ЕП у земљи кошарке: Шпанце није брига

Фронтал.РС је посветио вријеме и простор недавно завршеном Европском првенству.

Поред свакодневних вијести из Литваније, написана је најава, затим и анализе по фазама такмичења. Због лијености аутора овог текста изостао је још један након четвртфиналних утакмица. Ипак, сада доносимо резиме такмичења са посебним освртом на репрезентације које су дошле до завршнице такмичења.

Пише: Бојан Лолић

Дакле, видјели смо углавном очекивано такмичење. Веома напорно, али и доста квалитетно. Усљед згуснутог распореда играно је заиста много утакмица, тако да је свако могао погледати оно што га интересује. Видјели смо лепршаву и моћну Шпанију, Тони Паркера како вуче Француску, Кириленка у пуној форми, тугу Литванаца, лоше Србију и Словенију. Шта тек рећи за Македонце?!

Запамтили смо неке младе играче који су својом зрелошћу добили минуте на турниру и итекако скренули пажњу на себе. Ту прије свега мислим на Валанчиунаса, Куфоса, Шведа, Кантера, Бенцинга… Могли смо да се увјеримо у суровост жријеба. На једној страни наступају појединци и тимови којих вам је жао зато што је немогуће да се сви нађу у самој завршници, а на другој страни игра се посебно такмичење чији је квалитет углавном у рангу европске Б дивизије. Новост коју смо сазнали у вези са Фибом је да по њиховом цјеновнику подмићивање судија кошта 20 000 евра! Потврђено је да Литванци више од свега воле кошарку, а да је љубав према националној селекцији немјерљива. Нико као они, не пореде своје момке са другима. Они су недодирљиви, најбољи, и не постоји начин да их разувјерите. Читали смо о томе колико је Литванија лијепа држава, и колико су им очајни хотели и остали смјештајни капацитети.

ЗЛАТНА МЕДАЉА

Наравно, Шпанија је потпуно очекивано освојила прво мјесто и постали друга репрезентација која је успјела да одбрани трон на ЕП. Прије тога то је успјела само СР Југославија која је освајала злато 1995. и 1997. године. Шпанци су били толико надмоћни да се чини да су једно пет класа бољи од конкуренције, свијет за себе на овом ЕП, и њихово освајање је најреалније могуће. У нападу брутални, са великом ширином у којој ће наћи одговоре за све противникове поставке. Одбрану су играли кад им се дало.

СРЕБРЕНА МЕДАЉА

Такође очекивано – Француска. По приказаном најреалније је било да се они нађу у финалу са Шпанцима. Ипак, француска одбрана, једна од најбољих, која је у току турнира захваљујући физикалијама стизала да све позатвара, у финалу заиста није имала ни промил шансе. Вукао их је Паркер, најчешће му се придруживао Батум, нападе су углавном рјешавали из рекета.
Ове двије селекције су се директно пласирале на Олимписке игре у Лондону.

БРОНЗАНА МЕДАЉА

Русија ју је освојила првенствено одбраном. Комбиновали су разне одбране током првенства, током утакмице, па чак и током напада противника. Физички су јаки, сви високи са великим распоном руку, способни да покривају велики дио терена. Тако се и усамљеност Мозгова на центру није ни осјетила. У нападу се све вртјело око играча на позицијама 3 и 4. Хријапа је асистирао, а остатак посла углавном је радио Кириленко. Ненадано на позицији плеја значајан допринос дао је Швед. Тренер Блат је извлачио максимум из тима, играли су на типичан блатовски начин.

