Милан Благојевић

Милан Благојевић: За добро Републике Српске

Услов без којег се не може (Conditio sine qua non) исправног нормирања друштвених односа помоћу права јесу двије способности. Њих морају имати, како они који пишу опште правне норме у облику устава, закона и других прописа, тако и они који их доносе.

Једна од способности јесте интелектуална моћ цјеловите спознаје друштвених односа које треба правно нормирати, што подразумијева и моћ антиципирања у којим све правцима се (не) могу развијати друштвени односи помоћу одређене правне норме. Друга способност је спознаја (знање) да правна норма из устава или закона значи, не оно што је њен писац или доносилац можда желио да значи, већ само оно што нам је објективно дато у тексту устава или закона, а што се у науци права зове објективним значењем правне норме.

Ово знање је од важности и за цјеловито разматрање једног проблема, чије правилно уставно нормирање је од и те какве важности за добро Републике Српске, како сада тако и у будућности. Кажем то зато што од стварања Републике Српске, па све до данас, Уставом Републике Српске никада није било прописано право предсједника Републике да и за вријеме ванредног стања доноси уредбе са законском снагом о питањима из надлежности Народне скупштине, ако Народна скупштина Републике Српске није у могућности да се састане. Иако се многи неће сложити са овом тврдњом, ипак ће морати прихватити текст Устава Српске, јер је он, када је о овоме ријеч, неумољив.

У члану 81, став 2. првобитног текста тог устава ("Службени гласник Републике Српске", број 21 из 1992. године) било је дословно прописано: "Предсједник Републике, по својој иницијативи или на приједлог Владе, за вријеме ратног стања или непосредне ратне опасности, доноси акте о питањима из надлежности Скупштине, које подноси на потврду Народној скупштини чим она буде у могућности да се састане." Како видимо, уставотворац је првим текстом Устава Републике Српске дао право њеном предсједнику да само за вријеме ратног стања или непосредне ратне опасности доноси уредбе са законском снагом, које зове "актима о питањима из надлежности Скупштине". Другим ријечима, није уставотворац дао предсједнику Републике право да те уредбе доноси и за вријеме ванредног стања, иако је прописао могућност проглашења и ванредног стања у Српској, а не само ратног стања или стања непосредне ратне опасности.

Такво стање потрајаће до 11. новембра 1994. године, када је Народна скупштина усвојила сет амандмана на Устав Српске, међу којима је и Амандман XXXВ ("Службени гласник Републике Српске", број 28 из 1994. године). Тачком 2. тог амандмана прописано је: "Предсједник Републике за вријеме ратног стања и непосредне ратне опасности, ако Народна скупштина не може да се састане, на приједлог Владе или по сопственој иницијативи, и након што саслуша мишљење предсједника Народне скупштине, доноси уредбе са законском снагом о питањима из надлежности Народне скупштине." Дакле, опет предсједнику Републике није дато право да за вријеме ванредног стања доноси уредбе са законском снагом.

Проћи ће послије овога готово једна деценија да би Народна скупштина Републике Српске, на сједници одржаној 29. новембра 2003. године, усвојила сет уставних амандмана, међу којима је и Амандман ЦИX ("Службени гласник Републике Српске", број 98 из 2003. године). Њиме је први пут у уставноправној историји Републике Српске прописано право предсједника Републике да и за вријеме ванредног стања доноси уредбе са законском снагом. Не искључујем могућност да је оно о чему говорим у наставку и (зло)намјерно учињено, али ако ту (зло)намјеру оставимо по страни, у том случају може се рећи да код кључних актера тадашње политике у Српској имамо школски примјер одсуства интелектуалне моћи (с почетка овог текста) за цјеловитом спознајом овог дијела друштвених односа ради заштите интереса Републике Српске.

Наиме, треба знати да је у новембру 2003. године постојала Војска Републике Српске и да је тада одбрана била у надлежности Републике Српске. Тих својих уставних надлежности ће се Српска одрећи касније и тако укинути Војску Републике Српске. И онда ће, тек у октобру 2005. године, Законом о одбрани БиХ бити прописано да Парламентарна скупштина БиХ има надлежност да, на захтјев Предсједништва БиХ, прогласи ратно стање или ванредно стање. Указах на све ово зато што је Амандманом ЦИX из новембра 2003. године, који је и данас на снази, тадашња Народна скупштина прописала сљедеће: "Предсједник Републике за вријеме ратног стања и ванредног стања, које прогласе институције Босне и Херцеговине, ако Народна скупштина не може да се састане, на приједлог Владе или по сопственој иницијативи и након што саслуша мишљење предсједника Народне скупштине, доноси уредбе са законском снагом и о питањима из надлежности Народне скупштине." Из ове уставне норме, а друге о овом питању нема у Уставу Републике Српске, више је него јасно да је њоме дато право предсједнику Републике Српске да доноси уредбе са законском снагом само за вријеме ратног стања или ванредног стања које прогласе институције БиХ, а не и ванредног стања које прогласи Народна скупштина Републике Српске. И овдје сада можемо схватити колико је важно оно на шта указах на почетку овог текста, рекавши да нормотворци морају имати знање да правна норма из устава значи, не оно што је њен писац или доносилац можда желио да значи, већ само оно што нам је објективно дато у тексту устава. Цитирани текст Амандмана ЦИX је више него јасан и објективно има само једно значење, а то је да предсједник Републике Српске, нажалост, нема уставно право да доноси уредбе са законском снагом уколико Парламент БиХ као институција БиХ није прогласио ратно стање или ванредно стање, што у случају актуелног вируса корона тај парламент није учинио.

Наведено нормирање, на које се својевремено, у новембру 2003. године, одлучила Народна скупштина Републике Српске усвојивши Амандман ЦИX, у коначном је и доказ њене тадашње немоћи антиципирања у којим све правцима се не могу развијати друштвени односи помоћу правне норме из тог амандмана. Овим хоћу рећи сљедеће, чиме и завршавам овај текст. Наиме, Република Српска према свом уставу (Амандман ЦВИИ) има право, што је у складу и са Уставом БиХ, да прогласи ванредно стање за Републику или дио Републике у случају угрожавања безбједности, усљед елементарних непогода (поплава, земљотреса и пожара), природних катастрофа, епидемија, повреда људских права и слобода и нормалног функционисања уставних органа Републике. Међутим, ни у Амандману ЦВИИ нити у било којој другој одредби Устава Српске није прописано право предсједника Републике Српске да и у случају тог ванредног стања, а не само оног проглашеног од стране институција БиХ, може да доноси уредбе са законском снагом о питањима из надлежности Народне скупштине, ако та скупштина није у могућности да се састане. Зато је неопходно да, поучене искуством и посљедицама актуелног вируса корона које нам се могу поновити, институције Републике Српске што прије допуне Устав Српске амандманом који би гласио: "Предсједник Републике за вријеме ратног стања и ванредног стања које прогласе институције Босне и Херцеговине, као и за вријеме ванредног стања које прогласи Народна скупштина у складу са Уставом Републике Српске, ако Народна скупштина не може да се састане, на приједлог Владе или по сопственој иницијативи и након што саслуша мишљење предсједника Народне скупштине, доноси уредбе са законском снагом и о питањима из надлежности Народне скупштине."

Тек таквим амандманом, који би садржавао и ријечи "као и за вријеме ванредног стања које прогласи Народна скупштина у складу са Уставом Републике Српске", а којих сада нема у Уставу Републике Српске, била би отклоњена једна уставна патологија на коју сам желио указати овим текстом. Надам се да ће такав амандман бити усвојен у скорије вријеме. Треба то учинити, јер је то за добро Републике Српске.