Мартовске иде (The Ides of March)

"The Ides of March”, што би се могло превести као "Мартовске иде” или "Мартовски избори”, је прошлогодишње остварење које редитељски и сценаристички потписује једна од највећих глумачких звијезда данашњице Џорџ Клуни. Филм представља адаптацију драмског комада, позоришне представе "Фарагут Норт” Беја Вилимона.

Избори у Америци. Кампања се захуктава. На реду је савезна држава Охајо, за коју сазнајемо да је веома битна за америчке изборе. Дакле, избори се ту ломе, а за предсједничку номинацију Демократа боре се гувернер Пенсилваније Мајк Морис (Клуни) и сенатор из Арканзаса Тед Пулман. Стивен Мајерс (Рајан Гослинг) је један од главних и кључних људи у изборном тиму гувернера Мориса, који предводи искусни вук и "менаџер кампање” Пол Зара (Филип Сејмор Хофман).

Захваљујући сопственом шарму и способностима људи који му воде кампању (прије свега Стивен), Морис је у већем дијелу јавности перципиран као одлучан, породичан човјек којем су изнад свега битне људске вриједности и обичне животне ствари америчког човјека. Једном ријечју, морална вертикала.

Међутим, да ли је то стварно тако или је само резултат политичког маркетинга и спиновања… У почетку изгледа да јесте, јер је и Стивен (као један од људи који му креирају такав имиџ) представљен као млади идеалиста који вјерује у демократију и фер изборну утакмицу. Вјерује у оно што ради, а ако у нешто вјерује, спреман је да се за то бори до краја свим средствима.

Први дио филма дјелује превише споро, досадно и незанимљиво. Не можемо да предвидимо у ком смјеру ће прича тачно кренути. До заплета долази онога момента када Стивенa контактира и нуди му посао шеф изборне кампање супарничког кандидата, бескруполозни и свим бојама намазани Том Дафи (Пол Ђамати). Стивен од Тома сазнаје да је кључну подршку сенатора Томсона и његових 356 делегата добио сенатор Пулмен и да је због тога боље да пређе да ради код њега. Као што видимо, Томсон овдје дође као нека варијанта Ивице Дачића, јер својим делегатима може да уцјењује оба супротстављена кандидата.

Стивен истовремено упада у сексуалну везу са младом "приправницом” – активисткињом Моли Стернс (Еван Рејчел Вуд), иначе ћерком Цека Стернса, једног од челних људи Демократа. Од ње сазнаје неке прљаве ствари везане за кандидата у чијој кампањи учествује… Ова два момента имају пресудан ток на даљу радњу, долази до трансформације младог Стивена и од тада заиста можемо видјети шта се све дешава иза "сцене”.

Видимо да онај свијет политичког такмичења и кампање у медијима представља само привид и илузију. Овдје видимо људе и актере кампање (кандидате, ПР менаџере и медије) како не бирају средства да би постигли сопствени циљ, а искрена пријатељства и непријатељства између поменутих не постоје, већ су подређена искључиво заједничким или супротстављеним циљевима. Макијавелизам је овдје природно стање и филозофија у којем се и најпрљавија средства третирају као изузетно пожељна.

Гледано са умјетничке стране, филм нема неки претјерани квалитет. Дефинитивно није од оних који ће ући у историју свјетске и америчке кинематографије као легендарно остварење, али се Клунију мора признати да је са техничке стране и по питању избора глумаца маестрално обавио посао. Сви глумци држе одређени ниво квалитета и с тог аспекта не би требало да буде икакве замјерке, без обзира што смо Рајана Гослинга виђали и у много бољим издањима, као рецимо у "Вјернику” (2001) или "Вожњи” (2011).

Клуни се одлично трансформисао и у потпуности бриљира у улози политичара, који као и велики број таквих показује два лица, једно у јавности, а сасвим друго иза кулиса. Издвојио бих још двије улоге, бескруполозну новинарку Иду (Мариса Томеј) која се се служи свим средствима (и уцјенама) не би ли постигла сензационалну причу и остварила сопствени циљ и већ поменутог Тома, којег Ђамати на драматуршки убједљив начин тумачи и објашњава "правилност” поступака лика којега тумачи.

Многи ће рећи, да сценарио и радња филма не представљају ништа спектакуларно и сензационално, да се све већ зна о томе каквим се свим прљавим играма, интригама и смицалицама служе актери политике да би дошли до циља, власти и моћи. То је тачно, већину тога већ знамо, али није сувишно да се још једном подсјетимо какви све карактери могу бити политичари, новинари, ПР менаџери, експерти за маркетинг и остали актери изборних и политичких процеса. Након свега одгледаног, једноставно запитате се вриједи ли у било којој варијанту имати идеализован приступ према било којој политичкој личности и да ли унутар политике уопште можете имати пријатеље.