijacija. Nedamo svoje rudnike i tačka. Neka vam Dodik daje svoje imanje rudik je naš nije Dodikov.
    http://dragas.biz/dokumenti/studijaopravdanosti1.doc
    http://www.dragas.biz/dokumenti/opasnaprevara.doc
    Perviću daj im ti svoju imovinu pa neka grada šta hoće.
    Komsar može jedino sebi graditi termoelektranu ako će od našeg rudnika kupovati rudu po tržišnoj ceni od 130 KM/toni
    Sve drugi je pljačka i otimačina.
    Narod U Federaciji BiH nije dozvolio otimanje svojih rudnika pa neće ni narod u Republici Srpskoj.
    Elektroprivreda RS će sama da gradi svojim parama elektrene.
    http://dragas.biz/dokumenti/studijaopravdanosti1.doc
    http://www.dragas.biz/dokumenti/opasnaprevara.doc

  2. I zračunato je da če po sadašnjim cena struje na ciriškoj berzi, Komsar enerdži iz Republeke Srpske izneti 28 milijardi KM tokom trajanaj otimačine nešeg rudnika preko koncesije. Kažete rudnik se daje u najam. Pa to je smešeno.
    Izajmite nam rudnij na 40 godina posle ćemo ga potrošiti pa vam ga posle iznajmljivanja nećemo vratiti.
    STOP KOCESIJI I OTIMAČINI NAŠIH RUDNIKA.
    FEDERACIJA NEDA SVOJE RUDNIKE PA NEDAMO NI MI.

  3. Problem je što će pojedinci misliti da su dobro univčili zemlju eksproprijacijom, a otet je rudnik vrijedan milion puta više. Pojedinci stavljaju lični interes iznad kolektivnog. Država će im koncesiono pokloniti rudnik u utrobi zemlje a pojedinci će im prodati površinu zemlje.
    To je sada strani okuptor došao i zaposeo kao u Stanarima i Omarksoj. Tamo u Stanarima je to ukupirana i ograđena teritorija. Narod u Republici Srpskoj dobrovoljno pristaje na okupaciju i otimačinu svojih najvernihih rudnika.
    Narod bi toga morao biti svestan i jedinstven po tom pitanju, a ne da gldaju kako će ko ugarbiti koje radno mestu u državnom preduzeći ili administraciji.
    Kad okupaicija rudnika bude ppotpuna i kada postojeća termoeelktrena pljačkom i rasipništvom, i izgubljenim sudskim sporom sa slovenačkom elektroprivredom bude potpuno uništena i predata Komsar enerdžiju tada će biti iz postojećet rudnika i termoelektrean istran višek od 1200 radnika na ulici, pa će onda videti šta znali strancu predati svoje najvrednije prirodne resurse.

  4. Neće biti nikakve eksploatacije, mogu samo kupovati ugalj po tržišnoj ceni od 130 km/toni, mi kopamo nap ugalj oni neka prave sebi šta hoće, plaćače, ekološku i građevinsku dozvolu. Ugalj neće dobiti mogu ga kupovati po torđišnoj ceni. U kojoj se to još državi sveta rudnik daje stanim kompanijama u najam. Jel se daje u Federaciji BiH, ne. Jel se daje u Hrvatskoj, ne. Pa nemože ni ovde.

  5. У почетку се одлази у сиромашна подручја те земље, сеоске школе, домове здравља, разне социјалне установе додјељујући им ситне помоћи. Облачи се скромно, ријечник се спусти на најнижи ниво и настоји придобити повјерење трудећи се да остави утисак бола и властите патње због таквог стања. Обећава се још већа помоћ у будућности.

    Корак други
    Касније, у другом кораку, креће се са издашнијим помоћима уз изношење мишљења о могућем властитом развоју вођеним њиховим савјетима. То је већ пут до Владе. Када се добија њена наклоност креће се у разраду пројеката. У владу стижу експертски тимови обучени у најбоља одијела са високим подигнутим стручним ријечником. Шире се карте и износе компликоване формуле о невиђеном успјеху. То је трећи завршни корак. Тада се повлаче експерти, а на сцену ступају кредитори.

    Да би се приволила Влада на сарадњу, посебно њени истакнути чланови чини се све да им се пружи могућност остварења властите користи што се углавном прихвата. Они који то одбију излажу се уцјенама и пријетњама. Ако се и тада пружи отпор крећу како каже Перкинс „шакали“ који су спремни на ликвидације, што се њему догодило са предсједником Чилеа – Аљендеом.

    Када је након одређеног времена сагледао којом брзином и у какво јадно стање доспијевају те земље и народи, у њему је настала права морална побуна, неподношљив немир. У почетку сасвим пристојни услови живота, а кратко за тим, након прихватања савјета и „помоћи“, очај, сиромаштво и неподношљива задуженост. Није више могао. Напустио је тај посао и повукао се у собу да пише књигу: „Како сам постао плаћени економски убица“, не говорећи ни породици шта ради, увјерен и спреман да буде убијен.

