Гускова: Србија признала независно Косово
Руски академик Јелена Гускова изјавила је да је споразум Београда и Приштине који је парафиран у Бриселу у суштини уговор о признању независности Косова и оцијенила да Србија није искористила све могућности и шансе које је имала. Гускова је оцијенила да је, како се изразила, "српско `не`, које је било прослављено у Београду, потрајало јако […]
Руски академик Јелена Гускова изјавила је да је споразум Београда и Приштине који је парафиран у Бриселу у суштини уговор о признању независности Косова и оцијенила да Србија није искористила све могућности и шансе које је имала.
Гускова је оцијенила да је, како се изразила, "српско `не`, које је било прослављено у Београду, потрајало јако кратко" и да је "то `не` прерасло у велико `да`“.
"Уговор између Београда и Приштине само формално није уговор, међутим то је уговор о признању независности Косова, јер они имају границу, српске општине су потпуно потчињене Уставу Косова, Србија треба да мења свој Устав, а Срби на Косову у документу се сада зову косовски Срби и будућност за њих сада је проблематична“, рекла је Гускова новинарима у Београду.
Подсјећајући на то да Скупштина и Влада до понедјељка треба да донесу одлуку о споразуму, Гускова је оцијенила да сада много тога зависи од реаговања српског народа.
"Зависи како ће народ да прогута ту одлуку. Или да изађе на улице и покаже своје `не` том уговору или да прихвати све што је тамо сређено“, закључила је Гускова, која је данас у Београду присуствовала оснивању Комитета за подршку генералу Ратку Младићу.
Споразумом, који су јуче у Бриселу парафирали Београд и Приштина, успостављена је заједница/асоцијација српских већинских општина на Косову, а двије стране су се обавезале да неће блокирати једна другу у европским интеграцијама.
http://www.gazeta.ru/politics/2013/04/20_a_5262873.shtml
RUSI SAMO PAMETUJU.PRODALI SU ORUŽJE ZA BORBU PROTIV SRBA.
PRIJATELJI?
MA ,JOK.
PRAKTIČARI
B-)B-)B-)B-)B-)B-)B-)
U pravu je žena.
Srbija nije iskoristila sve šanse, trebala je bombardovati Ameriku.
Ovo mirise na 27 Mart…
Direktiva Hitlera (27. marta 1941. godine): „Provesti operaciju vojnog unišenja Jugoslavije… Udar po Jugoslaviji treba da bude izvršen sa bespoštednom surovošću. Glavni zadatak avijacije je da što je moguće brže pristupi uništavanju aerodroma vojno-vazdušnih snaga i prestonice Jugoslavije Beograda“.
Direktiva Solane (27. marta 1999. godine): „Drugi deo operacije “Odlučna snaga“ namerava naneti sveobuhvatne i produžene raketno-bombarderske napade po celoj teritoriji Jugoslavije uključujući i teritoriju van Kosovske autonomije“.
Da bi pobedili Ameriku potrebno je, pre svega, skršiti pravila „igre“, koja su nametnuli amerikanci. Pravila, koja podrazumevaju, pre svega, nedostupnost dragocenih američkih tela i „čist“ rat izdaleka, dok su američka tela sigurno zaštićena udaljenošću i granicama.
Zbog toga glavno oružje u ratu protiv SAD i svake zapadno-evropske zemlje treba da bude totalnost. To jest maksimalno moguće prenošenje rata na teritoriju protivnika ili njegovih baza. U nedostatku raketa dalekog dometa, podmornica, dalekih bombardera i atomskih bombi – diverzije, napadi, teroristički akti – eto to je ono pred čim je nemoćna Amerika i što je može naterati je da odstupi. Ako bi sa prvim danima rata srbi otpočeli otvoreni rat protiv NATO-a, i ako bi svaki dan iz Bosne, Makedonije, Grčke, Mađarske i Italije nosili američke leševe, i ako bi dizali u vazduh kafe u Milanu, Parizu i Njujorku, Amerika bi odustala. Da, u tom slučaju bi skoro zasigurno bombardovanje postalo bespoštedno i surovo njihovi ciljevi bi postali i stambeni kvartovi, ali već bi za mesec javno mnenje smenilo i Klintona i Šredera.
Ne znam zašto nismo izabrali taj put. Sigurno bi suviše bili visoki gubici i razaranja, suviše visoka cena takve pobede. Ali svaka pobeda ima svoju cenu.
