Ђоковић

Џокер, Србинатор, или како већ није широм света прозван Новак Ђоковић, тренутно је најбољи тенисер света и поред тога што се налази на позицији 2 АТП листе.

Пише Синиша Синадиновић

На почетку треба одмах рећи да овај текст нема намеру да се бави тениском анализом Ђоковића. О њему готово да је све речено из уста његових најжешћих ривала и противника на АТП- туру Рафаела Надала, Роџера Федерера и Енди Мареја. А тек се нема шта написати поред живог Петерa Бодоа дугогодишњег неприкосновеног тениског аналитичара.

Оно што би се са сигурношћу могло рећи да Новак Ђоковић, неће бити упамћен у свету тениса по својој техници играња (изузимајући његов дворучни бекхенд)? Та улога засигурно припада Швајцарцу Роџеру Федереру, па и Шпанцу Рафаелу Надалу (пример како се може од дешњака направити леворуки играч). Наиме Роџер Федерер је без сваке сумње уџбенички пример за тренере широм света, како треба учити децу да изводе тениске ударце. Но по чему ће Новак бити засигурно упамћен и у тениским уџбеницима записан, јесте пример играча са невероватно високим степеном посвећености, који прати изразито јака ментално-вољна компонента. Као и пример како се од једног наизглед природно слабог (али жилавог) тела, може направити машина која се показала јачом од шпанског мишићавог Голијата Рафаела Надала.

Једно је још и сигрно да је постојећи светски тениски тријумвират Ноле, Рафа и Фед померио лествицу ове игре на највиши могући ниво. Но ипак према ономе што се може видети како данас клинци са 10 и 12 година играју тенис, може се рећи да долазе времена још жешћег атомског тениса. Аутор ових редова је прошлог лета био у прилици да се нађе у Пули (Штињан, Смриква бовл) и да одгледа 18 незванично првенство света у тенису за дечаке и девојчице до 10 година. Упоређујући игру те деце са игром поменутог тениског тријумвирата, (а то се може лако проверити преко Јутјуба), може се са сигурношћу закључити да су освајачи овог турнира у мушкој конкуренцији Шпанац Алехандро Алварез и код девојчица Хрватица Ноа Крзнарић (запамтите ово име) готово су за класу бољи, од садашњих шампиона у њиховим годинама.

Но вратимо се у садашњост тј. тренутно званично другом рекету света Новаку Ђоковићу. Након освајања своје прве Гренд слем титуле на Аустралијан Опену у јануару 2008. године, Новак већ пуних шест година својом интелигенцијом, срчаношћу и маниром репрезентује не само своје већ се може слободно рећи и право лице српског народа. Након пуне деценије прокажености Срба у Западном свету првенствено у политичкој, финансијској и културној елити која највише игра и прати овај спорт, овај 27 годишњи Београђанин српско(црногорско)-хрватског порекла успео је да учини право чудо које је веће од његовог сна да освоји Вимблдон.

Е управо та величина, господин Новак Ђоковић је тренутно једини човек коме су данашњи Срби спремни и појединачно и колективно да са поклоне до земље. А коме се Срби искрено поклоне за живота (Срби су иначе изузетно тврдоврат народ, једино су од њих бољи-гори само Јевреји) тај се како каже песник, имао рашта и родити.

