Милан Благојевић
Милан Благојевић: Понашање опасно по Републику Српску
Одлука Владе Републике Српске из фебруара ове 2024. године, којом је одлучено да се прода 52 дулума земљишта на Јахорини, је понашање које је опасно за Републику Српску из разлога на које желим укратко указати овим текстом.
На конференцији за медије одржаној у Бањалуци 23. фебруара ове године Милорад Додик, предсједник Републике Српске, изјавио је да је приватна фирма којој је Влада Српске продала 52 дулума наведеног земљишта већ уплатила купопродајну цијену од 42 милиона КМ.
Код таквог стања ствари, опасност оваквог понашања власти Српске везана је за чињеницу да је у марту 2005. године тадашњи високи представник Педи Ешдаун наметнуо свој тзв. закон о забрани располагања државном имовином. Да парадокс буде већи, у марту 2007. године Парламентарна скупштина БиХ је прихватила Ешдаунову противправну наредбу из тог његовог тзв. закона, тј. наредбу да га усвоји у истовјетном тексту, те је донијела "Закон о усвајању Закона о привременој забрани располагања државном имовином Босне и Херцеговине", које стање је остало све до данас.
Тим законом забрањен је до даљњег сваки облик располагања државном имовином, а за случај супротног понашања Ешдаун је најприје 2005. наметнуо, газећи Повељу УН и Устав БиХ, а Парламентарна скупштина БиХ 2007. године прихватила, газећи тиме себе, Устав БиХ, Повељу УН и суверенитет сопствене државе, да је ништав сваки уговор или други акт којим се врши располагање државном имовином.
Дакле, посљедица је ништавост уговора, што је од кључне важности да би се схватило у чему се огледа опасност понашања по Републику Српску којем је посвећен овај текст.
Наиме, за очекивати је да ће уговор о продаји земљишта с почетка овог текста, као и сваки други такав уговор, бити предмет судског спора. Јер, готово је извјесно да ће Правобранилаштво БиХ, које по закону заступа имовинске интересе БиХ, парничном тужбом против Републике Српске као продавца, укључујући као тужену страну и фирму којој је Влада Српске продала земљиште на Јахорини, од надлежног суда у парници затражити да тај уговор огласи ништавим.
Извјесно је да ће то тај суд и учинити, јер је Ешдаун 2005. наредио, а Парламентарна скупштина БиХ послушно прихватила, да је такав уговор ништав. Узалуд је указивати да су оба та закона неуставна, јер нити је Ешдаун имао право да намеће икакав закон држави чланици УН нити је из истих тих разлога Парламент те државе имао право да усвоји такав Ешдаунов тзв. закон. Кажем, узалуд је сада на то указивати када у БиХ нема ниједног судије који би одбио да примијени такав закон, што потврђују искуство и судска пракса којом је наш систем континуирано инфициран у протеклих дуже од четврт вијека, а у којој су сви судови и судије беспоговорно спроводили сваку одлуку високог представника.
Зато ће сасвим извјесно таква тужба Правобранилаштва БиХ бити прихваћена од стране суда и предметни уговор проглашен ништавим.
И онда ће се на ту невољу наслонити још једна.
Наиме, фирма која је Републици Српској за земљиште платила 42 милиона КМ, као савјесни купац који се поуздао да купује земљиште не од било кога него од Републике Српске као продавца, тражиће да му Српска врати не само та 42 милиона, већ и још нешто што му припада према закону.
Указујем на све ово зато што Закон о облигационим односима у члану 104. прописује да у случају ништавости уговора страна која је примила новац има обавезу да сав тај новац врати другој уговорној страни.
Међутим, поред тога страна која је исплатила новац Српској има право и на накнаду штете, због неиспуњења купопродајног уговора од стране Републике Српске као продавца. Неће ту бити од помоћи позивање од стране Српске да није испунила своју уговорну обавезу због самовоље Ешдауна, јер друга уговорна страна не може сносити посљедице усљед лоше процјене Владе Републике Српске када је донијела одлуку, у коју се поуздао купац јер је то одлука јавне власти, да предметно земљиште прода купцу.
Стога купац, сагласно члановима 154. и 155. Закона о облигационим односима, има право не само да му се врате она 42 милиона КМ, већ и право на накнаду штете у виду измакле добити. О каквој измаклој добити је ријеч? Ради се о томе да ће, од тренутка када Правобранилаштво БиХ поднесе тужбу за утврђивање ништавости уговора па до правоснажног окончања тог поступка протећи најмање једна, ако не и двије године, за које вријеме је купац могао располагати са она 42 милиона КМ у неке друге послове и од тих послова извлачити новчану добит, да те милионе није исплатио Републици Српској. Колико би та измакла добит тачно износила тешко је сада рећи, јер је то ствар доказивања, али се сасвим основано може очекивати да ће се и по том основу радити о милионским износима, имајући у виду да основица за обрачун те добити износи 42 милиона КМ.
Дакле, Република Српска ће на крају купцу морати да врати не само 42 милиона КМ него и измаклу добит мјерену милионским износима, не рачунајући трошкове купчевог адвоката и остале парничне трошкове.
Нема шта, рекли би неки, па исплатније је и сигурније улагати у ово новац, у овакве послове, него држати га у банци, јер доноси много већу зараду у односу на оно што би се добило од банке да је код ње стављено на штедњу тих 42 милиона КМ.
Ето, у томе се огледа опасност од оваквог понашања по Републику Српску у конкретном случају, као и у свим другим случајевима у којима се Република Српска одлучи да продаје земљишта на која се односи Ешдаунова забрана, коју је Српска путем својих представника нажалост прихватила у Парламентарној скупштини БиХ у марту 2007. године.
Зато ми, узимајући у обзир сву претходну аргументацију и чињенице, не преостаје ништа друго до да јавно замолим све оне који одлучују о овим стварима у Републици Српској да то више не раде, док је овакво стање у погледу имовине. Ако истински воле Републику Српску. Ја је истински волим и зато сам и написао овај текст.