Дани(ј)ел Симић

Како се зову Украјинци из Крајине?

Оно што раде народу у Украјини је одвратно. То знам зато што су исто радили нама. И не мисле престајати.

Елта има неку грешку у преносу тона са Б92, па сви звуче као да су се благо наудисали хелијума. Одједном ми је лакше да гледам ту, од Џорџа Сороша основану медијску кућу, коју од деведесетих крајње не подносим. Иначе мучне вијести о Србији и цјелокупни београдоцентрични свјетоназори, чине да некад од сажаљења једва догледам њихове вијести.

Има ту и гађења.

Међутим, сад кад пиште и зувзућу, екстремно су забавни. Права слика Србије. Као, причају неке озбиљне државне приче, а заправо су кловнови који играју водвиље саткане од политичких скандала и таблоидних подметачина.

Нигдје се у сливу Братства и Јединства не осјећа толики губитак суверенитета, као што је то случај са Србијом.

Украјина у Србији

Србијицу не шљиве ни под једном шљивом. Јадна ли је са трендсетерима дупеувлакаштва, који љубе чизме које их шутају.

То више није мучан и неопходан дипломатски посао, након агресије надмоћнијег. То је стил живота. Самопрезир који је обичном човјеку видљивији у мисаоном и карактерном пропадању јавног простора, него што је поразно уочљив у економији. А упорно му из медија тврде супротно.

Србија сад и да има пара, дала би их неком да је пљује.

Прича коју је Србијица 05.10.2000. започела, а завршила са салтом мортале Томе Николића, у Украјини се отела контроли. Некадашња Мала Русија се поново окренула својој совјетској браћи у Великој Русији, са тенденцијом да се прикључи савезу Велике и Бијеле Русије, као почетак рестаурације царинске уније СССР-а.

То је оно што код нас зову «Западни Балкан», да не би била СФРЈ.

Шаком у главу

Отели се Украјинци, без обзира на екстремно извикану Наранџасту револуцију и то са увјерљивим образложењем да фенси чланство у ЕУ превише кошта, а доноси статус колоније и економско израбљивање.

То се онима који су бомбардовали Србију 1999. (а Русију не смију) и спонзорисали ту оранж-побуну, екстремно није допало. Па су покренули нову.

Прво сам примјетио нечувену ствар. Њемачки министар иностраних послова долази на територију земље, која је у кризи управо због непристанка да се дружи са његовом у перспективи царинског савеза!?

Преговара са актуелним свјетским шампионом у боксу, Виталијем Кличком, вођом опозиционе партије зване (а како другачије него) Удар.

Сад би Кличко, због титуле, нама и остатку свијета требао да буде драг, паметан и стратешки далековид. Без обзира што га ударају у главу и што би га се у политичкој љубави према боксу, код нас могло поредити искључиво са Драганом Марковићем Палмом.

Хајде да је то активно радио амбасадор и особље му, као што то раде код нас, али да министар иностраних послова најјаче европске земље у оваквом тренутку долази у Украјину и дијели инструкције на лицу мјеста, просто је мало сељачко-силеџијски.

Лакмус хартија одсуства суверенитета.

Руслана никако да се запали

Већ поменута Б92 тврди у својим проунијатским прилозима: Кетрин Ештон долази у покушају да помири двије завађене стране.

Како, аман, најпростија логико!? Како може савезник и жељени свети грал једне стране у сукобу, да помири исте са другом страном у сукобу, која не мисли да је Кетрин нешто због чега се вриједи запалити на тргу.

Наиме, то је рекла Руслана, плесачица са вуковима на Евровизији, обећавајући самофламбирање ако ЕУ не буде изабрана умјесто Русије. У међувремену, то јој није сметало да пјева противницима такође од запада финансиране «ружине револуције у Грузији», тј. против звецкача оружјем Сакашвилија.

И Грузија је, треба ли то рећи, одбацила од запада инсталиране марионете.

Шатори са Вол Стрита у Кијеву

Шаторе на Вол Стриту које су подигли активисти покрета Окупирај, америчка полиција је уклонила уз дегенек и сузавац чим су омркнули. Зашто је сад иста ствар у Украјини, гдје су демонстранти далеко насилнији и покушавају заузети државне институције, некаква недемократска ствар?

Још средином деведесетих је уочљиво како у америчким филмовима престаје да се користи термин Руси и одједном се нападно појављују Украјинци. Они су, наравно, само руски Црногорци. Прва руска држава се звала Кијевска Русија, па ако Црногорци нијесу Срби, односно Рашани, онда ни Украјинци нијесу Руси. Односно Малоруси.

Дирљиво је и са колико се љубави и предусретљивости, те безобразлука и агресивности, Европска унија упиње да задобије украјинско срце, житна поља и рудна богатства; док у случају Србије или Турске има сасвим другачије услове.

Једно природно обнављање односа са вјековним трговачким партнером, ако не већ језичким, вјерским и националним братом у Москви, у случају Украјине се гледа као повратак у Империју зла Роналда Регана; док се у случају Србије и СФРЈ простора, то сматра високим стандардом разума и овдашњи економски и политички аналитичари, који говоре да је привреда Србије апсолутно неповезива са далеком Русијом и да се мора окренути ЕУ јер је то разумно, шуте кад је Украјина и Грузија у истој аналогији. Просто и даље причају против Русије.

Тарас Буљба и Тарас Шевченко

Без обзира ко за кога навијао, чињеница је да се народ пати и исцрпљује у међусобној борби. Тако ће сваком бити лак плијен. У данашњој Украјини, а некадашњој Царској Русији, постоје насеља која се зову Новаја Сербија и Славјаносербија.

Ту су се ликови из Црњанскових Сеоба иселили кад су им укинули права у Аустро – Угарској. Данас црно-жуте монархије нема, као што ни становници тих насеља нијесу више Срби. Неки кроз то виде путоказ за опредјељење Срба и Србије, гдје је сада АУ = ЕУ.

Та АУ је својевремено и код нас у Крајини, уз друге народе, насељавала Украјинце из Галиције, да разбије српску већину у Босни. И тада, и данас, служили смо туђим интересима и били хушкани једни на друге, док су нам из земље одвозили трупце, вуну, месо, угаљ, жељезо…

Тај народ у У-Крајини ми је на многе начине близак. Мој кум је, у крајњу руку, тог хохолског поријекла. И жао ми је што им се ово збива. Док их гледам, као да видим нас, и онда ми је још теже. Разни агресори и похлепници нас међусобно завађају, да би нас могли пљачкати и искориштавати до судњег дана.

Будући да је и он за ЕУ, мислим да би за крај било најбоље прихватити приједлог Драгана Марковића Палме, да се Ангели Меркел пошаље бомба која је ових дана пронађена у Београду. Не мора бити та из Другог свјетског рата, има и фришкијих бомби бачених на Србе од стране Европске уније, да би то љути граничари могли заборавити.

Некако је то сувише скоро било, да бих попушио причу да су нас убијали за наше добро, као што нас и сад зову у царинску унију.