ЧЕТВРТО МЈЕСТО

Македонија! Како? Немам појма. Лоши за два поена, лоши за три поена, лоши у скоку. Ротирају само 7-8 играча, гдје нови народни херој Бо Мекејлеб успјешно имитира Џордана. Антић скаче, шута, иде у продор, асистира, а Илиевски игра цијелу утакмицу са очајним процентима шута, али убацује кад је најпотеребније. То је нека основа тима. Остали играчи имају споредне или никакве улоге. Илијевски једном приликом рече: „Када побјеђујеш, нема умора“, и биће да је тако. Играли су борбену одбрану у којој се нису штедјели. Македонски тим је био управо оно што би сви требали бити, ТИМ. Међу њима влада одлична другарска атмосфера. Ишли су из утакмице у утакмицу, растерећено, и некако су успјевали да противника увуку у свој ритам. Ко је уопште прије првенства знао за селектора Марина Докузовског? Сад ће добити спектакуларан дочек у Скопљу, о којем нису ни сањали, добиће улицу, добиће ордење… Сви су навијали за Македонце и остаје жал што нису освојили медаљу. Све у свему, сјајна прича звана „Македонија на ЕП у Литванији“.

ПЕТО МЈЕСТО

Играла је Литванија добро, разноврсно, имали су огромну подршку навијача, добру кохезију играча у тиму и онда "пуф", у четвртфиналу налетише на Македонце. Литванцима остаде нејасно како је њихов тим могао изгубити ту утакмицу, а богме није јасно ни Македонцима како су побједили. Многи ће рећи да су Литванци у тој утакмици извршили самоубиство и то својим оружјем. Бранила су „бивша браћа“ пик тако што су домаћину пуштали шут за три поена, а домаћини нису могли ништа убацити (2/15 за три). Неописива туга за домаће навијаче, очекивали су бар борбу за медаљу. Ипак, остали су уз своје момке, који су се консолидовали и преостале двије утакмице за пласман ријешили у своју корист.

ШЕСТО МЈЕСТО

Последње мјесто које води у квалификације за ОИ заслужено припада Грчкој. Играли су очекивано и у складу са својим могућностима. Са овим подмлађеним саставом једноставно нису могли више. И по именима, и по приказаној игри најреалнија је управо ова позиција.

СЕДМО МЈЕСТО

Словенија на овом првенству, благо речено, није играла добро.

Мучили су се у свим утакмицама овог првенства, иако су први дио играли на „оној“ страни ждријеба. Чини се да се нису снашли у Божином систему, који је дао оправдање да играчи нису добро физички припремљени, јер су припреме трајале само 25 дана. Покушавали су играти на мали број поена, али то против иоле озбиљнијих екипа није пролазило. У нападу су „бацали цигле“. Оправдање за овакав наступ не може да буде изостанак великог броја играча, опет су имали респектабилан састав са врло добрим појединцима. Међутим, ти појединци који су требали носити тим играли су у промашеним формама. Највише су вукли браћа Драгић.

ОСМО МЈЕСТО

Велики неуспјех Србије. Поготво ако се узме у обзор да је ова селекција четири љета пројектована за успјех на ОИ, које сад нећемо ни видјети. Играли смо блиједо цијелим током првенства. У одбрани смо се највише мучили са пик енд ролом и противниковим офанзивним скоком. У нападу смо имали мало опција. Теодосића који је покушавао креирати својим солирањем. Затим, Крстића на кога су најчешће ишле лоште. И на крају Савановића, као трећу нападачку константу, који је углавном својом индивидуалношћу доносио поене, али и био пропустан у одбрани.

Перовић је као други центар играо у очајној форми, а Марковић као други плеј нема ни дјелић креативности коју има Теодисић. Марјановић није ни кориштен. Мора се признати да нисмо ни среће имали, јер нам се у кључним уткамицама повриједила два играча са исте позиције Тепић и Рашић, а прије првенства смо отишли у дефицит са високим играчима. Српски тим, још из Турске, након пораза у важнијим утакмицама, психички потоне и касније не успије да исплива. То се овдје догодило можда већ послије утакмице са Французима.

Али шта је ту је, брзо ће се заборавити овај неуспјех. Идемо даље, следеће такмичење нам је исто ЕП за двије године у Словенији, тачније квалификације за њега. Млад је ово тим који још штошта има за рећи. До Словеније ускочиће у тим и још по који млад и перспективан играч, којих итекако имамо. Биће то поново све у реду.

Одбојкаши су нас одмах утјешили. Честитке момцима на златној медаљи.