Милан Благојевић

Милан Благојевић: Правна неупитност имовине Републике Српске

Годинама се правно неосновано жели довести у питање имовина Српске, иако је она неупитна ако се узму у обзир аргументи на које овим текстом желим да укажем. Оно што слиједи у наставку је језик права, домаћег и међународног, који чини излишним сва настојања да се Република Српска развласти од њене имовине.

За правилно разумијевање овог питања неопходно је најприје објаснити појам сукцесије имовине СФРЈ као државе које више нема и од које је настала дејтонска БиХ.

ао прво, предмет сукцесије сваке државе, па и оне које више нема, попут СФРЈ, не може бити приватна имовина физичких лица, нити имовина јединица локалне самоуправе (општина, градова и сличних облика локалне самоуправе). Ти субјекти задржавају своју имовину коју су имали и у ранијој држави, осим ако, у случају јединица локалне самоуправе, нека од њих престане постојати, у ком случају то питање уређује законодавни орган надлежан за доношење закона о локалној самоуправи. Искључиву надлежност за сва питања из области локалне самоуправе у дејтонској БиХ, сагласно Уставу БиХ, имају Република Српска, односно Федерација БиХ, свако од њих за своју територију.

Предмет сукцесије у случају федерације које више нема, а Југославија је по свом државном уређењу била федерација, не може бити ни имовина бивших њених држава чланица. Али то правно не значи да та имовина самим тим постаје имовином држава насљедница. Јер, као што ће касније бити показано на примјеру БиХ, питање те имовине може бити правно уређено на сасвим други начин, баш као што је и учињено Уставом БиХ и Дејтонским мировним споразумом који је, као међународни уговор, а тиме и извор међународног права, регистрован у Уједињеним нацијама.

Али прије него што буде објашњено како је ово друго питање уређено Дејтонским уговором, треба најприје рећи шта је онда имовина која је предмет сукцесије бивше СФРЈ.

У том погледу међународно право нема правно обавезујући извор, али има један документ који је од помоћи у разјашњавању и уређивању овог питања. Ради се о Бечкој конвенцији о сукцесији држава у погледу државне имовине, архива и дугова (тзв. Бечка конвенција из 1983. године). Она ни до данас није ступила на правну снагу, јер је није потписао довољан број држава, али је, понављам, она од помоћи у разјашњавању и уређивању предметног питања у БиХ. Наиме, чланом 8. те конвенције је прописано да "државна имовина државе претходнице" (у нашем случају СФРЈ) значи имовину која је на дан сукцесије државе припадала тој држави, према њеном унутрашњем праву.

Бивша СФРЈ је њеним Уставом била одређена као суверена држава, али та сувереност, баш као и сувереност БиХ прописана Уставом БиХ, није значила да је тиме СФРЈ била власник све имовине, изузев приватне, која је била на њеној територији. Због тога бивша СФРЈ није била власник ниједног налазишта минералних сировина као што су, на примјер, угљенокопи, налазишта боксита, жељезне руде и других рудних богатстава, усљед чега није била нити је могла бити уписана у јавним евиденцијама као њихов власник.

Иста је ствар била и са шумским, пољопривредним, грађевинским и другим земљиштем. Зашто је то тако? У одговору на ово питање од помоћи је разликовање појма dominium од појма imperium. Први од наведених појмова означава својину и био је од важности у феудалним државама, како би означио својину вазалних феудалаца на земљишту. Но, стварањем модерних држава тај појам је ишчезао и замијењен је појмом imperiuma, којим се означава суверенитет државе, а његов садржај не подразумијева својину државе него право државе да својим уставом, законима и другим прописима уређује живот на својој територији и да те прописе примјењује и принудно, користећи управо тај свој imperium.

Међутим, потоњи појам нема исти садржај у унитарној и сложено уређеној држави. Док се у унитарној држави imperium простире на цијелу њену територију, јер унитарна држава има само једну државну организацију и државну власт не дијели ни са ким другим, у сложено уређеним држава (каква је и БиХ) imperium је полицентричан, јер осим државне организације на савезном нивоу постоје и једнаке такве организације и државна власт и на нивоу федералних јединица. Другим ријечима, сложена држава, у нашем случају БиХ, путем својих институција може правно да уређује само она питања која су јој дата у надлежност савезним уставом, што је код нас Устав БиХ, док сва остала питања уређују њене федералне јединице, а то су код нас Република Српска и Федерација БиХ, свака од њих са важношћу за своју територију.

