Јанис Варуфакис: Ово није игра, боримо се да преживимо

Пишем овај чланак на маргинама кључних преговора са кредиторима моје земље, чији би резултат могао да обиљежи једну генерацију и да се покаже као прекретница за европски експеримент са монетарном унијом.

Теоретичари игара анализирају преговоре као да је ријеч о играма које укључују себичне играче. Пошто сам много година свог академског живота проучавао теорију игара, неки коментатори су пожурили да претпоставе да ћу као нови грчки министар финансија ужурбано осмишљавати блефове, служити се лукавствима и мишљењима других, борећи се да побољшам своје слабе карте.

Ништа од тога не би могло да буде даље од истине.

Ако ништа друго, моје искуство са тeријом игара ме је уверило да би била чиста лудост мислити о актуелним расправама Грчке и њених партнера као игри ценкања која се губи или добија блефирањем и тактичким изврдавањем.

Проблем са теоријом игара, како сам често говорио својим студентима, јесте што мотиве играча узимају здраво за готово.

У покеру или блекџеку ова претпоставка није проблематична. Међутим, у тренутим расправама између наших европских партнера и Грчке суштина је да се успоставе нови мотиви. Потребно је да се обликује свjеж ментални склоп који превазилази националне подјеле, разори повјерилац–дужник однос у корист паневропске перспективе, и заједничко европско добро постави изнад дневне политике, и опште добро Европе постави изнад дневне политике, догме која се показала отровном када се универзално примјењује, као и ментални склоп "ми против њих".

Као министар финансија мале, фискално измучене нације, којој недостаје централна банка и коју многи наши партнери виде као проблематичног дужника, увјерен сам да имамо само једну могућност: да избјегнемо искушење да се односимо према овом тренутку као стратегијском експерименту и, умјесто тога, искрено покажемо чињенице о грчкој социјалној економији, представимо приједлоге за обнову раста Грчке и објаснимо зашто су они у интересу Европе, и откријемо црвене линије испод којих нас логика и дужност спречавају да одемо.

Велика разлика између ове и претходне владе јесте двострука: Ми смо одлучни да се сукобимо са моћним интересима како бисмо обновили Грчку и стекли повјерење наших партнера. Такође, не желимо да нас третирају као дужничку колонију која треба да пати због својих дугова.

Принцип највећих мјера штедње најзадуженије економије био би подесан да није узроковао толико непотребне патње.

Често ме питају шта ћу урадити ако је једини начин да обезбиједим финансирање земље да пређем преко својих црвених линија и прихватим мјере за које сматрам да су дио проблема, више него рјешења.

Вјеран принципу да немам права да блефирам, мој одговор је да нећу прећи своје црвене линије. У супротном, оне неће заиста бити црвене, него само пуки блеф.

Али шта ако то мом народу донесе много болa, питају ме. "Сигурно блефираш", кажу ми. Проблем са таквом врстом полемике је да претпоставља, као и теорија игара, да живимо у тиранији последица. Постоје околности када морамо да поступимо исправно, не као дио стратегије него просто зато што је исправно.

Против таквог цинизма нова грчка влада ће наћи рјешење. Ми ћемо одустати, без обзира на последице, од договора који су погрешни и за Грчку и за Европу. Завршиће се игра "прошири се и претварај" која је почела пошто Грчка 2010. године није више могла да враћа свој јавни дуг.

Неће бити више зајмова – не док не будемо имали кредибилан план раста економије како бисмо могли да вратимо тренутне дугове, помогнемо средњој класи да поново стане на ноге и избјегне одвратну хуманитарну кризу. Неће више бити "реформских програма" који циљају на сиромашне пензионере и породичне апотеке, док корупција на високом нивоу остаје нетакнута.

Грчка влада не тражи од партнера да избјегне враћање дугова. Тражимо неколико мјесеци финансијске стабилности која ће нам омогућити да спроведемо реформе које већина грчког народа може да поднесе и подржи, да бисмо могли да повратимо раст и нашу могућност да вратимо дугове.

Неко ће помислити да је ово повлачење из игре теорија мотивисано неком радикално лијевом агендом, али није. Ту је највећи утицај Имануела Канта, њемачког филозофа који нас је научио рационалном и слободном бијегу из царства сврхе тако што ћемо да учинимо оно што је исправно.

Како знамо да је наша агенда скромности, која је дио наших црвених линија, по Кантовим условима – праведна? Знамо, када погледамо у очи гладних људи на улицама наших градова или када размишљамо о нашој средњој класи, или када разматрамо интересе вриједних људи у сваком европском селу и граду у нашој монетарној унији. Након свега, Европа ће поново добити душу када поново задобије повјерење људи тако што ће њихове интересе да стави у први план.