Новак је парадигма свих српски личних и колективних неуспеха и пораза у најтежем периоду историје српског народа на размеђу два века тј. миленијума. Рођен (1987) у предвечерје крвавог распада СФРЈ, од мајке Хрватице (Дијане) и оца Србина-Црногорца (Срђана), Ђоковић је своје детињство провео у Београду упијајући у своје дечије срце сву трагедију српског народа. Као кулминацију свих тих ратних година праћених свим могућим забранама Западног света према земљи Србији, доживео је и бомбардовање свог родног града од стране НАТО пакта 1999. године. Више пута је поновио да му ватромети стварају нелагоду и да га подсећају на бомбардовање које је као дечак доживео. И управо у тих 78 дана док је трајало свакодневно агресивно и незапамћено разарање осиромашеним уранијумом и касетним бомбама, Србија је изгубила на хиљаде људи и деце (Милица Ракић) али је у тим порођајним мукама родила Новака, Ану, Јанка, Јелену, Виктора, Ненада….. Десет година касније та некадашња деца која су се под НАТО бомбама играла и тренирала, на Вимблдону направиће право чудо. Пошто су сви ушли главни турнир тог незваничног светског првенства у тенису, оставили су уштогљено енглеско племство у потпуној неверици. На конференцији за штампу на питање новинара шта се то десило у земљи Србији, и како је тако мала држава преко ноћи постала права велесила у тенису, Јанко Типсаревић је одговорио у свом стилу, да је то све последица зрачења осиромашеног уранијума, након НАТО бомбардовања Србије 1999. године.

Управо та плејада младих Срба играјући овај спорт на свим меридијанима земљиног шава достојанствено и у великом стилу представљају свој народ и своју државу. Не само што је Новак успео да до сада освоји шест Гренд слем и 16 Мастерс титула, већ је са Јанком и Виктором, Ненадом, Илијом и Душаном успео да Дејвис куп репрезентацију Србије попне и на екипни трон светског тениса, освојивши чувену салатару 2010. године. Ова екипа се и прошле 2013. године нашла у финалу овог такмичења, али је била поражена од Чешке репрезентације.

Колики је значај Новака Ђоковића (али и свих осталих српских тенисера и тенисерки) показује и то да се већ за свог живота винуо у сами врх српских великана. Али опет наглашавам изнад свега не само својом игром која је доведена до савршенства, већ управо његовим понашањем на терену и ван њега. Занимљиво је то напоменути и то да се на том свом путу успињања на трон најзначајнијих Срба, помаже управо онима који су тај врх достигли такође још за свог живота. Готово да нема значајније прилике да у неком интервјуу за престижне светске медије, не помене име блаженопочившег патријарха српског Павла. Тако је прошле године током ЈуЕс Опена, у интервјуу једном њујоршком листу, испричао једну поуку патријарха Павла, наглашавајући је као пример коју треба следити у животу. Наиме неком приликом у сусрету са једним дечаком, који му се похвалио да у школи има све петици и да је најбољи ђак у разреду, патријарх му је одговорио: „То је лепо што си ти добар ђак и то је за сваку похвалу, али би требало да знаш, да те твоје добре оцене у школи не чине правим човеком, већ и твоје понашању у њој и ван ње.“

И поред околности да су му родитељи припадници различитих и готово крвно завађених народа, Новак Ђоковић је и овде постигао баланс. Тако је приликом церемоније доделе пехара на турниру у Монтреалу 2007. године, након погрешке официјалног спикера да долази из Хрватске, благо је исправио спикера, а онда рекао да је он Србин а не Хрват али да је то, ту негде па исто. И то је оно што га издваја и чини посебним и готово непоновљивим. Увек је на сваком месту истицао свој српски идентитет који је добио од оца, али никад није јавно изрекао нити једну ружну реч на рачун народа своје мајке. Можда је он неком чудном промислу и послан да успостави неминовни мост, крвно завађених Срба и Хрвата, који на крају крајева нису били питани да буду једни другима суседи.

Још је негде давно, Карл Густав Јунг написао, да се сви људи рађају као индивидуе али да за свог живота сви не постају личности. И ако неки људи и постану личност, врло мало готово ретко, да то могу да то досегну у својој двадесет и којој години. И по томе се Новак одваја и издваја не само од своје генерације него и од остатка Срба. А када сте личност онда имате привилегију да имате став, а и храброст да га јавно кажете. Тако је било прошле године током ЈуЕс Опена у време еуфорије америчке државне администрације да отпочне војну „хуманитарну“ интервенцију у Сирији. Тада је Новак храбро рекао у сред Њујорка, да то није добра одлука, јер би тиме страдало много невиних људи и деце Сирије. А како изгледа бомбардовање једне државе он то може лично да посведочи. Можда га је ова изјава коштала и Гренд слем титуле показаће време, али та изјава је имала много већу вредност од било које Гренд слем титуле, када се зна да до те војне интервенције најмоћније силе света није дошло. Не треба претеривати, (а Срби су иначе томе итекако склони) и Новаку Ђоковићу давати превелику заслугу да је та његова изјава спречила велику хуманитарну трагедију и катастрофу. Али се може сигурно рећи да је она дошла у право време и била изречена на право место. За такав потез без сваке сумње треба имати не само храбрости већ и срца као Русија.

