Дани(ј)ел Симић

Фејсбук је читуља за живе људе

Јесте ли примјетили како сви они које питате јесу ли на Фејсбуку (у даљем тексту ФБ), одмах почну да се правдају?

Не може се то назвати правдањем, будући да се читава мисаона концепција заснива на оцрњивању ФБ.

"Ма, то ја само овако, понекад. Јој, људи мени нијесу никако јасни, постављају по 1.000 фотографија… Ја то уђем сваке преступне и увијек сам искључена на чету. Нервирају ме они што свако мало јављају гдје су путовали или с ким сједе сад, гдје планирају сутра, као да то мене занима…. Праве заједничке профиле МушкоЖенско Презиме. Одвратно! Стављају слике голе дјеце и снимке са сахрана… То ја само због посла…"

"Ако те нема на интернету, као да и не постојиш."

Има једно десет година како сам то рекао. Лицекњига је касније свима испунила ту жељу.

Некад прије сте се за присуство у сајберсвијету, ако већ нијесте неко о коме пишу, морали озбиљно измалтретирати. Тражити стручна лица, куповати адресу, плаћати хостинг… Данас се поломише да вас привуку, да личне податке о себи оставите баш код њих. Бесплатно.

Шпијунима на вишем нивоу, приликом обраде неке особе, најбитније је да јој прво нацртају социјалну мрежу. Ви им то на ФБ радите сами, па није ни чудно што се неки маркетиншки жбирови поломише да дођу до података шта сте свиђнули, шта сте опријатељили, шта пратите, гдје пишете, шта дијелите.

ФБ је, дефинитивно, извршио револуцију у боравку људи пред екраном умрежених рачунара, као што је појава АТ серије личних рачунара (пи-сијева) била прекретница у односу на ИксТе серију. Посебно 286.

Прапочело

ФБ сам отворио крајем јула 2008. године. У Србији, гдје сам објављивао треће издање моје прве књиге. Уопште нијесам имао појма шта је то, али сам чуо за појам и сматрао да требам заклопити и ту полугу релативно бесплатне рекламе. Отприлике, као што дјеца политичара отварају налог мами или тати пред изборе, а да они тога нијесу ни свјесни.

Ваљда због имена, мислио сам да је ФБ мјесто гдје можете накачити виртуално неограничен број фотографија у високој резолуцији, што би они који хоће да објаве чланак о књизи могли да скину и одштампају. На моје запрепаштење, испоставило се да то није ни близу Фликера или сличног Ју Тјуба за фотографије, него је у питању некаква алатка за дружење.

У секунди сам се осјетио као социопата.

Касније ћу се бавити тим зашто, али бљутав осјећај ме натјерао да, брже-боље, измијеним име из свог властитог, у Интервју са Радованом Караџићем. Како се, јел’ те, звала књига због које је све и рађено. Ваљда имена профилног ради, врло брзо намакох пуно оних виртуалних ентитета, који се на ФБ зову "пријатељи".

Нијесам био једини који је примјетио тај економски раст и након седам дана су ме искључили. Неки су помно пратили дешавања у сајберсвијету, па су ме пријавили Централном комитету Фејсбука. Мислећи, ваљда, да у књизи пише нешто на шта се они ложе.

У то доба су вам се са ФБ још увијек јављали живи људи, а не роботизовани формулари, па сам тражио објашњење зашто. Први којег сам добио, мушки, рекао је – зато. Умјесто да се дописујем са њим, поново писах на ону општу адресу, и јавио се други оператер. Нека Швеђанка је, несвјесна да ме колега већ одбио, уважила аргумент да је то легална књига, али да "они нијесу направљени за пословне промоције". Страницу ми може поново укључити као фан-пејџ…

Док се то све дешавало, а ФБ профили били препуни недвосмислено пословних имена које нико није питао што се зову Фризерски Салон Зорана, отворих ја Лицекњигу под својим крштеним именом. И тако је то почело.

Крштено име

ФБ има много добрих страна. Преко ФБ су многи научили шта је рачунар, први пут заиграли озбиљно игрице, описменили се по питању информатике генерално, повезали се са родбином из Кикинде и Пећи, нашли пред екраном љубав из сусједног улаза. Људи су лакше могли да оспоље себе, своје способности, свој посао. Смањили су се трошкови телефонирања.

