,,Црвена Звезда“ као српски мит у југословенском искуству

Након што је УЕФА, почетком 2018. године, казнила Црвену Звезду због величања Ратка Младића од стране њених навијача, поново се почело преиспитивати поријекло национализма међу навијачима српских клубова.

петак, октобар 18, 2019 / 16:55

Пише: Синиша Симикић

Он је свеприсутан још од почетка деведесетих година, али идентификовање Звезде са српством вуче своје коријене много раније. Упркос чињеници да је основана од стране комуниста врло брзо је понијела епитет ,,српског клуба“. Лик Слободан Пенезића, сједиште у Београду, антипод клубу ЈНА – Партизану и масовно навијачко тијело међу Србима изван граница Србије било је довољно да се Звезда посматра као ,,српски клуб“.

Други народи су умногоме и стварали тај ореол српства око Звезде јер их је она подсјећала на све што су комунисти хтјели затајити код Срба. Тиме је Звезда у организационо – играчкој структури била југословенски, али у социолошко-културолошком смислу српски клуб.

БСК + Југославија = Црвена Звезда

Основана 4.марта 1945. године, од стране комунистичких првака, ФК Црвена Звезда одмах постаје спортски симбол нове државе. У њу прелазе сви најбољи играчи из БСК-а и Југославије (клубови којима нове комунистичке власти нису дозволиле даљи рад). Свог љутог градског ривала добиће тек у октобру исте године и од тада ће Црвена Звезда полако прелазити у ,,народни“ клуб наспрам клуба Југословенске народне армије – Партизана.

Међутим, и тада као и данас, била су присутна мишљења да ако је Партизан клуб војске, онда је Црвена Звезда клуб милиције. Тај мит о Звезди као клубу милиције је настао због једног од њених оснивача, страственог заљубљеника у фудбал и дугогодишњег шефа милиције, Слободана Пенезића Крцуна. Крцун је заједно са Александром Ранковићем Леком важио за чврст кадар српских комуниста.

Премда су са подједнаком суровошћу хапсили и мучили многе Србе, око њихових имена исплели су се митови: за ‘Леку’ Ранковића као чврсторукаша за чије је владавине на Косову и Метохији владао беспрекоран мир, а за ‘Крцуна’ Пенезића као ,,заштитника“ српских интереса. Управо кроз лик Слободан Пенезића треба тражити коријене пришиваног српства Црвеној Звезди.

ЈНА + Туђман = Партизан

Партизан је, осим што је био клуб ЈНА и његов стадион дуго година носио такав назив, међу оснивачима имао и Пеку Дапчевић, високог официра ЈНА, а на самом грбу клуба налазиле су се бакље које су умногоме подсјећале на бакље са грба СФРЈ и Спортско друштво Партизан је имало предзнак Југословенско.

Ненад Јанковић у свом дјелу Фајронт у Сарајеву, износи веома занимљива запажања у контексту приче о симболима који су повезивани са фудбалским клубовима у другој Југославији: ,,Антипод Звезди био је Партизан. Наравно. За њега су навијала сва војна лица и добар дио полиције, без обзира на националност. Партизан је био Југословенско спортско друштво и у свим својим структурама, од управе преко стручног штаба и играча па до публике, он је морао да испуни тај задатак.

Колики је страх комунистичке врхушке био од Црвене звезде, показује страст којом се бранио Партизан.“ Иако се све ово мора узети са резервом као и сви остали интервјуи који буду кориштени у изради овог рада, како због стила писања тако и због личног мишљења појединаца, одређене тачности су видљиве. Оно што тих година и није било од неког превеликог значаја, а касније ће постати ,,мрља“ у историји Партизана, јесте чињеница да је дуго година предсједник ЈСД Партизан био др Фрањо Туђман.

Ко навија за Звезду?

Сушта супротност Партизану била је Црвена Звезда. ,,Срби су навијали за Звезду. Наравно. Нарочито они из приградских насеља и са села. Звезда је била алтернатива свему ономе што су они подсвјесно осјећали. Звезда је била замјена за потиснута осјећања. Звезда је била знак идентификације, шљива испод које се окупљају преживјели. Звезда је била крсна слава свим православним у Босни и Херцеговини. Свети Никола, Свети Ђорђе, Свети Вид, арханђел Михајло, Свети Илија, Свети Јован… сви су они играли за Звезду.“ записао је Ненад Јанковић.

