Паушална накнада у пољопривреди

Декретом, или предсједничким указом забранити било какву подршку пољопривреднику који није регистрован као пдв-обвезник или регистрован на паушалну накнаду.

Могао бих да причам причу „шта би било да је било“. Али, да ли то вриједи причати? Шта би било да су активности на унапређењу наше пољопривреде ишле у неком другом, супротном правцу? Шта би било да се истински радило на унапређењу задругарства како је то рађено у напредним земљама Европе још половином Деветнаестог вијека? Али, ипак, неку причу, а и много прича, могу и морам испричати зато што сам био свједок много чему.

А не прихватам да ћутим. Моје спознаје су дошле дотле да сматрам да сам свједок једног удруженог злочиначког подухвата у области пољопривреде, чије посљедице се директно одражавају на један народ и будућност његове земље.

Бог дао па сам након безброј покушаја наишао на некога ко ће ми помоћи у мом дјеловању и објавити оно што имам да кажем.

Шта то бјеше паушална накнада?

Што се тиче саме паушалне накнаде ту нема шта много да се прича. Она је прописана Законом о ПДБ, али који се, као и многи други закони, не примјењује, односно, није искориштен. То је само једна од мјера које су осмишљене као помоћ пољопривредницима и пољопривреди. Пољопривредници могу бити регистровани на три начина: регистровани као пдв-обвезници или регистровани на паушалну накнаду. Или да остану нерегистровани.
Износ паушалне накнаде је у старту био одређен на износ 5%, а тако је остало до данашњих дана. Значи, пољопривреднику регистрованом на паушалну накнаду откупљивач је дужан увећати откупну цијену за 5%, а он на крају мјесеца за тај износ од 5% више исплаћених средстава добија поврат од УИО. То сам научио на једном од семинара које је УСАИД организовао почетком 2006. године у покушају да помогну посрнулој пољопривреди. За општину Котор Варош семинар је одржан у Врбањцима. На семинару су представници УСАИД-а калкулацијама доказивали да је за пољопривреднике најбоље да буду регистровани на паушалну накнаду. Такође су указивали да, ако су пољопривредници организовани и траже, да могу код државе испословати да паушална накнада може бити повећана и на 8 или 10%. Ако су пољопривредници организовани, путем задруге или удружења, они могу заједнички набављати репроматеријале и снизити улазну цијену, а самим тим и улазни пдв. Такође заједнички могу испословати повећање откупне цијене и већи излазни пдв, односно већи износ на име паушалне накнаде. Већи излазни пдв-паушална накнада би у већој мјери анулирао улазни и пољопривредници би имали корист.

У претходних скоро десет година у РС смо гледали нешто савим супротно. Мало ко од пољопривредника се регистровао на паушалну накнаду. Сматрали су тај износ тако малим, а трошкове регистрације високим, да је беспотребно регистровати се. Слушао сам неке по завршетку поменутог семинара у Врбањцима како кажу да се не треба регистровати јер ће им онда држава моћи „ударити порезе“. Њима је заиста тешко објаснити да им је порез (пдв) већ „ударен“. У мљекарству, на примјер, имали су минималну откупну цијену млијека или им велике количине млијека никад нису ни исплаћене. Институције РС су креирале такав систем гдје се подржавају само велики произвођачи млијека, пдв-обвезници, а потпуно су занемарени мали произвођачи који су требали бити регистровани на паушалну накнаду и тако имати корист од пдв-а.

Владимир Усорац говори о 5500 мање произвођача млијека него што је било раније. Не знам у каквом контексту их помиње. Ваљда то сматра штетом. Али, уз један мој ранији текст је, љубазношћу уредника овог портала, постављена једна од емисија „Фокус“ гдје видимо Усорца и неког његовог компањона са Романије како максимално дискредитују баш те мале произвођаче млијека.

О кукавно задругарство уништено

Могло би се размишљати о износу, по том основу неповучених средстава, од Управе за индиректно опорезивање. Сматрам да су та средства могла бити толика да је према њима безначајна штета проузрокована упропаштавањем средстава од продаје Телекома. Ту мислим на директну штету, а шта је тек са индиректним посљедицама – уништење свега што је рурално, довођење пољопривреде на нижи ниво без икакве могућности да се врати на ниво на којем је била, а да се не говори о неком вишем степену развоја. Нека као основа за размишљање послуже моји текстови у прилогу.