Осим овог посљедњег, гдје може помоћи и Скајп, Г-пошта, или данас било која пошта; то је све што мени није требало. Рачунар, лични и персонални, имам још од АТ серије. Оливети. 40 мегахерца.

ФБ је само цивилизацијски омасовио то да можете да одржите велики број прилично поузданих извора, уколико су вам пријатељи, те моћ да их у готово реалном времену питате за савјет или особу која би вам га могла дати; а да истовремено без ФБ би вам за то знање требало много времена и трошкова.

Ту смо се сви умрежили као један велики мозак, али углавном вријеме проводимо да би гледали супротни пол, или покушавали да протуримо неку шаљиву сличицу са потписом, или рекли или усликали нешто за шта мислимо да нас представља у врло репрезентативном свјетлу. Најчешће као опис своје личности, људи дијеле повезнице на садржаје које су направили неки други људи. Некад је и то довољно да вас згрози нека особа коју сте знали и цјенили из виђења и медија, или сте је чак мислили да је баш добро знате.

Мени је ФБ, прије свега, узео вријеме. И сви ти силни људи које сте некада знали, па се опет с њима срели на ФБ, или још горе, људи које виђате сваки дан – на крају све њих виђате само ту. На ФБ.

Дао ми је ФБ безброј нових контаката, са људима који су се знали поженити или поудавати, добити дјецу или нестати; а да их никада уживо видјео нијесам. И то је, ако мене питате, суштина тих бескрајних програмираних низова. Слично као и телевизија. Као алкохол. Као лијек. Добро је док не претјерате.

Озбиљуша

Генерално, већина људи ФБ доживљава преозбиљно. Самим тим, и он је озбиљна работа.

По правилу што су људи мање важни за јавност, то више наглашавају своју приватност и расправљају о томе ко им шта смије видјети на ФБ.

Ти људи најчешће полазе од тога да је јако битно кога имају за пријатеља, те ту своју паству редовно бискају и пребирају, озбиљно важући кад им неко понуди другарство. Не једном сам добио телефонски позив, а још чешће питање у инбокс, које каже: Ко је овај или ова, видим да је пријатељ са тобом, а послао ми захтјев…

Мене је то било баш брига, док човјек не почне да ми пише неке глупости по зиду. Примјера ради, дописивао сам се годинама са неким лажним профилом, знајући да је лажни. Изнова ме одушевљавало са колико жара и бесмисла та особа брани свој претворни идентитет. Мене је, ето, забављало то.

На крају, осим неких сазнања, никада не бих рекао да се ФБ, достојно одужио својим корисницима за вријеме које су провели на њему.

Сједили смо једаред на хауби мог моторног возила, један колега умјетник и ја. И дошли до закључка да је петнаест минута разговора уживо, за пријатељство боље од два дана четовања.

Посао, љубав, здравље

Прво је мало глупо добровољно неком унапређивати његов мултимилионски посао, кад већ сад има гомила људи који обезбјеђују разне друге, повољније друштвене мреже. Које вам не намећу произвољна ограничења, или повољније третирају неког другог ко им је платио. Моје је научно убјеђење да за пословање, па и оно у сајберсвијету (из личне статистике), апсолутно није неопходно да уплаћујете паре власницима ФБ. Нити сам ја то икада урадио.

Кога год да упознате са љубавним аспирацијама, опет морате водити рачуна да с том особом прије свега требате да имате одличан однос у стварном свијету. У истој просторији. Дуго. Тако да ћете дефинитивно престати да четујете и да је то заправо ваш примарни циљ, ако ће све међу вама већ бити како ваља и требује.

Бељење у екран и мањак кретања, неће помоћи вашим очима и остатку тијела; као што сам и ја од почетка непрестано забринут да ће ова прича о ФБ бити предугачка. Трудим се да пишем краће, јер слабо ко ишта чита, а опет мени је у циљу да заокружим цјелину.

Ова цјелина је свима обиљежила живот. Користили га или не, морали сте живјети сезону његове маније.

Почео сам писати кад сам још мислио посветити ово писаније свима онима које нијесам упознао на ФБ и позвати вас линком да и ви, ако хоћете, будете моји пријатељи; али сам га у међувремену искључио. Било је то давно, и сад сам принуђен да довршим нешто што ме више не занима и чему сам некада давно дао наслов који је имао смисла. И подтекста. Просто, ствари треба одрадити до конца.

Апсолутно сам изненађен што ми уопште не недостаје.