Готово идентично запажање у једном интервјуу изнио је и Предраг Стојаковић, кошаркашка легенда Црвене Звезде, рекавши: ,,Међу Србима у Хрватској постојало је правило да се навија за Звезду. Знало се: ако навијаш за Звезду онда си Србин.“ Потврду ове Стојаковићеве тезе дао је рођени Книњанин, Милан Борјан, рекавши: ,,Црвена Звезда је за све у Далмацији била идентификација са српством. Једноставно, сви смо се тако осјећали и поносили, без да икога увриједимо.“

Држећи пригодну бесједу на откривању споменика Рајку Митићу, испред стадиона који је понио његово име, академик Матија Бећковић између осталог је рекао и ово: ,,Моје окружење нико није могао разуверити да Звезда није и последња тврђава српске демократије и слободе.“, а у наставку бесједе каже: ,,Ко се загледа у тадашње фотографије, лако ће уочити да се нико од комунистичке врхушке, домаће и стране, није чешљао на раздељак. А како се чешљала врхушка, чешљали су се и сви остали. Али није Рајко Митић. Десна полутка је имала раздељак на левој страни, а десна Србија је шапутала да се тако чешљао и краљ Петар II.“

Шта је у Звезди српско: Од Лазанског, до Крцуна

У својој колумни, у дневном листу Политика, Мирослав Лазански Звезду идентификује са највећим симболима српства рекавши: ,,У тој је Југославији Звезда заиста и сматрана једним од симбола српства, одмах после Српске православне цркве, САНУ и листа ‘Политика’. Космет се, природно, подразумева.“

Поставља се питање шта је то Црвена Звезда у себи носила што ју је идентификовало са српством и да ли је то једна конструкција њених навијача или су пак мит о Звезди као српском клубу сковали други народи Југославије? Ако се погледа у лик Слободана Пенезића и тмурни почетак седамдесетих неки одговори постају доступни. Иако је Слободан Пенезић учествовао у хапшењу генерала Драгољуба Михаиловића, кога је слиједила десна Србија, он је у очима других народа гледан као искључиво борац за српске интересе у КПЈ.

Познато је да је током Битке на Неретви Пенезић одржао говор својој Другој пролетерској бригади гдје их је назвао ,,српским борцима“ и одјекивали су звуци Марша на Дрину. Његова мистериозна смрт у саобраћајној несрећи развила је теорије о намјештеном убиству као чистки ,,српског кадра“ у КПЈ. Оно што је дошло након његове смрти и Брионског пленума 1966. године, када је смијењен Александар Ранковић, умногоме се укалупљује у теорију о обрачуну са ,,српским кадром“.

Пенезићева саобраћајка и Хрватско прољеће

Као увод у тзв. ,,Хрватско прољеће“, 1967. године јавља се Декларација о положају и имену хрватског књижевног језика. У Декларацији је захтевано да се српски и хрватски морају уместо једног, сматрати као два посебна језика и да се то угради у Устав. Тражило се увођење хрватског књижевног језика у школску наставу, у штампу, на телевизију, и да државни службеници, без обзира на порекло (тј. ако су Срби), службено користе само хрватски језик.

На челу хрватских интелектуалаца који су упутили ову Декларацију налазио се ,,Титов интелектуалац“ (како је носио епитет) Мирослав Крлежа. Српски интелектуалци су на овакву Декларацију убрзо одговорили ,,Предлогом за размишљање“. Они су позвали ТВ Београд да уместо латиничног, почне да користи ћирилично писмо. Међу српским интелектуалцима који су потписали овај Предлог за размишљање налазио се и Матија Бећковић, као и Момо Капор.

Хрватско прољеће или МАСПОК, отпочиње 1971.године. Тада полако почиње да буја национал-шовинизам у Хрватској. Протести које је започео СК Хрватске претворио се у отворени поклич за независност Хрватске као и обрачун са Србима. Видљиво је то и кроз парола које су тих дана ношене и пјеване. ,,Ветар пири, Хрватска се шири, киша пада, Србија пропада“, ,,Друже Тито љубим те у чело, дај обуци усташко одијело“ или ,,Срби у Србију, комунисти у Русију, а ко носи У нек остане ту.“

МАСПОК као мрља на Партизановом дресу

Запажено мјесто у МАСПОК-у имао је и др Фрањо Туђман, дугогодишњи предсједник ЈСД Партизан. Талас србофобије је отровао хрватску културу, без мере и зазора. Бивши ,,војници партије“ у култури, генерал Фрањо Туђман и научник Иван Супек постају стегоноше у том хвалисању названом ,,Хрватском прољеће“.

Тада се Партизану почиње приписивати ,,мрља“ због тога, али ће та ,,мрља“ нарасти након деведесетих година. Тих година ће и Крцун бити посматран као ,,мрља“ у Звезди, баш из разлога што је био један од главних актера у хапшењу генерала Михаиловића.

У вртлогу МАСПОК-а, Срби у Крајини живе у страху од могуће ескалације сукоба. Као одговор на масовни покрет у Хрватској 1970-1971. Срби су у Хрватској спонтано одговорили стварањем сеоских ноћних стража, за заштиту од напада одрешене националистичке руље. Културно удружење ,,Просвјета“ је организовало манифестацију у Книну, на коју су били били позвани књижевници и угледни интелектуалци из Србије. Та организација је оцењена као опозициона српска национална партија.

Прапостање РСК: Застава Звезде на књижевној вечери у Исламу Грчком

Тито је, као одговор, организовао војне маневре. Слично као што су 1917. организовали јединице ,,Зеленог кадра“ по шумама, као што су на маршовање хрватске ,,Сељачке страже“ 1939. кроз њихова села организовали ,,Српске страже“ са шајкачама, и 1971. су први на својој кожи осетили претње долазећег грађанског рата.

О књижевној вечери у Исламу Грчком у Крајини, управо у јеку националних тензија, Михиз је оставио једно вриједно свједочанство: ,,Народ је силазио с планина и, будући да се тад није ни имала српска застава, нити се смела носити, приметили смо једну групу која је носила заставу клуба ‘Црвена звезда’. Окупило се пет-шест хиљада људи и ми смо у једно касно медитеранско предвечерје одржали књижевно вече пред неколико хиљада, занемарених, заборављених, у планини остављених Срба.“

Још један од учесника те књижевне вечери био је и Матија Бећковић који је изрекао готово идентичне реченице као Михиз : ,,А као једину и допуштену српску ознаку они су носили заставе Црвене звезде, а по буквама су биле исцртане петокраке. Као знак протеста и као нешто проскрибовано…“

У очима Хрвата Звезда добија епитет ,,српског клуба“, јер долази из Београда, а за њу су претежно навијали ,,пречански Срби“. Као што је видљиво из свједочења о дешавању у Исламу Грчком, кроз Звезду су Срби покушавали да изразе своје национално осјећање и свој идентитет.

Потпуно ирелевантно је било то што су у Звезди играли припадници свих народа Југославије и што је међу њеним навијача истински и било свих народа, али она је имала широку мисију идентификације српства и ту мисију су најбоље разумјели Срби из Босне и Херцеговине и Хрватске.

Национализам велике фудбалске четворке

Међу клубовима ,,велике четворке“ већ тих година се отворено говорило да су Звезда и Динамо национални клубови, а Партизан и Хајдук југословенски. Како су године одмицале ово стајалиште је било све присутније, а процват је доживјело након Титове смрти. Већ се ту види одређена политичка позадина спорта. Спорт у функцији локалног или националног престижа представља својеврсни друштвени механизам социјалне афирмације одређених дијелова друштва и појединих друштвених средина.

Послије Титове смрти стеге комунизма у Југославији полако почињу да попуштају. Осамдесете године двадесетог вијека у Југославији износе све оно о чему се 40 година ћутало. Отворено се почиње говорити о усташким злочинима над српских народом, Албанци пале Пећку патријаршију и покрећу циклус својих демонстрација, хрватска емиграција ради више него икад на пропагирању независности итд. Национализам у Југославији почео је да буја.

У таквим околностима група српских академика у САНУ покреће рад на Меморандуму, којим су хтјели јавности објаснити тежак положај у коме се налази југословенско друштво и привреда као и српски народ унутар њега. Међутим, прије завршетка Меморандума он бива објављен и одмах оклеветан као ,,великосрпски пројект“. Све су то друштвено – политичке околности које су се неминовно морале пренијети и у спортско поље. Крајем осамдесетих година јавља се и тренд ,,навијања“ и широм Југославије почињу се оснивати навијачке групе.

Штакићева социолошка студија о национализму у ногомету

Социолог Ђорђе Штакић износи занимљиво запажање о национализму у спорту: ,,Ескалација национализма у спорту условљена је дејством и утицајем екстремно- идеолошких политичких струја у друштву и њиховим настојањем да се по сваку цијену поприште националистичког распаљивања страсти преноси и на подручје спорта.

“ Уједињењем неколико највећих навијачких група Звезде они почињу носити назив Делије. На стадионима се отворено почињу ширити националне идеје кроз националистичке пјесме и слогане. Примјер тога јесу навијачи Хајдука из Сплита који су на једној утакмици истакли транспарент ,,Наш Драги Хајдук“. Симболика првих слова ове три ријечи давала је НДХ. Чувен је био графит на путу за Мостар, испред тунела у Брадини, на коме је писало НДХ: Напријед Динамо и Хајдук.

Српске заставе су на трибинама стадиона Звезде и Партизана готово у потпуности замијениле југословенске. У тако напетој атмосфери организовани су вишестраначки избори у СФР Југославији. У СР Хрватској побјеђује ХДЗ, који се залагао за независност Хрватске и умногоме сарађивао са усташком емиграцијом, на чијем челу је др Фрањо Туђман. Све се то одиграло у прољеће 1990.године. У конфузној и затегнутој ситуацији по распореду првенства Југославије требао је да се одигра дерби између Динама и Црвене Звезде на Максимиру, у недјељу 13.05.1990. године.

Бобанов шут у милицајца

Та недјеља ће остати позната као почетак краја заједничке државе. Прије самог доласка на стадион Максимир, навијачи Звезде и Динама су се сукобљавали по Загребу као увертира за све оно што ће се на стадиону догодити. Остали су видео записи на којима навијачи Звезде пјевају: ,,Друже Тито, тебе Срби лажу. Они воле ђенералу Дражу.“ С друге стране, су се могле чути пјесме попут: ,,Ми смо Антини – Анте је наш“ и ,,Србе на врбе“ као и заставе са првим бијелим пољем.

Тада је фудбалер Динама, Звонимир Бобан, ударио милиционера што се окарактерисало као ,,напад на Југославију“. Занимљиво свједочење износио је и владика Захумско – херцеговачки Григорије, који је тада био регрут ЈНА, рекавши да је у том тренутку на стадиону бити навијач Звезде било идентично као и бити у униформи ЈНА.

Види се да су Звезда као симбол српства и ЈНА као највиши представник Југославије били увелико непожељни у Загребу. Ивица Рачан је више пута истицао да је ХДЗ ,,странка опасних намјера“, а у једном интервју је изнио тврдњу да је ХДЗ искористио нереде на Максимиру како би се очистио српски кадар у милицији.

Колики значај овом догађају приписују у данашњој Хрватској најбоље свједочи подизање споменика навијачима Динама као ,,браниоцима града“.

Химна за звиждање

Треба ли истицати звиждање домаћих навијача химни Југославије на утакмици Југославија – Холандија, одигране на Максимиру 03.06.1990. године. Дакле, непуних мјесец дана након инцидената на утакмици Динамо- Црвена Звезда. Ако је до тада и било неких недоумица да ли је Динамо симбол хрватског, а Звезда српског клуба оне су отклоњене на најбруталнији начин.