Ponovićemo doktirnu Alena Dalesa od 18 avgusta 1948 godine datu američkim službama bezbednosti:
„Završi se rat, sve ćemo nakako urediti, izgraditi. I bacamo sve što imamo – svo zlato, svu materijalnu moć na zaglupljivanje i ukalupljivanje ljudi… Čovečji mozak, svest ljudi skloni su promenama. Posejemo li tamo haos, neprimetno ćemo im podmetnuti lažne vrednosti i primorati ih da u te lažne vrednosti veruju. Kako? Naćemo svoje istomišljenika, svoje saveznika u samoj Rusiji. Epizoda za epizodom će se odigravati grandiozna po svojim razmerama tragedija pogibije najnepokornijeg naroda, do konačnog, nepovratnog gašenja njegove samosvesti.
Iz književnosti i umetnosti, na primer, mi ćemo postepano zatirati njihovu socijalnu suštinu, odviknuvši umetnike, ubijemo u njima volju da se bave opisivanjem, proučavanjem onih procese, koji se dešavaju duboko u narodnim masama. Književnost, pozorišta, bioskopi svi će prikazivati i proslavljati najniža ljudska osećanja… Mi ćemo na svе načine podržavati i uzdizati takozvane umetnike, koji će početi negovati i udubljivati u ljudskoj svesti kult seksa, nasilja, sadizma, izdaje, – jednom rečju svaku nemoralnost… U upravljanju državom stvaramo haos i nered. Mi počinjemo neprimetno, ali aktivno i neprekidno doprinositi despotizmu činovnika, korupcionaša, besprincipijelnosti. Birokratizam i odugovlačenje će se potencirati kao vrline. Čestitost i poštenje će se ismejavati i nikome neće biti potrebni, pretvoriće se u tragove prošlosti. Pokvarenost i bezobrazluk, laž i obmana, pijanstvo i narkomanija, životni strah jednog pred drugim, bestidnost i izdaja… Nacionalizam i neprijateljstvo naroda, pre svega neprijateljstvo i mržnja prema ruskom narodu – sve ćemo mi to vešto i neprimetno kultivisati, sve to se rascvetava cvetom sa mnogo latica. I samo malobrojni, vrlo malo njih će naslućivati ili čak shvatati šta se dešava. Ali takve ljude ćemo staviti u bespomoćan položaj, pretvoriti u predmet ismejavanja, naći načina da ih oklevetamo i proglasimo otpadnicima društva. Čupaćemo duhovne korene, banalizovati i uništavati osnove duhovnog morala. Na taj način ćemo slabiti pokolenje za pokolenjem. Hvataćemo ljude u detinjstvu i mladalačkom dobu, glavni ulog ćemo staviti na omladinu, počećemo je izopačivati, razvraćati, moralno kvariti. Napravićemo od njih cinike, vulgarne ljude, kosmopolite“.
22 godine Zapad i Amerika ovu doktronu sporovode na nama.
Glas Naroda, 20.04.2013. 22:41:51
Кад већ помену ту Хитлерову наредбу о нападу на Југославију, 6. априла, треба се подсјетити да је управо томе претходило потпуно сумануто одбијање споразума са Рајхом, који је испословао Иво Андрић коме се ми као данас дивимо а тада су одбацили због енглеза његов труд наивни Срби. А то је био уједно у историји највећи дипломатски успјех српског народа, углавном српског, јер југословенски интереси јесу заступљени кроз интересе већинског српског народа!
Beč, 25. marta 1941. Gospodine Ministre Predsedniče,
U ime i po nalogu Nemačke Vlade imam čast saopštiti Vašoj Ekselenciji sledeće: Povodom pristupanja Jugoslavije Paktu triju sila koje je danas učinjeno, Nemačka Vlada potvrđuje svoju odluku da će uvek poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije.
Izvolite primiti, Gospodine Ministre Predsedniče, uverenje o mome najodličnijem poštovanju.
Joachim von Ribbentrop
Beč, 25. marta 1941. Gospodine Ministre Predsedniče,
S pozivom na razgovore koji su bili vođeni povodom današnjeg pristupanja
Jugoslavije Paktu triju sila, imam čast da Vašoj Ekselenciji u ime Vlade Rajna sa
ovim potvrdim sporazum između Vlade Sila Osovine i Kraljevske Jugoslovenske
Vlade o tome, da Vlade Sila Osovine za vreme rata neće upućivati Jugoslaviji zahtev
da dozvoli prolaz ili prevoz trupa preko jugoslovenske državne teritorije.
Izvolite primiti, Gospodine Ministre Predsedniče, uverenje o mome najodličnijem
poštovanju.
