Љиљана Чекић: Или јеси или ниси

Википедија каже да је химна (грч. ὕμνος – песма, хвалоспев) пјесма у славу Бога, идеологије или државе. Химна изражава однос, лојалност, побожност, као и преданост, приврженост и поштовање.

Ако би смо употријебили индуктивни метод у опсервацији понашања људи који знају химну, а не жели да је пјевају, могли бисмо да закључимо да такви нису одани, лојални, побожни, предани, привржени или да не поштују оно или онога у чију славу је химна испјевана.

У колоквијалном говору под химном се најчешће подразумијева државна, мада има разних – од Интернационале, Гаудеамуса, химни у славу светитеља и богова па до навијачких, клупских и иних.

Државне химне најчешће слушамо на свечаним академијама и на међународним утакмицама када се интонира и наша и химна оног против кога наши играју. А наши су они за које навијамо и те наше често је на Балкану веома компликовано утврдити. Никада се не зна са сигурношћу ко је чији, ко за кога и ко против кога навија. Мислим да сем нас тешко ико други може то да утврди, а нисам сигурна ни да би свима нашима то пошло за руком. Обично не волимо ону химну која није наша, а можда би могла и бити или је била, или ће бити. Док не дође неки нови Александар Македонски да пресијече кад већ распетљати нико не зна и не може.

Ђаци у основним школама уче химну своје државе и било би коректно да је научи свако ко има држављанство неке земље. Али оно што је ред и оно како ствари стоје углавном нема везе једно с другим.

Када пред почетак спортског такмичења засвира химна, међу репрезентативцима једни пјевају док други ћуте. Ћуте они који не знају или неће да пјевају. Милиони и милиони младих људи, тачније сви они који су одлучили да се баве неким спортом, дали би све на свијету само кад би могу да обуку национали дрес, ставе руку на срце и запјевају своју химну. Међутим, они којима се тај сан оствари као да не виде неку љепоту у томе. Ваљда им то што су стигли ту гдје су и није богзнашта. Или им тренер није рекао да би требало да пјевају. Било би поучно да питају оне који никада нису обуку дрес репрезентације шта би дали да су на њиховом мјесту.

Зато пјевају навијачи са трибина, њима није било тешко да науче. Или је, можда, навијачки стаж дужи него такмичарски, па се има времена савладати тих пар строфа патриотског текста. Гледам снимке неких утакмица и видим пјевају репрезентације Литваније, Енглеске, Бразила, Србије, Хрватске, пјева Шпанија, Португалија, Шведска, Француска… Америка мало пјева, мало жваће. Кад може предсједник, што не би и омладинци.

Кад је пјевање химне у питању деси се да се репрезентације избрукају. Није им ни замјерити. Многи од њих су скоро дјеца, једва пунољетни. Годинама трче за том лоптом, не сједе за књигом, не развијају методе памћења. Момци имају одличну моторику, снагу, брзину. Мало ли је? Можда је превише очекивати да науче и понеку пјесмицу макар то била химна под којом стичу славу и зарађују новац.

Био је недавно случај неког момка који није хтио да пјева химну земље за коју игра. Ставио грб на прса, узео све бенефиције, покупио паре и остало, али, ето, запело код химне. Није му по вољи. Био је то одличан маркетинкшки трик, јер у противном они који не прате спорт никад не би ни чули за њега. Постаде популаран, постаде дисидент, прослави се и међу нашим и међу онима који нису наши. А који су чији знају и наши и њихови.

Млади су, још су дјеца, невјешти у овим национално-пјевачким одмјеравањима, па им није ни замјерити. Међутим, када дођете на приредбу на којој се скупи политички и интелектуални врх једне републике и кад засвира химна, ту нема врдања. Или јеси или ниси.

Недавно, на скупу на коме су обични смртници могли само да буду ађутанти и скутоноше свечаност отпоче свирањем химне. Устаде наш национални crème de la crème. Али, не лези враже – сви јунаци ником поникоше и у црну земљу погледаше. Од тристотињак умних и моћних глава на прсте су се могли пребројати сви они који су стидљиво пјевали. Ваљда их срамота што су запамтили химну своје републике, за коју би сви у сали погинули бранећи и њу и у њој своју друштвену позицију. Ћуте моћне главе, заглавила им се ријеч у грлу, па не може да одапне. Лакше је повјеровати да не знају него да неће да пјевају. Да су као она дјеца у шортсевима и дресовима форсирали моторику не би ме ни чудило, али ови, којимa је сав квалитет, ако изузмемо материјална добра, оно што имају у глави, жалосно је.

Дјеца у копачкама можда имају времена да науче, али за ове у Boss-овим одјелима, који нас мудро и храбро воде у бољу будућност, мале су шансе. Научити пет китица родољубивог текста чини се да је превелик напор за оне који се убише доказујући нам колико воле своју отаџбину. Ћуте наше перјанице, ћуте као и момци у плаво-жутим дресовима када засвира државна химна. Аферим!