Јелени више ништа није јасно

Нисам жељела да пишем о изборима. Мислила сам да ће само од себе проћи ако довољно дуго држим очи затоврене и правим се да спавам. Као ружан сан који потискујете док не заборавите. Пише Јелена Деспот Али је немогуће. Лудило вришти на све стране! Од импозантних билборда до позива у разне групе и трибине, до […]

среда, септембар 24, 2014 / 11:55

Нисам жељела да пишем о изборима. Мислила сам да ће само од себе проћи ако довољно дуго држим очи затоврене и правим се да спавам. Као ружан сан који потискујете док не заборавите.

Пише Јелена Деспот

Али је немогуће. Лудило вришти на све стране!

Од импозантних билборда до позива у разне групе и трибине, до профила на друштвеној мрежи и младих „стручњака“. Па се питам да ли су појединци нормални?

Појединци из неке мале заједнице, који су цијелог живота имали улогу неке барабе, па су сада одлучили ваљда да им боље леже неке друге улоге. Преко ноћи су одлучили да би радије били позитивци. И некако је било лакше раније. Заокружиш тај глупи број, не знаш никога, па можеш и да се завараваш. Данас би требало да очекујем да за мене бољу будућност креира неко ко једва зна да сабира.

Дјевојчице које су сањале да буду познате, а ове је године у тренду да буду политичарке. Да се смијеше по цијелом граду са гигантских постера. И ко су ти људи уопште? Која су њихова достигнућа да би им ми повјерили у руке живот своје државе? Креирају се неке „лоби групе“ и жицају се гласови на фејсбуку. Да није тужно, било би смијешно.

Слогани на граници дебилизма. Требамо да живимо нормално. Јасно ми је да смо ми мала, нерзавијена држава, али молим вас немојте да звучимо јадно. И молила бих за дефиницију нормалног. Ако је то ваше нормално, онако како ви живите, ура за то. Рука руци…и сл. А ови као по обичају пуцају на национални занос. За побједу. Коју побједу? Личи ли вама овај народ на побједнике?

А народ као народ. Они и даље вјерују! Вјерују да у тој политици има неки поштен човјек који није ставио свој интерес испред интереса државе. Вјерују да ће у октобру њихова прича имати срећан завршетак.

Тешко да хоће! Тешко да може!

И ко је човјек који је опонент садашњем предсједнику? Гдје је он био свих ових година? Шта је радио од оног момента од кад нам је пожелио лаку ноћ? Шта је учинио за политичку сцену Републике Српске?

И још један апсурд. Љекари у политици? Нису им довољне њихове плате? И како они уопште имају времена да се баве политиком? Или новинари? Како новинар може да буде и новинар и политичар? Како? Као објективни тумач друштвене стварности да заступа интерес неке политичке партије?

Ако неко може, нека објасни. Мени ништа није јасно!



0 КОМЕНТАРА

  1. Читајући твоје текстове, одавно ми је јасно да теби ништа није јасно. У претходном, овдје објављеном, тексту објашњавала си, отприлике, како не треба бити патриота, а треба бити храбар, а опет најбоље је бити кукавица! Након ових умотворина, изнебуха се појавио закључак: „не гласати ни за живу главу“?!

    Након више текстова у којима прокламујеш идеју „сви су исти, не излазите на изборе“, јасно је и да је још један сувишан. Јасно је и коме служе овако интонирани текстови. Јасно је и да имају истог наручиоца, као и текстови у којима се отворено агитује за позицију. Јасно је и да су и једни и други плод користољубља и ничега више. Јасно је да из истог разлога не желиш да се тренутно стање мијења, иако је већина суграђана на рубу егзистенције, иако смо (по процјенама релевантних институција) према свим мјерљивим параметрима најгора земља у Европи.

    Интересује ме, имамо ли, бар, право надати се да било шта можемо промијенити?
    Или, шта је рјешење? Нестанак?

Оставите одговор