Показао је Новак своју личност и када је требало стати у заштиту његовог блиског друга и пријатеља Виктора Троицког, када је оптужен а потом и кажњен од АТП да није урадио тестирање крви ради антидопинг контроле. Није се никада либио да изговори речи похвале и подршке за тенисере са подручја бивше Југославије. Тако је било и ових дана кад је честитао и Дамиру Џумхуру након његовог проласка у треће кола Аустралијан Опена. Не сме се заборавити и похвалити успешан рад његове хуманитарне фондације. По много чему се за Новака Ђоковића може рећи да то што ради не може урадити чист Србин, јер можда би се и нашао који Србин да помогне другоме, па можда и својем, али наћи Србина који има такав баланс у истовременом поштовању себе и својег, другог и туђег – е таквог на планетарном нивоу у његовим годинама међу Србима готово да нема?

И поред тога што је Ђоковић на овогодишњем првом Гренд слем турниру Аустралијан Опен елиминисан у четвртфиналу од Швајцарца Станисласа Вавринке (3:2) и тако заустављен да освоји и пети пута овај турнир (што до сада ником није пошло за руком), Новак је успео да одржи још једну лекцију свима онима који знају шта је тенис тј. живот. Наиме након одиграног меча на конференцији за новинаре, и поред видне туге у стилу великог шапиона демонстрирао је , да су порази не само могући већ да су као саставни део живота некад и потребни. И да ту након тога, нема пуно места очајању и претераној туги.

Велику већину данашњих Срба је услед великог страдања праћеног поразима, како у рату а тако и у миру, захватио је опаки вирус дефетизма и очаја. То појединачно и колективно стање апатије и безизлаза не лежи у одговору постојеће хроничне беспарице (као да је некад било пара!), већ одсуство снаге и ВЕРЕ – да се до функционалности – ДРЖАВЕ долази порођајним мукама најмање кроз две генерације тј. 100 година. Услов је, да у том периоду буде примењена позитивна селекција и да при том нема ратова и промене политичко-економског система.

Данас је готово па немогуће ту веру наћи код просечног високообразованог Србина, чак и онда, када је он и декларативно хришћански религиозан. Он који је позван да преноси тај дух оптимизма и вере, дубоко је у себи заглављен у блату сумње, дефетизма и безизлаза.

Зато је Новак Ђоковић неко, како народ каже, да га нема требало би га измислити и Србима показати, како се у победама и поразима треба са собом борити и изборити.

На крају поставља се суштинско путање, како је могуће да тако лоши Срби (што често знају да кажу за себе сами) могу да изроде, тако планетарно доброг Новака Ђоковића. Треба с поносом и без лажне скромности рећи, да су Срби као и многи народи света, народ племенитог рода, чокот који може да да најквалитетније гроздове. То нам најсликовитије сведочи лоза Светог Симеона Мироточивог у манастиру Хиландару, која је изникла из његовог гроба и која већ више од 800 година даје плодове.

Не треба посебно помињати да је српски народ свету даривао и тројицу великана из света науке – Николу Теслу, Милутина Миланковића и Михајла Пупина. А колико тек божијих угодника то само Бог свети зна. Зато је потребно да се данашњи Срби много више потруде, и да поред тога што имају као пример Хиландарску лозу, боље одржавају своје винограде у којима ће бити што више благородних и благочестивих чокота. Јер једно је сасвим сигурно, да док год се буду рађали Срби, који су пелцовани светосавским православљем и српством биће и Човека.