Већ идуће године Црвена Звезда пише најљепше странице своје клупске историје. Европски пут у Купу европских шампиона ишао је као бајка. Ређале су се побједе, а држава је полагано сваког новог дана срљала у пропаст. Прве жртве рата у Југославији већ су пале, када Црвена Звезда одлази на финалну утакмицу Купа европских шампиона у Бари. 29.маја 1991. године, навијачи Црвене Звезде готово су окупирали Бари.

Према доступним снимцима и свједочанствима из тих дана, у Барију су доминирале црвено- бијеле боје, а поред њих боје српске тробојке. По граду су се, прије самог почетка утакмице, пјевале четничке и српске националне пјесме.

Србовање у Барију, Чича Дража у Милицији

Позната је прича како је југословенска милиција забрањивала преношење заставе са ликом Драгољуба Михаиловића и транспарентом Делије Равна Гора. Српска застава, величине 60×37 метара, развијена је одмах по почетку утакмице Олимпик – Црвена Звезда.

Остале су запамћене ријечи коментатора те утакмице, Милојка Пантића, након освајања Купа европских шампиона: ,,Југославијо радуј се, добила си европског шампиона. Име му је Црвена Звезда.“ Међутим, Грађански рат у СФРЈ је увелико бјеснио, а самим тим овај историјски успјех Црвене Звезде је слављен готово и искључиво међу српском популацијом. Иако је Звезда у тренутку освајања Купа европских шампиона, у играчком кадру, била Југославија у малом њен успјех није обрадовао све у ,,великој“ Југославији“.

По повратку из Барија предсједник СР Србије, Слободан Милошевић, уприличио је пријем за фудбалере и управу Црвене Звезде. То има своју симболику, јер предсједништво СФР Југославије није могло тих мјесеци ни да се организује а камоли да прави пријем европским шампионима, а и питање је да ли је било воље за тим. То је урадио Милошевић и тиме додатно допринио изградњи вела о Звезди као српском клубу.

Вођа Делија, паравојни пас рата

Како је рат узео маха тако је и фудбал морао да утихне, али то за најватреније навијаче Звезде није представљало проблем. Један од вођа Делија Жељко Ражнатовић Аркан организовао је паравојну формацију Српска добровољачка гарда која је људство пунила готово искључиво навијачима Црвене Звезде.

Та јединица је имала велики ратни пут по Хрватској и Босни и Херцеговини, гдје је била заслужна за неке одлучне борбе за Србе попут Бијељине и Зворника, али су је пратили и пљачке и ратни злочини.

О значају те јединице по српски народ поменутих крајева најбоље говори то што данас једна од најзначајних улица у Бијељини носи управо име ове јединице. Врло је интересантан један детаљ у филму Лепа села лепо горе, гдје један од главних ликова филма Лазо носи шљем ЈНА на коме је насликао велики грб Црвене Звезде (види прилог 2). Тај детаљ није тек онако представљен него свјесно направљен управо стога што је Црвена Звезда за Србе у Босни и Херцеговини била њихов клуб и клуб у који су они вјеровали и проналазили притајено српство.

Пречка са Маракане, на жељезничкој станици у Книну

Једнаком мјером Звезда је била симбол српства и за Србе у Хрватској. Постоји једна анегдота према којој је након чувене утакмице Звезда- Бајерн Минхен, одигране у Београду.

Тада је Звезда изборила пласман у финале Купа европских шампиона, пречка једног од голова стадиона Црвене Звезде однијета у Книн на жељезничку станицу. Према тој анегдоти она је ту била све до хрватске операције Олуја након чега управо на њој Фрањо Туђман поставља хрватску заставу на Книнску тврђаву.

Истинитост ове анегдоте је и више него упитна, али не и невјероватна. Хрвати истински и јесу Црвену Звезду осјећали као српски клуб, а нарочито од појаве Делија и раста националних тензија. Партизан је већ од појаве Гробара почео да руши стереотип војничког клуба. Међутим, он је све до краја осамдесетих у бити био југословенски, како у организационо- играчком тако и у социолошко- културолошком смислу.

Шаховница први пут у историји на грбу Хајдука, петокрака остаје заувијек

Занимљиво је истаћи и то да је по распадању Југославије Динамо Загреб промијенио име у Кроација, а Хајдук из Сплита по први пут у својој историји ставио шаховницу на грб.

