Милан Благојевић
Милан Благојевић: Уби нас наш јавашлук
Мало је оних који су се истински бавили посљедњим двјема одлукама Уставног суда БиХ, бр. У 2/21 и 3/21 од 28.9. ове године, о законима Републике Српске о техничким прописима, односно о обезбјеђењу квалитета у високом образовању.
Те одлуке Уставни суд БиХ је донио на пленарној сједници и, рећи ће многи (неупућени), без судија из Републике Српске, али та чињеница не мијења на ствари с обзиром на то да је Уставом БиХ (члан 6) прописано да «Већина свих судија Суда представља кворум». Дакле, Устав БиХ у овом члану, а ни прије нити послије њега, ниједном одредбом не прописује да се сједница Уставног суда не може одржати нити доносити одлука ако сједници не присуствује барем један судија из Републике Српске. Како Уставни суд БиХ има укупно девет судија, а наведеној сједници је присуствовало шесторо њих, били су испуњени Уставом прописани услови за њено одржавање и одлучивање.
Осим тврдње, каква је она ресорног министра за високо образовање Републике Српске да су те одлуке, «које се односе на Закон о обезбјеђењу квалитета у високом образовању, још један удар на надлежности Републике Српске» те да је циљ подношења захтјева за оцјену уставности закона у том предмету «пренос надлежности у области образовања на ниво БиХ», изостале су друге значајније реакције. Не сумњајући ниједног тренутка у добронамјерност према Републици Српској њеног ресорног министра високог образовања, мора се признати да је стварност ипак сасвим другачија од његових цитираних тврдњи, а ту стварност нам разоткрива пажљиво читање, sine ira et studio, наведених одлука Уставног суда БиХ, уз познавање додатних чињеница на које указујем у овом тексту.
Те двије одлуке, додуше не само оне, су необориви докази јавашлука и незнања оних који представљају Републику Српску, и то са свих спектара политичког дјеловања, почевши од коалиције СДС-ПДП, која је владала 2004. године па до садашње власти у Републици Српској.
Наиме, 2004. године на нивоу БиХ донијет је Закон о техничким захтјевима за производе и оцјењивању усклађености, којим је Република Српска пренијела своју уставну надлежност за усклађивање свих техничких прописа на ниво БиХ. У то вријеме власт у Републици Српској вршила је коалиција ПДП-СДС. Приједлог наведеног закона у парламентарну процедуру упутио је Савјет министара БиХ у ком је др Младен Иванић (ПДП) тада био замјеник предсједавајућег Савјета министара и министар иностраних послова БиХ, др Бранко Докић (ПДП) је био министар комуникација и промета, Слободан Ковач (СДС) је био министар правде, а Никола Радовановић (СДС) је био министар одбране.
Процес одлучивања у Савјету министара БиХ у то вријеме је био такав да се за приједлог сваког закона, па и овог предметног, тражио консензус, што значи да приједлог овог закона није могао бити упућен у Парламентарну скупштину БиХ без сагласности министара из Републике Српске. И тај приједлог закона усвојила је Парламентарна скупштина БиХ, у чијем Представничком дому је СДС имао пет посланика, од укупно 14 из Републике Српске, ПДП је имао два посланика, а СНСД три, (извор: https://www.parlament.ba/Content/Read/184?title=Parlamentarnaskup%C5%A1tinaBosneiHercegovineod1996.dodanas&lang=sr, приступ од 8.10.2023. године), док је у Дому народа од укупно пет делегата из Републике Српске СДС имао три, а ПДП два делегата (извор: https://www.parlament.ba/Delegate/List?mandateId=5&SelectedElectionUnitGroups=10, приступ од 8.10.2023. године).
Дакле, наведени министарски састав је предложио, а парламентарни састав из Републике Српске гласао за то да се на нивоу БиХ донесе Закон о техничким захтјевима за производе и оцјењивању усклађености, који је и данас на снази.
И онда Уставни суд БиХ у најновијој одлуци У 2/21 каже, јер послије свега наведеног не може ништа друго ни рећи, да Република Српска својим Законом о техничким прописима из 2013. године "регулише материју која је већ у потпуности регулисана државним законом" те да због тога "Република Српска не може регулисати ово питање" (ставови 36. и 37. те одлуке Уставног суда БиХ).
На исти начин тај суд поступа и када је ријеч о Закону о обезбјеђењу квалитета у високом образовању Републике Српске (из 2020. године).
Наиме, 2007. године власт је имао СНСД. Те 2007. године сазив Савјета министара БиХ из Републике Српске чинили су: др Никола Шпирић предсједавајући Савјета (СНСД), Слободан Пухалац министар спољне трговине и економских односа (СНСД), Средоје Новић министар цивилних послова (СНСД). И тада је процес одлучивања у Савјету министара БиХ био исти као и 2004. године, то јест такав да се за приједлог сваког закона, па и овог предметног, тражио консензус, што значи да ни приједлог овог закона није могао бити упућен у Парламентарну скупштину БиХ без сагласности министара из Републике Српске. На нивоу БиХ те 2007. године на приједлог Савјета министара БиХ донијет је Оквирни закон о високом образовању у БиХ, а усвојила га је Парламентарна скупштина БиХ у чијем Представничком дому је СНСД имао осам посланика, СДС два, а ПДП једног (извор: https://www.parlament.ba/Representative/List?page=5&mandateId=6&memberType=1, приступ од 8.10.2023. године). У Дому народа СНСД је тада имао три делегата српског народа, а ПДП и СДС по једног (извор: https://www.parlament.ba/Delegate/List?mandateId=6&SelectedElectionUnitGroups=10, приступ од 8.10.2023. године).
Тим Оквирним законом о високом образовању, који није могао бити усвојен без гласова посланика и делегата из Републике Српске, је на нивоу БиХ основана Агенција за развој високог образовања којој је, чланом 49. алинеја 6. Оквирног закона, дата надлежност да води поступак и доноси рјешење о акредитацији и лиценцирању високошколских установа у БиХ, чиме је Република Српска пренијела ту своју уставну надлежност на ниво БиХ.
Зато и у овом случају Уставни суд БиХ у најновијој одлуци У 3/21 не може ништа друго рећи до да Закон Републике Српске о обезбјеђењу квалитета у високом образовању није у складу са Уставом БиХ, јер је супротан наведеном Оквирним закону на нивоу БиХ, који је и данас на снази, будући да не може Република Српска својим законом сада прописати да Агенција за високо образовање Републике Српске проводи поступак акредитације високошколских установа, када је 2007. на нивоу БиХ донијет наведени Оквирни закон којим је у члану 49. алинеја 6. прописано да је "државна Агенција надлежна за провођење поступка акредитације високошколских установа у БиХ" – став 66. одлуке Уставног суда БиХ број У 3/21.
Шта се из свега реченог може закључити? У најкраћем, ништа друго до да нас, све у свему, прво обезглаве они који нас воде па би сад они да нас воде и спашавају од својих грешака.