    Књига за шакале
    Када је завршио рукопис послао га је у Кину, Русију, Индију и још многим издавачима у свијету. Када је књига изашла нема „шакала“ који је очекивао. Вјероватно су оцијенили да им се то не исплати, да би била већа штета од користи, закључује Перкинс. Данас Џон Перкинс има своју приватну агенцију.

    Све то не би имало свог посебног значаја да 01.08.2012. године није код нас у Угљевик стигао млади Џон Перкинс у лику Синише Мајсторовића извршног директора „Комсар енерџи Републике Српске“ представника Рашида Селимовића, контроверзног руског бизнисмена који по свему судећи живи у Женеви, који је за потребе изградње „Термоелектране три“ основао фирму на Кипру са швајцарским телефонским позивним бројем на којој адреси је како стоји на интернету жбуње, чија имовина је предмет испитивања руске полиције и који се налази на сајту који говори о Руској мафији. А довео нам га је наш предсједник Милорад Додик да нас својом инвестицијом усрећи.

    Уколико се све ове контроверзности око Рашида Селимовића Сердарова истините, а које до сада нигдје нису оспорене, онда би Милорад Додик, предсједник Републике, у најмању руку требао да се извине људима Републике Српске и цијеле Босне и Херцеговине за повреду достојанства и понижења које подносе. А он због функције коју обавља не би требало да буде у таквим друштвима.

    Синиша Мајсторовић – Џон Перкинс
    Својом посјетом Угљевику у петак 01.08.2012. године Синиша Мајсторовић понавља прве кораке младог Џона Перкинса на путу нашег колонијалног заробљавања. И он је као и млади Перкинс пронашао сиромашне породице Јелку и Љубу Радовановић, које исељава из њиховог Богутовог села због наводне изградње ТЕ 3, а за узврат им у селу Забрђе уручује кључеве од скромних кућа, те жури да о томе путем БН телевизије обавијести свјетску јавност.

    Управо као и млади Перкинс изражава изузетну осјетљивост за проблеме људи и локалне заједнице те је спреман да помогне младе кадрове, спортске клубове, изградњу објеката од друштвеног значаја и слично.

    Ово су први кораци младог Перкинса у лику Синише Мајсторовића. Да ли ће и он као и Перкинс осјећати силну грижу савјести и моралну мору, ако се стигне до краја, до нашег колонијалног заробљавања дијелом и на основи изградње „Термоелектране три“ у Угљевику? С обзиром на ужасне резултате иностраног инвестирања који су познати и много пута поновљени широм свијета било би много боље да не чекамо да се сами увјеравамо него да устанемо и спријечимо наше колонијално заробљавање.

    Да не буде касно.

    Да се захвалимо на услугама, савјетима, сажаљењима и инвестицијама Рашида и сличних и њихових извршних директора у лику Синише Мајсторовића и сличних. Да задржимо наша природна богатства и онемогућимо њихову распродају. Без њих наш опстанак је немогућ.

  6. Zemljom našom nesretnom okupatori su vijekovima harali, ubijali, palili, iznosili i raznosili , ali iza svake okupacije smo se podizali, radjali, gradili, stvarali, veselili se im životu.

    Ali, poslije okupacije bajine, jadna li nam majka, nema više podizanja, radjanja, gradnje i nikakvog stvaranja, nema veselja i nade za ikakav život, jer je strvinar od zemlje moje napravio srpsku Pompeju.

    I sad šta bi mu čovjek? Nekada sam govorio :Svete bandere.
    Ne, vući ga kao brnaču za onaj broj 47 od Trebinja do Novog Grada da vidi svoja zlodjela.

  7. „“Ако се пређе преко неке границе која није реална, могу вам рећи да тај пројекат неће бити ни реализован. Сад је питање да ли су људи заинтересовани да у Угљевику буде још једна електрана или не“, истакао је Перовић“

    Ljudi u Ugljeviku su zainteresovani da oteti rudnik od naroda, bude vraćan, a da Komsar enerdži bude istjeran iz Ugljevika. Neka on gradi na svojim rudnicima a nama naš rudnik neka ostavi. Mi smo zainteresovani da naša elektroprivreda grsadi hidroelektene, da iskoristi obnovljive izvore energije a da rudnike ostavi za budućnost.

  8. Свака част људима из Угљевика који су тако сложно одбранили своја имања, свој рудник и своју електрану од ове Доодик-Рашид тајкунске мафије. Они би да отму ту земљу пошто зашто, као да смо ми овдје неки туристи, па нам не значи ништа земља ни гробови прадједова који су заклињали своје потомке са „земљу не продаји“!

  9. harper, 15.04.2014. 09:29:08
    Ko kaže da su ga odbranili. Narod u Ugljeviku, pošto je dobvio 750.000 evra raznih „donacija u humanitarne svrhe“, nastoji da što bolje unovči ovu otimačinu rudnika od naroda. Briga je narod Ugljeivka i za rudnik i za postojeću termoelektranu. Termoelektrnanu nije gradio narod Ugljevika a prema njoj se odnose kao da su onu lično skupljali pare do sela do sela i sami je izgradili. A dinara za nju nisu dali. Nju je gradile elektroprivreda BiH i Slovenije osamdesetih godina. A ko danas tamo radi? Uglavnom narod Ugljeivka i Bijeljine. Da su se oni pitali nikada te termoelektrene ne bi bilo. I dandas bi oni kopagi ugalji i prodavali ga.

  10. Руда угља и земљиште испод ког се налази је њихово, невезано за термоелектрану. Не дају своје и тако је исто било са РИТЕ Гацко, па је ЧЕЗ испарио, зато што су угледна и одговорна фирма за разлику од ових Додикових ортака тајкуна, Хамовића и Рашида. Нека се ови тајкуни зарове ко пацови испод коре земље и ваде угаљ.

  11. POtrebno je već jednom raskrinkati svu tu propagandu, kojmima se narod obasipa 20 godina o dobrobiti stranih investicija.
    Samozarobljavanje je „poslednja riječ tehnike“ kolonijalnog zarobljavanja. Mehanizam je savršen. Djeluje besprekorno. Racionalnost je izuzetna. Troškovi skoro nikakvi, a efekti očaravajući. Sve je zasnovano na pristajanju na samouništenje. Sav teret je na domaćim snagama. Domaća vlada, na ideologiji slobodnog tržišta, veoma predano uništava vlastiti narod do granica njegovog biološkog istrebljenja. Tjera ga u potpuno kolonijalno ropstvo, u ekonomski bezizlaz.
    Razlog je jednostavan.
    Slobodno tržište je najmoćnije oružje za masovno uništenje manje razvijenih privreda i malih naroda. I što je posebno važno to je oružje koje rado koriste vlade upravo tih manje razvijenih privreda i malih naroda. Samo im ga je potrebno dati u ruke. Ne ispuštaja ga iz ruku, a barataju sa njim savršeno.
    Slobodno tržište je najbolji način da se na vlast dovedu slabe, nepatriotske, izdajničke vlade i da se veoma dugo održavaju. Otpori su skoro beznačajni. Sve je sračunato na dugi rok. Zarobljavanje je dugoročno i teško se primjećuje. Ali upravo zbog toga je veoma temeljito. Kada se u njega uđe skoro da je nemoguće izaći. U tom dugom vremenu zarobljavanja razori se i uništi sve što bi moglo da da snagu za otpor i oporavak.
    Prihvatajući slobodno tržište domaća vlast zapravo prihvata da uništi vlastitu privredu. U jednom dijelu, slušajući i izvršavajući pogrešne savjete moćnih, vlada se neposredno angažuje na njenom uništenju (privatizacija). U drugom dijelu vlada odustaje od mjera zaštite vlastite privrede. A zna se. Kada se otvore granice i dozvoli slobodan ulazak ekonomskih mastodonata sa strane razvijenih, manje razvijena privreda biva uništena, samljevena u sitan prah.
    U takvim okolnostima potpunog izdisanja domaće privrede stiže pomoć onih koji su, putem nametanja slobodnog tržišta, i doveli takve vlade na vlast. Pomoć je jednostavna i veoma isplativa.
    Zadužujući ih ogromnim količinama bezvrijednog novca one će opstati na vlasti. Omogućit će se život bez rada i privrede. Vlada će to sve prikazivati kao vlastitu uspješnost, kao razvoj iako se radi o propadanju. Taj bezvrijedni novac one će vraćati svojim vrijednim robama, ali i najrazličitijim prodajama, do prodaja prirodnih bogatstava. Kako taj novac neće ulagati u proizvodnju, nego će ga trošiti kroz budžet, ili ulagati u infrastrukturu, neće imati dovoljno roba za otplatu kredita. To otvara proces reprogramiranja njihove otplate na dugi rok što su samo druge riječi za konačno dugoročno poniranje u kolonijalno ropstvo.
    Slobodno tržište nije tržište. To je ideologija kolonijalizma. Slobodno tržište je teoretska konstrukcija koja nikada i nigdje nije postojala u praksi.
    Nigdje se privreda nije razvila samostalno na osnovama slobodnog tržišta. Svugdje je to ostvarivala država.
    Da bi bilo efikasno tržište mora da bude regulisano. Što je više njegovog regulisanja više je tržišta. Riječ je o korigovanju individualnih, a podsticanju društvenih interesa u funkcionisanju tržišta.
    U poslednjoj krizi SAD je ubrizgavanjem ogromne količine novca u privatne banke u suštini izvršila njihovo podržavljenje što se smatra unapređenjem tržišta.
    Da bi se spasili od daljnjeg propadanja u kolonijalno ropstvo nužno je okrenuti leđa slobodnom tržištu. Nužno je posvetiti se njegovom regulisanju, onako kako to rade razvijeni. Potrebno je ustati u zaštitu vlastite privrede od nepovoljnih inostranih uticaja, zaustaviti daljnja zaduživanja i okrenuti se potpunijem korištenju vlastitih prirodnih bogatstava, vlastitoj štednji i vlastitim investicijama. To je jedini način da se ostvari uspješan razvoj.
    Potrebno je zapravo dovesti patriotsku vladu na vlast.

Оставите одговор