Криво насађени

Нескладни смо и несразмјерни, на криво насађени. Наша најупечатљивија карактеристика је диспропорција. Свикли смо на ту нашу насађеност, заборавили је.

Пише Миодраг Петровић

Наши показатељи упућују на то да смо мимо свијета, да смо посебни и јединствени. Не би то било толико лоше да нисмо на свим ранг листама на дну или близу њега. Нас узимају за примјер како не треба и не ваља.

Број незапослених је огроман. Број оних који раде је срамно низак а њихов смо рад жестоко оптеретили порезима и доприносима. Структура оних који раде је неодржива. Мало је оних који стварају вриједност а нагомилали смо оне којима је посао расподјела те вриједности. И даље такве гомиламо, на сваком мјесту и на свим нивоима.

Имамо много просвјетних радника и много неписменог становништва. Код нас то иде руку под руку. Баш као што само код нас, руку под руку иде оволики број пензионера и низак праг услова за одлазак у пензију. За 8 година повећали смо новчана издвајања за здравство 2,5 пута и након тог тешког напора довели смо то исто здравство пред финансијски колапс.

Имамо највише политичара по глави становника и најмање повјерења у исте. Шуме су наше највеће богаство и баш то, наше највеће богаство доноси нам губитке или у најбољем случају позитивну нулу. Сијечемо и режемо немилице, али о томе не свједоче извјештаји и планови већ клизишта и бујице.

Имамо непрегледна необрађена поља а увозимо храну. Градимо широке цесте које завршавају у јаругама. Уздамо се у добру вољу непријатеља али не показујемо намјеру да се са њима миримо. Курчимо се и пркосимо док тражимо и очекујемо помоћ. Надамо се да ће заједно са нама и у нашем интересу, ти наши стари катили, градити мостове и граничне прелазе. За неповјеровати. Већ дуги низ година рађамо се мање и слабије него што умиремо. Нестајемо.

Проблеми нису настали од јуче, резултат су грешака које у континуитету правимо деценијама и генерацијама.

Један од проблема на том путу јесу и изборни циклуси. Не дозвољавају заокрет, осигуравају континуитет. Власт се осваја јефтиним популизмом. Годину дана након избора власт проведе расподјељујући плијен и покушавајући испунити олако изречена обећања. Док се окренеш ето ти нове изборне године. Политичари се посвете новом популизму и новим билбордима, неспособни да воде политику дугог рока. Јово наново. Немамо институције и људе који би дефинисали дугорочне приоритете независне од предизборних обећања и постизборне комбинаторике.

У ствари, имамо. Сенат Републике Српске је институција која у свом статуту има наведену улогу. Управо би те наше сиједе главе морале имати довољно мудрости. Управо би они требали видјети даље од прве фотеље и првих наредних избора. Управо би они требали искорачити, указати на потребу и дати смјернице за исправљање на криво насађеног. Сенат треба да ствара консензус у народу и међу политичким партијама око мучних питања и неопходних реформи.