С друге стране, Звезда и Партизан нису мијењали грбове у тону националних боја, иако је Звезда имала епизоду у својој историје гдје је имала плаве боје око свога штита са звијездом. Звезда и Партизан су увели крсне славе клубова, али је Партизан остао Југословенско спортско друштво. Међутим, националне нетрпељивости на стадионима су израженије данас више него икада.

Познато је гостовање Црвене Звезде у Запрешићу, у квалификационој утакмици Куп-а УЕФА против домаћег Интера, када су сукоби са полицијом и националистичка скандирања доминирала. Такође и двомеч Зрињски – Партизан, након чега је Партизан избачен из даљег такмичења због нереда у којима су учествовали његови навијачи.

Срце – бубрег – плућа, живјела Жута кућа

Још екстремнији примјер јесте када су Делије довеле гуслара на утакмицу Црвена Звезда – Нови Пазар, а уз то и прозивали гостујуће навијаче довикујући ,,српске крви имате“, а ови су им одговорили морбидним транспарентом ,,Срце – бубрег – плућа, живјела Жута кућа“.

Поврх свега тога, навијачи Црвене Звезде су већ годинама у својеврсном рату против УЕФА-е, због њене одлуке да у своје редове прихвати самопроглашено Косово. Од тада је Црвена Звезда неколико пута новчано кажњавана због кореографија и транспарената својих навијача. Посљедњи такав случај је због порука подршке генералу Војске Републике Српске Ратку Младићу.

Иако су навијачи све четири клуба из негдашње ,,велике четворке“ послије ратова деведесетих дубоко окренути националистичким, а понекада и шовинистичким идејама, мора се признати да је политика дубоко упловила и у европски фудбал.

УЕФА због отимања Метохије и статут мијења

Промјена статута УЕФА-е да би потом примила тзв. Косово као своју равноправну чланицу најбоље илуструје уплив политике у спорт. Тако постављене ствари суштински потискују оно спортско у спорту и претварају га у продужену руку политике.

Ако се узму у обзир све изнесене чињенице, намеће се закључак да је Црвена Звезда у организационо- играчком смислу била југословенски, а у социолошко- културолошком смислу српски клуб. Повезивање Црвене Звезде са српством кренуло је још од Слободана Пенезића Крцуна, који је у очима других народа представљао борца за српске интересе у КПЈ.

Кроз његов лик се посматрала и Звезда као милицијски клуб. Дешавања у Југославији с краја шездесетих и почетка седамдесетих само су распламсала већ присутно убјеђење о српству Црвене Звезде. Срби из Босне и Херцеговине као и Хрватске као знак распознавања користили су Црвену Звезду. За њих је она била од суштинске важности за национално осјећање.

Готово занемарени Срби преко Дрине су у Црвеној Звезди гледали посљедњи одсјај српске саборности и саосјећања са сународницима у Србији. Почетком сукоба у Југославији, навијачи Звезде се уједињују у једну паравојну формацију и пролазе готово сва ратишта у Хрватској и Босни.

Највијање за Србе и српство

Мора се истаћи да навијачка припадност није била важна за добровољце који су долазили да се боре на српској страни, али су једино навијачи Звезде имали своју јединицу. Они су оданост клубу замијенили оданошћу српском народу. Након разбијања заједничке државе, квалитет фудбала је драстично опао, али то није умањило навијачку жар. Делије су данас, као и свака српска навијачка група, готово хомогене у националном смислу.

Насљеђе деведесетих година оставило је дубок одраз на све то. Због честих националних бујица на стадионима у Србији клубови су у УЕФА-у уплатили доста новца. Ипак да је Звезду у бившој Југославији пратио мит да је српски клуб и као таква да је представник српства неминовно се види из свједочења многих као и из одређених догађаја. Све је то добрим дијелом обликовало перцепцију посматрања Црвене Звезде у очима других народа.

На крају, Црвена Звезда је оставила трајни запис у историји социјалистичке Југославије, како због својих великих успјеха тако и због ореола српства који је кован око ње.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *