Дани(ј)ел Симић

Доносиоци одлука – падају кише!

Наводно, редовно се у медијима самоуправног социјализма омицала реченица или наслов: Снијег изненадио путаре. А вијест емитована у јануару.

Од свих елементарних непогода, најлакше се изборити са поплавама. Оне се саме најављују. У тренутку док ово пишем (а узео сам на себе да пишем сриједом, као да пишем колумну за новине, а не за интернет гласило), чује се хук кише и звоњава олука низ које се слива грдна вода.

По количини те звоњаве, искуством из прошле и година прије ње, знам да ће се подићи водостај. Треба неколико дана да се земља натопи, а онда сва вода која на њу падне, изравно се слива наниже, до најстрмијег и најдебљег водотока. Законитост слична томе да ујутру сунце излази, а навече залази. Стога државни медији редовно емитују објаве установа за праћење ових појава, које говоре да нема опасности од изливања ријека из корита им.

За сваки случај

Оно што нико не говори, нити чујемо, јесу ли сви насипи проваљени прошле године запушени? Да ли су прочишћени бујични одводни канали пуни вешмашина, аутомобилских шкољки и вишеденценијског нерада? Да ли су центри Цивилне заштите опскрбљени чамцима, предочене им њихове надлежности и осокољени против недјеловања у кључним тренуцима? За шта, на крају крајева, иде харач над запосленима пријављеним код адмимистрације?

Нијесам чуо ни да се и једна тешка машина упалила како би спријечила што је скупо лијечити. За сваки случај. Никакав страначки подмладак или партијски првак се не слика за државну телевизију, док пуне џакове или блеје у скалу водостаја који је прешао коту редовне одбране од поплава. Да не причам о томе да треба пратити пада ли киша код оних, од којих се свака пишалина довуче код нас црноморским сливом.

Кад знамо ко су нам амбасадори олити изасланици у бијели свијет, храњени бијелим хљебом, знамо да нијесу у стању да тамо упрате ни водостај, а камо ли предвиде украјинску кризу и пошаљу упозорење како се сходно томе понашати у међународној политици.

Можда ипак зна, ко треба да зна?

У самотјешењу, људи су склони да умишљају, како прескупи и често сасвим паразитски државни апарат има некакав план за који не знамо. Колико нас коштају, требало би већ да је неки службеник, на основу искуства из прошле године, направио пројекцију како ће се овако кишан мај одразити на приносе у пољопривреди. С тим у вези и предвидити потребну интервенцију из заједничке касе, коју називамо буџет.

Све се то, наравно, не дешава. Или је таква врста рада наших мастиљара непотребна. Полумртва слова на папиру, која оживљавају свега плате које добивају од нас грађана.

Са страхом се треба запитати шта би се било да нам се деси земљотрес, епидемија, ураган или топлотни талас као сада у Индији? Да ли су способни да предвиде и припреме шаховске потезе у случају озбиљног терористичког напада, најезде скакаваца или непосредне ратне опасности која у Дејтонској Долини Плача дође као сезонски ризик?

Нема ни најблаже шансе!

Оно у чему индивидуалац у Српској себи може највише помоћи, јесте да не машта о томе да држава мисли на њега. Да има план. Да неко са највишег спрата Владе РС у небо гледа другачије него сељак којем управо испира усјеве. И један и други гледају у небо са молитвом да стане.

Другог рјешења немају.

Ако на основу предвиђања можете сами себи помоћи – помозите си. Нико осим вас, родбине или можда комшије, неће то учинити.

Начин мишљења у којем је путаре снијег изненађивао у јануару, урушио се сам у себе и довео нас у перверзан грађански рат од којег се још дуго нећемо као регион опоравити. Прије да ће доћи на ред нови сукоб, као што је случај у Македонији, него да ћемо се вратити на стање којим прије распада Југославије нијесмо били задовољни.

Тај начин мишљења државог апарата – не можете ви мене тако мало платити, колико ја мало могу радити – и даље је на снази. Не само да су у питању исти људи, само мало старији, већ су ти људи сада доносиоци одлука и уче оне које су запослили по непотистичком или партијском кључу, да се у свој посао слабо мијешају. Осим када је обрачун коефицијента плате у питању.

И поред склоности да истину изричем, колико год сажаљива била, не очајавам. До промјена на боље ће доћи. Сигурно. Толико споро да неки неће ни примјетити. И даље ће кукати како је негдје друго боље.

Промјена на боље креће, прије свега, свијешћу о ограничењима времена и простора у којем живимо. И својој улози међу тим априорним категоријама. На шта можемо, а на шта не можемо утицати. Година је прошла од дупепомијерајућих поплава и уназађујућих поводања, а мирна срца можемо признати да као друштво никакву поуку нијесмо извукли. Можемо је зато извући као појединци.

Ето, у то име, док пишем ове посљедње ријечи киша је стала. Државни апарат може сујевјерно одахнути и опет прионути на нерад.