Марко Шикуљак: Куда иде Српска?

Уобичајено је да се емисије овог типа и тема активирају за велике празнике. Празник је, друго ништа не ради.

Ко прати Фронтал учиниће му се да је и прављен ради постављања оваквих питања. Синтеза портала и његових читалаца изродила је текст о националној политици далеко садржајнији него расправа неколико академика на јавном сервису. Који од свега могу рећи да се треба вратити корјенима.

Чак ни ова примамљива али нејасна дефиниција не смије бити параван да не почнемо да се бавимо сами собом и својим добром. Ако већ нико неће да каже шта су корјени или традиција, онда је рад на општем добру универзална традиција.

Политика је, каже дефиниција, вјештина управљања полисом, државом, или неком другом организационом јединицом. Колико год лијепо звучала, њу чини гомила појединачних дјела. Још је боље ако их радите у смисленом низу. Па би се опет забавио тим ситним дјелима која творе нашу државну политику.

Бављење нама самим би значило да себи не постављамо питања да ли је Српска угрожена. Чак и у збиру реакција заинтересованих страна око нас види се да они ту ништа не могу. Видљив је силан песимизам и разочараност постојањем Српске, али само најјачи фундаменталисти са пола даха призивају интервенцију стране Deus ex machina, који ће укинути ствар. Чак и ђавољи шегрт Николаидис може само са жаљењем да призива експлозију. Искрено, само нам је начинио услугу. Ем смо видјели ко је љубимац урбаних грађаниста, ем су и они којима пребацивање Његоша у дукљанску књижевност није био толики проблем, видјели ко је директор народне библиотеке Србије који је толико србофобичан, да је подржао ове баљезгарије иако су више намијењене да скрене пажњу са домаћих проблема.

Наше је само да се не пецамо на провокације, и да констатујемо кад погубе живце, па направе кораке. Као србијански политичар Бакир Изетбеговић, који је глумећи готивног политичара причао о дивном јединству народа и времену кад смо једни другим честитали све празнике и посјећивали славља, а онда проспе жуч по томе што се муслимани зову на славу. Тако не причају европејци, али није да нисмо очекивали.

У истом односу је Анђелина Џоли. Искрено подржавам Пантелину акцију да сви одемо на трејлер филма и притиснемо палац доле, те на ИМДБ гласамо са оцјеном 1, и то је све. Под условом да више никад не дамо ни марку аутошовинистима из наших редова да нам раде горе ствари.

Ситуација ће се вјероватно промијенити. Након стотина филмова о Индијанцима који узимају скалп, снимиће се и неки Плави војник, гдје ће балкански Индијанци испасти добри ликови. Не мора додуше само да се чека. Ја да сам Антон Касиповић послао бих Анђелини топло писмо у којем објашњавам да је њена перцепција посљедица тога што јој је љупки љубитељ исламског тероризма Харис Силајџић представио само једну страну. Дођи по другу, имаш смјештај и храну.

У бављењу собом нема мјеста наивним играма око бомбаша Болета, опасног терористе. Да је опасан, не би тако наивно оставио свој прастари арсенал. Прича и не заслужује више од двије реченице.

Нема мјеста бацању запаљивих изјава преко ентитетске границе. Није ми јасно да Додик увијек мора дати изјаву из које ће се извући неки несврсисходан наслов, попут БиХ нема будућност. Није имала ни прије, па чему то форсирање. Срби су у БиХ направили толико штетних компромиса, да им сада скоро све иде у прилог. Хоћемо попис са националним изјашњавањем. Зашто? Европски стандард. Хоћемо Своју репрезентацију? Зашто? Има је Каталонија. Хоћемо децентрализацију и мању државну администрацију. Зашто? Европске тенденције.

Зато нема потребе за негативном политиком. Судбина БиХ није у нашим рукама, па је зато боље зазивати опстанак држава, али по нашим, европским принципима, а не деспотским принципима Мале Азије. Кад смо код Мале Азије, ни долазак Турске није нешто што можемо спријечити. Па спомињање наших епских успомена у вези са њима нема неке користи, и замајава нас од суштинских питања. Треба сарађивати, а у бутицима кажу да су им поткошуље боље од кинеских.

Бављење собом значи да требамо знати ко смо и шта смо, и којим словима пишемо. Смијешно је периодично причати како смо се одрекли Босне (мада је то прије одрицање ове шизофрене верзије исте која се продуцира у Сарајеву). Нема разлога да у Мостару западном има више улица са именима средњевијековних српских краљева и војвода, него код нас. Српска и даље нема грб, сем ако се не мисли хибрид амблем за то прогласити. Искрено, волио бих видјети како би реаговала екипа за кочење закона у Дому народа Српке када би се предложило (а требало би) да плави штит са љиљанима буде грб Српске.

Нема разлога да Арчибалд Рајс нема споменик у Српској, свој дан, нити да његова порука Србима не буде обавезна лектира у школама. Нико нам не брани да се у Бањој Луци не постави представа по неком дјелу Петера Хандкеа. Ако већ због подршке Србима то не чине у земљама чије је културе задужио, то је најмање како можемо да му се одужимо.

Нема разлога да немамо централни споменик отаџбинског рата, Музеј Српске (на Палама рецимо) и институцију која чува сјећање на српска страдања у 20. вијеку, пошто је сва прилика да не знамо ни колико нас је страдало у последњем рату.

Нико нам не брани да славимо први устанак у покореној Европи. Нико нам не брани да следећег 25. новембра у Мркоњић Граду кажемо да су се Срби борили за европске тековине и против фашизма, и да то што су били наивни у вјери да је могуће да у својој земљи не одлучују о својој судбини, ту чињеницу не мијења.

Нико нам не брани, нити ће ти мали кораци нешто пореметити политику која се води код нас, са било ког год аспекта гледано. Другим ријечима, чак можете и да крадете, док вас неко на изборима не скине са власти. Крао је и Никола Пашић, али је иза њега нешто остало да га зову државником. Постављање националне политике, јасног пута, ствар је која не смије бити заборављена, јер ће се последице осјетити прије или касније. Као што када прескочите вакцинацију због рата, букне епидемија зашки. И као што ћемо посљедично, након ње имати проблема са стерилитетом.