Ово правило унутрашњег уређења сваке сложено уређене државе, а то значи и дејтонске БиХ, признаје међународно право, а оно је и тековина правне науке. То правило је од помоћи за правилно тумачење шта може бити предмет сукцесије бивше СФРЈ. Видјели смо како члан 8. поменуте Бечке конвенције прописује да тај предмет може бити "државна имовина државе претходнице", то јест имовина која је на дан сукцесије СФРЈ припадала њој (била у њеној својини), према њеном унутрашњем праву. А према том ранијем унутрашњем праву бивше СФРЈ она је била носилац права својине (или другог права изведеног из својине – као што је било право управљања или коришћења) само на оним непокретностима на којима је под називом СФРЈ, ФНРЈ или ДФЈ била уписана у одговарајућој јавној евиденцији непокретности. Дакле, само ако је под неким од та три назива била уписана бивша заједничка нам држава, то може бити предмет сукцесије. И ништа више од тога. То питање је уређено Споразумом о питањима сукцесије бивше СФРЈ, који је БиХ ратификовала Одлуком Предсједништва БиХ о ратификацији од 28.11.2001. године ("Службени гласник БиХ" – Међународни уговори, број 10/01). Стога БиХ, на основу тог ратификованог Споразума, има надлежност да законом Парламентарне скупштине БиХ уреди само питање располагања оним непокретностима на којима је СФРЈ, ФНРЈ или ДФЈ под неким од тих назива била уписана, јер је, узимајући у обзир шта је предмет сукцесије према члану 8. Бечке конвенције, Споразумом о питањима сукцесије бивше СФРЈ (члан 2. Анекса А тог споразума) уговорено да је предмет сукцесије само таква државна имовина СФРЈ.

Шта је онда са осталом имовином, која није приватна, а остала је иза бивше СФРЈ? За ово питање Криситијан Шмит ових дана покушава да прикаже домаћој јавности како оно није ријешено. Међутим, та Шмитова тврдња не одговара истини, што поткрепљују сљедеће правно необориве чињенице. Наиме, и то питање је ријешено, и то Дејтонским мировним споразумом као међународним уговором. Наиме, ниједним анексом Дејтонског уговора није прописано да овај преостали и најважнији дио имовине из бивше СФРЈ припада БиХ. Напротив, из Устава БиХ (Анекс 4 Дејтонског уговора) јасно произлази да се одмах у преамбули тог устава најприје позива на Женевске принципе из септембра 1995. године. Позивање на те принципе у Уставу БиХ није учињено тек тако, већ са правном важношћу која се спознаје ако се узме у обзир да је Женевским споразумом извршена територијална расподјела између Републике Српске и Федерације БиХ, у омјеру да 49% посто територије бивше Социјалистичке Републике БиХ припада Републици Српској, а 51% Федерацији БиХ. Таква територијална расподјела је прописана и потврђена не само Уставом БиХ него и Анексом 2 Дејтонског мировног уговора, којим је, већ у члану 1, прописано да ће "Унутрашње границе између Федерације БиХ и Републике Српске (међуентитетска линија разграничења) бити онакве као што су повучене на карти у Додатку".

На тај начин је, дакле, извршена сукцесија овог преосталог дијела имовине из бивше СФРЈ, и то тако да територија и све непокретности на њој, осим оних у приватној својини, припада ентитетима, а не БиХ. Досљедно томе и јесте онда чланом 3. Устава БиХ извршена расподјела уставних надлежности између БиХ и ентитета, на начин да БиХ, осим непокретности на којима је уписана СФРЈ, а које је БиХ стекла Споразумом о питањима сукцесије бивше СФРЈ, нема никакве надлежности у односу на било које друге непокретности, јер је то имовина и искључива надлежност ентитета, а не БиХ. Према томе, то су разлози због којих је правно неупитна имовина Републике Српске која јој је припала Дејтонским мировним уговором и због чега су супротне Уставу БиХ све одлуке Уставног суда БиХ који покушава да својим одлукама ово питање из ентитета неуставно измјести на ниво БиХ, иако за та питања према Уставу БиХ и Анексу 2 Дејтонског мировног уговора само ентитети имају искључиву уставну надлежност. Истовремено, све су то и разлози због којих посланици и делегати (како садашњи, тако и сви будући) из Републике Српске у Парламентарној скупштини БиХ никако не би смјели дозволити да се о томе одлучује у парламенту БиХ или било којој другој институцији на нивоу БиХ, нити би Народна скупштина Републике Српске у било ком случају требала такво нешто да дозволи.