Нобелова награда: Зашто Марија Реса и Димитриј Муратов, а не Асанж или Сноуден?

Четири питања и четири одговора нашег Дани(ј)ела Симића које је поставила Миланка Митрић, уредница културне рубрике Гласа Српске, везано за додјелу Нобелове награде за мир новинару из Русије и новинарки са Филипина.

уторак, 19 октобра, 2021 / 11:17

Новинари Марија Реса и Дмитриј Муратов су овогодишњи добитници Нобелове награде за мир, што је први пут да неко ко је новинар добије ово признање још од 1935. године. Зашто сад и зашто у овом времену? Шта би то требало да нам покаже (или на шта да укаже)?

То је важно питање само онолико, колико Нобелова награда неком значи. Ради се о исполитизованом институту и он служи интересима финансијске олигархије која влада свијетом. Начин на који бирају лауреате, сличан је расном кључу по којем се посљедњих деценија додјељују награде Оскар, Америчке академије за филм. Таква врста естраде са филмског платна слијеђена је и у званичној, високој политици САД.

Прво се кренуло са именованим функцијама. Медлин Олбрајт, Јеврејка која је прешла на хришћанство, постала је прва жена државни секретар САД. Затим је слиједио Колин Пауел као први црнац, а онда је љествица подигнута Кондолизом Рајс. Она је била и жена, и црнкиња.

Барак Обама је логичан наставак овог низа, и никако случајно добитник Нобелове награде. Управо за мир. Без обзира што је водио два рата и десет дана након што је примио награду, послао 30.000 нових војника у Авганистан. Од Нобелове награде се очекује да ће постављати глобални тренд у том смислу. При том то није амерички мит популарне културе, већ староевропски елитистички суд свјетских достигнућа.

Циљ избора овогодишњих лауреата је утицај на новинаре у тим и сличним земљама, чија власт се опире глобалној тиранији и систему вриједности САД и њених НАТО сателита. Мотивисати их да наставе даље у том правцу, као да раде неки планетарно битан посао, а не служе интересима изван своје земље. Након разних хуманитарних организација, просто су на ред за ову награду дошли и новинари.

Зашто је важно оно што су њих двоје урадили (и настављају да раде)?

Довољно је рећи да је Димитриј Муратов рекао да би он своју Нобелову награду дао Алексеју Наваљном, па смо већ одговорили на питање. При том Наваљни је потпуно маргиналан политички лик у Русији и није никаква пријетња Путину на изборима. Он је битан само у медијима Запада, исто као извјесна Свјетлана Тихановскаја у Бјелорусији, од које сада праве глобалну икону без икакве заслуге. Лично, не би ме чудило да су ове године њој додијелити ту награду, па сам помало и разочаран.

Марија Реса је, опет, у својој каријери била шеф дописништва ЦНН са Филипина, а на челу је медија који напада предсједника Родрига Дуертеа. Он је заговорник независне политике ове земље и заузео је курс приближавања Кини и Русији. Истовремено је покренуо рат против дроге, широку кампању против корупције и инфраструктурну изградњу земље. То су све добре ствари за народ Филипина, али никако за глобалне мултинационалне компаније које су их навикле искориштавати.

Ово двоје новинара су оно, што америчко законодавство од 1938. године дефинише као "страни агент". Та фраза, најјезгровитије, описује заслуге које су мотивисале њихово награђивање.

Какав значај има награда за мир, која је њима додијељена за храбру борбу за одбрану слободе изражавања на Филипинима и у Русији, у свијету у којем је било какве врсте слободе све мање и у којем сама конструкција "слобода изражавања" и право на слободу говора постају флоскуле и предмети празне приче, које углавном немају функцију у стварности?

Од свих Нобелових награда, па и оних за науку коју никад није добио један Никола Тесла, посебно је награда "за мир" чиста политичка полуга. За књижевност такође, обзиром да је нијесу добили свјетски признати писци као Толстој, Чехов, Борхес, Џојс… али јесте Винстон Черчил.

Питање Нобелове награде, наравно, већ одавно није нешто око чега се пита само Шведска. Некад су Нобелову награду за књижевност добијали превасходно скандинавски, а касније европски књижевници. Тако ће и одјек ове награде на Филипинима и у Русији бити онолики, колико је у тим земљама јак мит о Нобеловој награди као нечему што је планетарно вредновање квалитета.

Помислите само да ли би било могуће да Нобелову награду за мир добије Џулијан Асанж или Евард Сноуден? Они не само да су у свијету познатији од двоје поменутих новинара, већ су и поднијели већу личну жртву у борби за оно у шта су вјеровали. Урадили су то управо позивајући се на слободу појединца и право друштва у цјелини да зна шта раде политички лидери. Бредли Менинг, са промјеном пола и имена у Челзи Менинг, идеалан је управо за тај мондијалистичко-патетични наратив, али је он/она у америчком затвору као издајица.

Разлози због којих је незамисливо да ова три појединца добију Нобелову награду за мир, рећи ће вам све и о самој награди, и о томе колико је могућ њен стваран допринос "слободи изражавања" у свијету.

Које борбе новинара су важне борбе, а (вјероватно) никад неће бити освијетљене Нобелом, а ипак ће начинити стварне промјене?

Као да питате "које борбе политичара су важне борбе". То зависи од тачке гледишта. Новинари, нажалост, нијесу занимање које би могло произвести бар минимум стандарда, а посебно заједничких интереса, као што то до одређене мјере ипак могу љекари, електротехничари, грађевинци…

За мене као дио колективитета, али и лично, тренутно је најважнија битка новинара против наметнутих измјена кривичног законика БиХ, који уводе вербални деликт. Такозвани Инцков закон је питање свјетских оквира. Како је могуће да у срцу Европе, док слушамо флоскуле о слободи појединца и демократији, неко пријети затвором уколико користите своје право на слободу мишљења и његовог јавног изражавања, те коментаришете одлуке естрадног квазисуда из Хага?

Сваки слободољубив човјек у свијету мора устати против Бонских овлаштења. Можда не могу одговорити на питање какав ће бити исход, али знам да сигурно неће бити освијетљен Нобеловом наградом.