Joachim von Ribbentrop
U Beč, 25. marta 1941. Gospodine Ministre Predsedniče,
U vezi razgovora koji su vođeni prilikom današnjeg pristupanja Jugoslavije Paktu triju sila, čast mi je potvrditi Vašoj Ekselenciji u ime Vlade Rajha, sporazum između Vlada Sila Osovine i Kraljevine Jugoslavije o sledećem:
Nemačka i Italija uveravaju Jugoslovensku Vladu s obzirom na vojnu situaciju, da neće sa svoje strane podneti nikakav zahtev za vojnu pomoć. Ako bi Jugoslovenska Vlada u bilo kom trenutku smatrala da je u njenom vlastitom interesu da učestvuje u vojnim operacijama Sila Trojnog pakta, ostavlja se Jugoslovenskoj Vladi da zaključi odgovarajuće vojne sporazume sa Silama Trojnog pakta.
Moleći Vas da prednja saopštenja smatrate kao stroge tajne i da ih objavite samo po sporazumu sa Vladama Sila Osovine, koristirn se i ovom prilikom, Gospodine Ministre Predsedniče, da Vam izrazim svoje najodličnije poštovanje.
Joachim von Ribbentrop
U Beč, 25. marta 1941. Guspodine Ministre Predsedniče, U vezi razgovora koji su vođeni prilikom današnjeg pristupanja Jugoslavije Paktu Triju sila, čast mi je potvrditi Vašoj Ekselenciji u ime Vlade Rajha sporazum između Vlada Sila Osovine i Kraljevine Jugoslavije o sledećem:
Pri novom uređenju granica na Balkanu vodiče se računa о interesu Jugoslavije za jednu teritorijalnu vezu s Egejskim morem putem proširenja njenog suvereniteta na grad i luku Solun.
Moleći Vas da prednje saopštenje smatrate kao strogo tajno i da ga objavite samo po sporazumu sa Vladama Sila Osovine, koristim se i ovom prilikom, Gospodine Ministre Predsedniče, da Vam izrazim svoje najodličnije poštovanje.
Joachim von Ribbentrop
Zapisnik o razgovoru vođe Nemačkog Rajha Adolfa Hitlera i predsednika kraljevske jugoslovenske vlade Dragiše Cvetkovića povodom pristupanja Jugoslavije Trojnom pakfu, Beč, 25. marta I941.
Beč, 25. marta 1941. godine
Trojnim paktom takođe je postignut cilj na kome je on [Firer] uvek radio: jačanje prijateljskih veza između Jugoslavije i Nemačke. Još jednom Firer izričito uverava predsednika jugoslavenske vlade da Nemačka nema nikakve političke ili teritorijalne interese na Balkanu i da će onog dana kad se rat završi, ili kad spoljna opasnost za Balkan prestane, poslednji nemački vojnik biti povučen sa ovog područja. Iz ovoga proističe mogućnost za prisno pnijateljstvo. Čak i s obzirom na svog saveznika, Nemačka može negovati ovo prijateljstvo sa Jugoslavijom ne kršeći obaveze saveza.
Cvetković zahvaljuje Fireru na njegovim rečima. Jugoslovenski narod zna da je Firer uvek bio prijateljski raspoložen prema njemu. On [Cvetković] zaključuje iz njegovih reči da on tačno ocenjuje Jugoslovene kao poštenu i hrabru naciju koja će biti spremna da sarađuje sa Nemačkom u svakom pogledu, naročito na ekonomskom polju. U vezi sa ovim on naročito izražava želju da – sudeluje u ekonomskom iskustvu Nemačke da bi se mogli postići ciljevi koji su danas postavljeni. Jugoslavija je spremna da sarađuje sa novom Evropom. To mora postati Evropa koja će svim nacijama doneti veću pravdu nego što je to činila stara. Ako bude naišla na teškoće, Jugoslavija će uvek apelovati na prijateljska osećanja Nemačke o kojima je Firer upravo govorio.
Zatim i Cvetković prelazi na privredna pitanja i ističe potrebu da se trgovina između dve zemlje stavi na čvrstu osnovicu, izražavajući ponovo nadu da će se Jugoslavija koristiti velikim tehničkim iskustvom nemačkog naroda. Nije reč samo o povećanju jugoslovenske proizvodnje nego i o usmeravanju svih snaga nacije da se postigne ekonomski cilj.
Sem toga, Jugoslavija zna vrlo dobro da Nemačka, naročito Firerova Nemačka, nije nikad vodila politiku revizionizma prema Jugoslaviji. U vezi sa ovim on je ukazao na nemačku manjinu.
U daljem toku razgovora on govori o teškoćama koje su se morale savladati u samoj zemlji pre pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu. Ove teškoće su otklonjene. Jasne i nedvosmislene izjave koje su danas date omogućuju da se otklone čak i poslednje teškoće ove vrste.