Милан Благојевић
Милан Благојевић: Пола године Шмитовог КЗ- Доказ поразног стања установа Српске
Навршило се пола године откако је Кристијан Шмит 27.4. ове године наметнуо "закон о допуни Кривичног законика Републике Српске". Тим чином Шмит је наметнуо кривично дјело подмићивање на изборима и у служби која се финансира из јавних средстава (члан 321а. Кривичног законика Републике Српске).
И на тај начин је Шмит флагрантно повриједио Устав Републике Српске, јер тај устав јасно прописује да законодавну власт у Републици Српској врши Народна скупштина, и Вијеће народа на начин одређен тим уставом. Дакле, Устав Републике Српске само тим њеним институцијама дозвољава да врше законодавну власт у Српској, чиме је забрањено да појединац какав је Кристијан Шмит може наметати своју вољу као закон у Српској, а ако то ипак учини, као што је урадио Шмит, тиме повређује Устав Републике Српске.
Нажалост, за протеклих пола године нико од надлежних није ни прстом мрднуо да у Уставном суду Републике Српске, задуженом за одбрану њеног Устава, покрене поступак за оцјену уставности тог Шмитовог акта. А у Уставу Републике Српске, члан 120, је прописано да тај поступак могу покренути, без икаквих ограничења, предсједник Републике, Народна скупштина, Влада, као и сам Уставни суд Републике Српске.
Зашто нико од њих то није учинио, требало би они сами да објасне људима у Републици Српској. Нажалост, сви они о томе упорно ћуте иако веома добро знају све наведене чињенице.
Индикативно је да се Милорад Додик није одлучио да као предсједник Републике Српске поднесе Уставном суду Републике Српске захтјев за оцјену уставности тог Шмитовог ‘закона’. Разлог за то је у чињеници да је Уставни суд Републике Српске у мају 2021. године у једном предмету већ одлучио, кршећи Устав Републике Српске, да наводно није надлежан за оцјену уставности одлука високог представника. Зато сада ни Додик неће да поднесе тај захтјев, јер су му и Џерард Селман и Снежана Савић указали да су они, а и све остале судије тог суда, прије двије године већ одлучили како су одлучили.
Стога ће, без обзира на сву неуставност такве њихове одлуке, они на исти начин одлучити и сада, ако им се обрати и Додик. Или , казано обичним народним језиком, Селман и Савићка су поручили Додику: Милораде можеш ти нама поднијети тај захтјев, али ћеш од нас тим поводом добити пљуску.
Зато, дакле, господин Додик упорно ћути о свему овоме и не предузима ништа, што је само један у низу доказа о поразном стању институција предсједника Републике, Владе, Народне скупштине и судства у Републици Српској, а тиме и Републике Српске у цјелини.
Није онда у реду чудити се и осуђивати само институције на нивоу БиХ због тога што не бране суверенитет БиХ од напада странаца, када то неће да раде ни најважније институције Републике Српске.
Додуше, неки ће рећи да Шмит није високи представник и да његове одлуке нису објављене у ‘Службеном гласнику Републике Српске ‘. Међутим, то што он није високи представник и што његова самовоља није публикована у наведеном гласнику није од важности у оваквом наопаком систему, јер се у њему важење заснива на дјелотворности, усљед чега ће сва јавна тужилаштва и судови у Републици Српској сигурно примјењивати Шмитово кривично дјело с почетка овог текста, све док Уставни суд Републике Српске тај чин Шмита не би прогласио неуставним.
Сваки покушај да се инертност институција Републике" Српске брани тврдњом да Шмитова одлука није објављена у "Службеном гласнику Републике Српске" значио би да је Народна скупштина прије пар мјесеци закон о необјављивању одлука ОХР-а донијела не да би се борила против насиља охаеризма, већ да би тиме створила изговор њеним институцијама зашто не покрећу питање уставности тих одлука, као и да би направила заштиту за судије Уставног суда Републике Српске да не морају више одлучивати о томе, а да неуставна одлука тих судија, односно њихова самовоља из маја 2021. године према којој они нису надлежни да бране Устав Републике Српске од противправних напада ОХР-а, остане трајно на снази.