Понекад размишљам о томе зшто се оптерећујем нечим, а чиме се не оптерећују они који би требали. Ако томе не придаје значај, рецимо, ни министар пољопривреде Стево Мирјанић. Или, ако једна од најнапреднијих задруга, „Агројапра“, није ништа учинила да сви њени кооперанти буду регистровани на паушалну накнаду.

Или ако ми у општини Теслић у њиховој пољопривредној служби, гдје сам навратио ових дана, кажу да су прошле године издали само тринаест потврда пољопривредницима заинтересованим да се региструју за паушалну накнаду. А барем би општина Теслић у том правцу требала бити напредна јер су ту дјеловале двије мљекаре којих више нема ( „ДТД“ Шњеготина и „Натура-Вита“).

Негдје у другој половини јануара почело се много говорити о задругарству и његовом значају. А онда су се сви ућутали. Цитирам дио једне изјаве у емисији „СНОП“ емитоване у јануару: „...за разлику од земаља окружења гдје постоји бар неки вид задругарства једино код нас задругарство није препознато као фактор развоја“.

Што се тиче министра Стеве Мирјанића, кад се каже његово име одмах треба помислити на задругарство и рурални развој. Ко прочита његову биографију доступну на интернету закључиће да је тако (потражите у претраживачу: Стево Мирјанић биографија)

Може се прочитати биографија једног великог стручњака и научника који је био министар пољопривреде још у влади СФРЈ. Који је сав свој рад посветио задругарству и руралном развоју. А кад је дошао да министрује у овој нашој напаћеној Републици Српској – ништа од свега тога. Ја још никада нисам чуо да је ишта рекао у вези значаја задругарства. Ево, и у његовим последњим излагањима (емисија „СНОП“) он говори само о подршци великим пољопривредним газдинствима, а задруге уопште не помиње. Он је већ дуго на тој позицији министра пољопривреде и да је мислио нешто рећи, или предузети он би то већ учинио. Осим ако не прикупља материјале за неке своје приче у будућности. Као, на примјер, када дједа прича приче унуцима. Па да дједа прича приче како је министровао у двије државе.

Приједлози и рјешења

Није у реду само критиковати. Зато ћу овдје изнијети нека моја виђења могућих, брзих рјешења. Искључујем велике пољопривреднике – пдв-обвезнике. Они су прихватили терет тржишне утакмице – помагати их ако је то законима допуштено, а максимално контролисати могуће проневјере пдв-а од стране истих.

Прије неколико година у емисији „СНОП“ један пољопривреник из Приједора каже да нема као некад такмичења у области пољопривреде, то јесте проглашавања рекордера у појединим областима пољопривредне производње. Е, мој пријатељу! Шта ти мислиш, кад би тај неки пољопривредник, а пдв-обвезник, био проглашен за рекордера у својој области производње онда би он морао да плати и рекордан пдв! Е, то немој да му спомињеш!
Овако, ми од њих само можемо чути кукање, камчење, тражење, мољење.

Што се тиче осталих пољопривредника, који нису пдв-обвезници, када они траже подстицаје од државе мени то дословно личи да „траже хљеба преко погаче“. И, интересантно, они тај „хљеб“ и добијају од нашег министарства пољопривреде, таквог какво јесте. У ранијем периоду веома много су добијали, много више него данас, али још увијек много. Отимају га од многобројних социјалних категорија, бораца, од дјеце по руралним срединама која немају вртиће, обољелих који немају за лијекове, итд…

Приједлог:

Декретом, или предсједничким указом забранити било какву подршку пољопривреднику који није регистрован као пдв-обвезник или регистрован на паушалну накнаду.

Ако би претходно било прихваћено, сматрам да би много тога било каналисано, стављено у оквире закона и усмјерено у правцу напретка.

Марковић Витомир, дипл.инг. пољопривреде