Миљенко Јерговић: Од мог филма о Јасеновцу сигурно неће бити ништа

Хрватски писац Миљенко Јерговић био је гост књижевне радионице у Бањој Луци, коју су за учеснике конкурса Приче из комшилука организовали портал Мондо и издавачка кућа Имприматур.

петак, октобар 18, 2019 / 17:32

Говорећи о писању, као послу које је далеко мање узбудљив и пријатан од читања, Јерговић је рекао да једно обично путовање од Загреба до Бање Луке може бити тема романа. Тема за тако нешто је много, а највећа је она у близини скретању код Новске, када пролазите поред Јасеновца, рекао је Јерговић, који се у својим дјелима дотиче тема из времена НДХ.

Будући да је 2011. у медијима словио као дио тима, који би са познатим продуцентом Бранком Лустигом, те историчарем и публицистом Славком Голдштајном требао да сними филм о Јасеновцу. Бранко Лустиг је свјетско име у свијету филмске продукције, чија су два филма Шиндлерова листа и Гладијатор, овјенчана Оскаром. Он и његова породица су прошли кроз нацистичке и усташке логоре, а снимање овог филма је доживљавао као испуњење обећања дато заточеним, те преношење истине свијету.

Упркос свему, од 2011. нисмо пронашли неку вијест која би говорила о томе због чега до снимања није дошло, па смо искористили прилику да у кратком разговору то сазнамо од Јерговића.

— То је, нажалост, пропало. Господин Лустиг је већ тада био у годинама, озбиљним, и није било више снаге да се тај велики, тешки терет у продукцијском смислу изнесе. А то радити напола, и онако, јефтино и непотпуно, никаквог смисла не би било.

Ви сте били задужени за сценарио, на чему се завршило?

—  Сада већ покојни господин Голдштајн и ја смо написали један мало већи синопсис, који је један занимљив прозни комад текста, заокружена цјелина, која сада стоји. Од тога никад неће бити филм или нешто друго. То ће бити текст који ћу ја под његовим и под својим именом вјероватно једног дана објавити, и то је то.

На чему се базира прича?

— На једној посве личној индивидуалној причи, која је дијелом стварна прича из Јасеновца, о спашавању једно дјетета, и о једном јеврејском пару, који завршава у Јасеновцу, и који заправо преживи Јасеновац.

Тема снимања филма о Јасеновцу је стална међу Србима, како видите све оне бомбастичне најаве?

— Ја мислим да је политички елемент погрешан и јако лош, данас 2019. као и прије 30 или 50 година. Из тога никаквог добра нема. А филмови на ту тему би заправо нама из масу разлога били драгоцјени и пријеко потребни.

Лордан Зафрановић је најављивао филм Дјеца Козаре, мислите ли да ће он успјети да га сними?

— Он исто нешто најављује, али питање је хоће ли успјети нешто скрпити. Проблем филмова о Јасеновцу је проблем епохе. Да бисте снимали филм о годинама Другог свјетског рата, ви морате имати огроман новац.

У један ваш кадар улази свијет којег данас немате гдје снимити., којег цијелог морате реконструирати, направити као Потемкинова села.  То страховито пуно кошта. Обичан свијет који пред својим ТВ екранима гледа како се о томе прича, па се љути што се снимају овакви или онакви филмови, то нема на уму.

Снимити филм о 2019. години је строструко јефиније нег снимити  филм о четрдесетпрвој.



5 КОМЕНТАРА

  1. Можда би Госн писац изволео да напише нешто о наци „тулумима“ у пре ратном Сарајеву? Када је са оном ђубретаром изидором црткао свастике по колачима и „димио“ другу децу зато што су јуден.

      1. Вас два несретника сте доста слични. Овај, сада већ „хрватски писац“ мисли да је зрео да по други пут промени дрес пошто је преживео рат у Сарајеву па је проглашен тамо персоном нон грата од оних чаршијских „стручњака“ за гледање у wc шољу. Одласком у Загреб пискара нешто за радио Сарајево, неке мемоаре из свог несретног детињства, међутим све то оставља пучанство хладним, они не увозе говна. Сада би обукао дрес са четири с, е види врага! Партнери помрли, модерној еуропској држави ХР не пада на памет да финансира непогодну истину, а Србија финансира само Србе плаве крви као што је немања калаштурица са сарајевске Горице.
        Сима, опет, сањао велико време као политичар још од дана када је био Титов пионир. Зајебаше га и срушише му тај сан. Сима се међутим не предаје, сада је запослен на сталном месту саветника председника за расподелу стајског ђубрива свим једнако у српској републици. Године пролазе, ово им је задња прилика. Што би рекао Вукашинович М. Роцк н ролл је пола љубав, а пола бол.

  2. Срби ћетници, Хрвати усташе, нама не преостаје ништа друго до партизани. Тако размишљају потомци ханђарлија и муслиманских усташа.

    Премудро…

  3. „Срби ћетници, Хрвати усташе, нама не преостаје ништа друго до партизани“ .
    То је твој цео свет, затуцани сеоски добошар. Не интересује тебе развој, знање, зближавање. Теби и твоме гузатом газди одговара да пишате људима у лобање и тртљате глупости јер сте за то плаћени по сату, а други само да преживљавају у твом смрдљивом фашистичком брлогу. Не брини, нећеш још дуго. Када све буде готово газда ће овамо на Дедиње, а ти назад у пољску кењару одакле си испузао, пацовчино заражена.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *