Мостар: Кратка прича са двије обале

А шта је оно тамо, пита туристкиња водича, на енглеском, показујући на висок торањ, са друге стране Неретве. То је црква, одговара овај. Није увијек била толико висока, сљедећа је реченица у објашњавају знаменитости. Пише Марко Шикуљак Изгледа да у Мостару мора тако да започне прича за оне који дођу. Да их не мимоиђе прича […]

недеља, децембар 15, 2013 / 08:13

А шта је оно тамо, пита туристкиња водича, на енглеском, показујући на висок торањ, са друге стране Неретве. То је црква, одговара овај. Није увијек била толико висока, сљедећа је реченица у објашњавају знаменитости.

Пише Марко Шикуљак

Изгледа да у Мостару мора тако да започне прича за оне који дођу. Да их не мимоиђе прича о подјели.

Прије рата, звоник католичке цркве није био толико висок, па кад је након рушења у рату услиједила обнова, Хрвати су га издужили, да надвиси све минарете у граду.

То је било мало, па су на брду поставили крст. Два велика плуса за Мостар, причао се виц. Због њих муслимани срчу кафу спуштене главе, јер кад би пили са подизањем филџана навише, стално би у крстове гледали. Опет виц.

Не знам да ли је ова прича усвојен рефлекс код домаћина, или једноставно закон тржишта. Туристи долазе са неким својим предубјеђењем, и мораш им продавати оно што желе. У Румунији, сви траже мало Дракуле и мало Чаушеског. У Мостару траже подјељен град.

Управо тај туристички рефлекс чини да вам се сликање од рата уништених и необновљених зграда учини гадно. Има их нешто на Булевару, невидљивој граници између два дијела града. И нешто више на страни која је бошњачка.

Да се не би правили јапански туристи, занимљивије је било сликати темеље и недовршене грађевине чија је градња заустављена због кршења законских процедура. Има и тога у Мостару. Али није да се закон баш увијек поштује, али кад се поклопи да нема свих докумената и политичке подршке, прекину се и радови.

За оне као ја који то до прије годину дана нисам знао, Мостар не дијели Неретва, већ Булевар, који се налази на десној обали, коју стотину метара од Старог града. Ваљда се у неком периоду одустало од тражења правог имена које ће замијенити Народну револуцију, па је остао само Булевар. Ова претежно хрватска страна је шира и у равни, и има много зеленила и дрвореда. У граду у коме вас љети сунце и јара буди прије 8, врло су захвални за шетњу. У том дијелу града је и мноштво новијих тржних центара, молова, банки и других грађевина у стаклу и мермеру.

Бошњачка страна има тапију на главну туристичку атракцију, стари град и у њему стари мост. Гледано из даљине камен у њему је свјетлији од остатка старог града. Знате зашто. Прелази се у десетак корака, за то вријеме упаднете у мноштво кадрова јер сви одавде желе фото потврду посјете. Мада, има туриста који говоре шпански или француски, дошли су да виде неко од католичких светилишта, али и они заврше разгледајући мост. На другој страни града која је стијешњена са брдом, улице су окомитије, опажа се мањак сваке врсте уредности.

Мостар има и други мост, сличан старом, који премошћава Радобољу, притоку Неретве. Као што је и Радобоља мања и љети пресуши, тако је и овај мост далеко мањи и мање познат од старог.

#instaphoto #frontalrs #frontalrs #Mostar

A photo posted by фронтал.СРБ (@frontalrs) on

Прије него се по инерцији дохватим националних подјела, мало о визуелном. Старе куће у Мостару (добро, и у Херцеговини уопште) имају прелијепе кровове. Камене плоче су редане тако да изгледају као рибља крљушт, и просто су неодољиве оку. Неретва је такође прелијепа. Љети кад је плића види се кроз какво се корито пробијала и направила мноштво полица од камена. Ту је много ситних пећина и канала. Оне што их видите да се купају и гацају око старог моста, листом су туристи. Мостарци знају да брза вода може повући под камене полице или негдје гдје се тешко може пронаћи тијело несретног купача, па се купају на провјереним плажама.

Мостар, град случај, чак и за земљу случај као што је БиХ. По граду је разбацано нешто установа ФБиХ и БиХ, прослијеђеним да не буде све у Сарајеву и да нешто допадне и највећем граду Херцеговине. Па су и оне дијељене између два дијела. А заједничка вијећница никако да профункционише. Једнима смета споменик бранитељима у њеном дворишту, другима споменик муслиманским борцима, на који је неко одмах по постављању аплицирао експлозивну направу. И сад тако стоји.

Ту у близини на Шпанском тргу (обнову финансирала Краљевина Шпанија), неколико примјера улагања у помирење кроз обнову грађевина новцем из иностранства, уз грађевине недовршене или срушене. Шеталиштем се са трга форсирањем хрватским дијелом стиже до Рондоа, кружног тока од кога даље иде низ кафића. Ту је Хрватски дом Херцега Стјепана Косаче. Натпис латиницом и старом ћирилицом, како се потписивао "херцег од Светог Саве". На дому стоје стари грб српског великаша и грб хрватске републике Херцег Босне. Преко пута је парк Зрињевац, у коме је свој мир нашао и први споменик Брусу Лију. Није помирио Мостар, али га више нико не напада.

Примијетили сте да нема много приче о Србима, у граду који је некада био њихов значајан културни центар. Алекса Шантић је на свом споменичком мјесту. Чим се пређе стари мост ударате на башту и локал под именом Wine and more који је у власништву Српске православне цркве. На одличном мјесту, фино уређено, али баш у тренутку када наилазимо, сабласно празно. На другој обали локал по имену Алекса, има више посјетилаца у својој лијепој башти над Неретвом. И свакодневно баштини успомену на Шантиће, Ћоровиће, Шоле, и друге породице значајне за српско грађанско друштво тога доба.

Ех, да. Православна црква у обнови је у брду, на источној страни. Надвисује све.



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор