Јапанци укидају друштвене факултете

За факултете друштвених наука више неће бити мјеста у школском систему Јапана. Током 2016. године, сви универзитети који не испоштују препоруку јапанске владе и затворе одјељења хуманистике, остаће без државног финансирања.

Оваква одлука је дио економске политике премијера Шинзо Абеа који као примарну улогу универзитета види образовање кадрова за тржиште рада. Иако оваква одлука не подразумјева аутоматско укидање катедри друштвених наука, ускраћивање државног финансирања подиже висину школарина и чини ове факултете мање атрактивнима.

У наредних 20 година, јапанских студената ће бити далеко мање него данас што ће додатно заоштрити трку међу универзитетима. Неолиберална идеја да универзитети треба да функционишу по тржишном моделу, већ је имала своју премијеру у Великој Британији осамдесетих година када је Маргарет Тачер централизацијом одлучивања жељела од универзитета да створи расаднике младих предузетника.

Узрок оваквих политика је између осталог погрешно виђење тржишта рада – поред специјализованих стручњака и технократа са искључиво практичним знањима, послодавцима су неопходни и запослени који имају развијено критичко, апстрактно и креативно мишљење које се стиче на факултетима друштвених наука. Поред тога, друштвене науке имају кључну улогу у његовању критичког мишљења унутар било ког друштва, и својим иновативним истраживањима доприносе разумјевању и промишљању комплексног свијета који нас окружује и који се рапидно мијења.

Последице оваквих политика лоше су и познате. Кина је последњих 30 година фаворизовала природне и техничке науке на уштрб друштвених, правдајући се ограниченим ресурсима који се усмјеравају на профитабилне области. Због овакве политике, армије дјеце вриједно тренирају како би положили максимално формализоване тестове и успјешно наставили пут кроз образовну машинерију. Ауторитарни приступ образовању створио је ученике са најбољим резултатима тестова на свијету на велику штету креативности и иновативних талената.

Треба узети у обзир специфичну културну атмосферу и однос према образовању који Јапан и Кина имају у односу на остатак свијета. Ипак, у глобалној економији чији је Јапан један од кључних дијелова, ојачавањем технократије без уплива креативности и критичког осврта, тешко ће задржати лидерске позиције када све више компанија напушта класичну хијерархијску структуру управљања и тражи од запослених флексибилност и иновативност.

Парадокс је да управо лидери који су студирали хуманистичке науке, као и Шинзо Абе, воде политике које ће ограничити приступ овим студијама које проглашавају непрофитабилнима.