Милан Благојевић

Милан Благојевић: Невоља и право

За право се каже да је творевина човјека. Али након што га човјек створи, право почиње да живи својим посебним и независним животом, који се у филозофији права назива идеелним свијетом права.

четвртак, 26 марта, 2020 / 16:53

То је, у суштини, основа на којој почива учење (теорија нормативизма) свјетски познатог и признатог правног мислиоца Ханса Келзена. Студенти права обично не воле предавања на ову тему, јер им се, поготово бруцошима, чине сувопарним теоретисањем. Истину говорећи, и сам сам био такав док сам био студент, али сам вриједност учења о идеелном свијету права схватио касније, током практичног рада, и у то се изнова увјеравам готово свакодневно. Ево најсвјежијег примјера за то, изниклог у овој пандемији вируса корона.

У недељу, 22.3.2020. године, ВСТВ БиХ је донио одлуку која, суштински посматрано, значи прекид рада судова у БиХ. Одлучено је да ће радити само дежурне судије на кривичном, грађанском и прекршајном реферату, које ће поступати у хитним случајевима. Чак је тачком 10. наведене одлуке ВСТС-а БиХ дата могућност предсједницима судова да, након што процијене опасност, уведу и рестриктивније мјере уколико буде потребно, што може довести и до потпуног затварања судова.

Међутим, том одлуком ВСТС БиХ није одлучено, јер ВСТС није надлежан за то, шта ће бити са силним људским правима и обавезама садржаним у бројним законским прописима, због чије заштите се људи, кад их не могу ријешити договором (а најчешће то не могу), обраћају управо судовима. У том погледу бројни закони садрже одредбе о роковима у којима се људи морају обратити суду, јер ће у противном изгубити право на заштиту. На примјер, Законом о раду који је на снази у Републици Српској прописано је (члан 201) да радник који сматра да му је послодавац повриједио право из радног односа може поднијети тужбу суду ради заштите својих права најкасније у року од шест мјесеци од дана сазнања за повреду права. Како видимо, ријеч је о кратком року и тренутно важећи закон не познаје изузетке од њега, па ни када наступе овакве пандемије попут вируса корона. На такав начин ствари у битном стоје и када је ријеч о судском остваривању права из различитих уговора (уговорна потраживања), затим у правним односима насталим издавањем мјенице, подношења тужби због сметања посједа итд., итд.

Указујем на све то зато што, на примјер, важећи Закон о облигационим односима (члан 382) прописује да застарјелост не тече само у случају непосредне ратне опасности или рата, а и то искључиво у погледу потраживања лица на војној дужности. Дакле, важеће законодавство не уређује шта ће бити са потраживањима људи у овако пандемичном стању каквом смо изложени, у којем ни судови не могу радити, а онај сат идеелног свијета права за њих ипак тече и протиче.

Или, органи управе и у ово недоба поступају у бројним управним стварима, у којима одлучују о различитим људским правима и обавезама. Када то учине својим коначним управним актима, закон (онај о управним споровима) прописује да појединац који није задовољан тим управним актом мора поднијети тужбу надлежном суду у року од 30 дана од пријема управног акта, а ако то не учини у наведеном року, суд ће његову тужбу одбацити. Закон о управним споровима није прописао изузетке од тог правила, па ни ако ВСТС БиХ донесе одлуку каква је одлука од 22.3.2020. године.

Е, управо наведени и бројни други примјери доказују постојање оног идеелног свијета права, који живи својим посебним животом. Другим ријечима, док се разним мјерама (лијечењем болесних, изолацијом инфицираних, ограничењем кретања свих, снабдијевањем животним потрепштинама становништва и сл.) надлежне власти боре против вируса корона, идеелни свијет права који сам претходно само укратко приказао наставља да живи свој живот. Он, ако у њега не интервенише држава, може изазвати и те какве проблеме у животу човјека као јединке.

Видимо, дакле, да смо сада у невољи коју ми овдашњи мали људи нити смо направили нити је можемо избјећи. Но, како онај идеелни свијет права и његов сат и тада неумољиво теку, неопходно је да се нешто поради, како бројним правним субјектима не би пропала њихова права зато што у нашим судовима раде само дежурне судије и то само у хитним предметима. Држава је једино позвана да то учини у овим кризним временима, због чега (између осталог) треба прогласити ванредно стање. С тим у вези овдје у БиХ, с обзиром на њено федерално (и конфедерално) уставно уређење, треба имати у виду сљедеће. На нивоу заједничких институција ванредно стање може да прогласи Парламентарна скупштина БиХ (члан 10. Закона о одбрани БиХ), ако постоји пријетња постојању БиХ или пријетња напада на њу. Вирус корона, сложићемо се, није пријетња постојању БиХ као државе нити је напад на њу као такву, због чега Парламент БиХ по закону нема право да прогласи ванредно стање.

Стога у постојећој ситуацији ентитети имају надлежност за проглашавање таквог стања, што је, када је ријеч о Републици Српској, и прописано њеним Уставом. Ванредно стање у случају оваквих пандемија у Републици Српској проглашава Народна скупштина РС (члан 70. Устава), па ако ни због чега другог онда, управо због тога нису у праву они који тврде да је у ситуацији изазваној вирусом корона посланицима тобоже забрањено да се састану ради одржавања такве сједнице Скупштине. Осим тога, такву забрану не прописује Устав Српске, а од њега ниједан други правни акт не може имати јачу правну снагу. У ванредном стању актима Народне скупштине или предсједника Републике (уредбама са законском снагом) могу се, између осталог, уређивати и питања везана за даљи ток већ започетих судских поступака, као и оних спорова за које ће поступак у суду тек услиједити.

Хоћу рећи како би посебним законом или уредбом са законском снагом требало прописати прекид, односно застој судских поступака у свим грађанским стварима (парничном, извршном и ванпарничном судском поступку), прекид стечајних и ликвидационих поступака, оставити могућност вођења притворских кривичних предмета. Такође је тим прописом потребно прописати застој застарјелости потраживања, као и застој рокова прописаних за подизање тужби, попут оних с почетка овог текста којима радници траже заштиту својих права. У најкраћем казано, неопходно је што прије једним посебним прописом уредити сва ова питања, за чију израду у форми нацрта су најпозванији Министарство правде и Министарство управе и локалне самоуправе Републике Српске. Једино ограничење о којем треба(ју) водити рачуна је да се тим прописом не крше тзв. недодирљива људска права, попут права на живот, на забрану мучења и сл., а ништа од таквих права не би било доведено у опасност оним о чему овдје говорим.

Тиме би се у условима фактичког престанка рада судова спријечиле негативне посљедице по странке у поступку, у виду наступања застарјелости, преклузије у предузимању појединих процесних радњи, застарјелости права да се принудним путем исходи своје новчано или друго потраживање и други слични проблеми. Зато, завршавајући овај текст, не могу а да све нас не подсјетим како је био (и остао) у праву Сенека рекавши давно још да „невољу не можеш избјећи, али је можеш савладати“.



Оставите одговор