Историјско благо: Фочанска црква и четверојеванђеље са Његошевом посветом

Комисија за очување културно-историјских споменика БиХ ставила је на листу изузетног блага цркву Светог Николе у Фочи, са старом српском школом и реликвијама непроцјењиве вриједности.

У Средњем вијеку, у тадашњој Хотчи, која је била дио старе српске државе, постојале су двије велике православне цркве, али су их по освајању Турци порушили – биљеже старе хронике.

Највећу, катедралну цркву, у центру вароши, за коју се сматра да потиче из 11 вијека, Османлије су порушиле око 1501. године и у вријеме Бајазита Другог, а на њеним темељима подигле Цареву џамију.

"Занимљиво је да Срби-православци из Фоче, послије тога, скоро 350 година нису имали своју богомољу, него су богослужење обављали по приватним кућама. Тако је било до 1857. године, када су дозволом Порте, Срби изградили храм Светог Николе у брдовитом и доста неприступачном дијелу вароши, названом Ћерезлук", прича протојереј ставрофор Ранко Билинац, дугогодишњи старјешнина овог храма и аутор монографије о српској православној цркви у Фочи.

Много занимљивости пратило је изградњу храма, који је кроз вијекове сакупљао вјерујући народ, храбрио га и духовно крепио.

"Земљиште за цркву даровала је Савка Јовичић, из породице Владисављевића, посљедња племкиња овога краја, коју су због њених родбинских веза са Дубровником, прозвали Дубровчанка", објашњава Билинац.

Савка је сахрањена у порти цркве и то је једини гроб који се налази поред богомоље.

Цркву су подизали најбољи неимари из Далмације, на челу са Спасојем Вулићем, родом из Тетова. Помагали су, несебично, сељаци са коњима и воловима, радећи даноноћно. Међутим, упркос дозволи турског паше, зване "бурунтија", градњи цркве жестоко су се противили домаћи муслимани, пријетећи да ће побити и мајсторе и раднике.

Око цркве је, због опасности, морао бити подигнут и висок, камени зид, који је и и данас сачуван. Србињенски храм имао је 12 кубета са стране, са доминантним великим кубетом на средини.

"Приликом стављања малтера, причали су ми дједови, у малтер су, ради тврдоће и везивне структуре, стављана бјеланца од јаја, а у зидове врућ и тек загашен креч" – прича Вело Ћебовић, 82-годишњак и један од бољих познавалаца прошлости Фоче.

Кубета су, заједно са кровом од олова, доцније порушили и скинули Аустроугари.

Занимљива је и допрема царских двери-олтарских врата, чак из Трста, у Фочу. "Из страха да их Турци не открију, биле су сакривене у велике, дрвене бачве. Из Трста је и црквено звоно. Оно је све до пада турске царевине било сакривено у магази познатог трговца Радована Глођаја" – истиче свештеник Ранко Билинац.

Србињенски храм је, и поред честих похара и страдања, успио да у својој ризници сачува бројне драгоцјености и реликвије, као и честице моштију неколико светитеља.

Србињенска црква има више вриједних икона из 16, 17. и 18 вијека, које су живописали гласовити Георгије Митрофановић, као и италокритски сликари, српски и руски мајстори-иконописци итд.

У ризници се налази и фочанско четворојеванђеље, са својеручном посветом и потписом црногорског владике, књижевника и државника Петра Петровића Његоша.