Данка Игњатовић: Ми смо свијет у малом, само да то умјетнички уобличимо

У разговору за Фронтал млада бијељинска глумица говори о култури у овом граду, и усуду овог занимања уопште.

Бијељина је добила неколико генерација школованих глумаца, иако није извјесно када ће добити установу градског позоришта. Млади глумци су организовани у два удружења грађана, и тако обезбјеђују себи правни основ да се баве својим послом. Једно од удружења је театар Убунту, чији је Игњатовићева члан, па смо за почетак одабрали питање након кога смо жељели чути шта је све урађено од оснивања.

-Театар Убунту је основан прије пуне три године. Први наш пројекат је ревија чувеног Земунског фестивал монодраме. Многи градови су жељели да организују ревију овог Фестивала, али је Бијељина била једина која је имала ту част. Након тога су услиједиле представе “Нек’ му је лака црна земља”, (писац и редитељ Вида Црнчевић Басара), “Жена мог најбољег друга” (писац Бранислав Нушић, режија Соња Кнежевић), “Вирус”(писац Синиша Ковачевић, редитељ Љиљана Благојевић), “Коштана” (текст Бора Станковић, адаптација и режија Бошко Пулетић), “Српски чича” (писац Мића Живојиновић, режија Бошко Пулетић), “Цајкача” (писац Милица Константиновић, режија Љиљана Благојевић), “Кафина цура фина” (писац Ј.Ј. Змај, режија Соња Кнежевић), “Мачак у чизмама” (писац Игор Бојовић, режија Соња Кнежевић),

“Траг људских зуба” (писац Мирјана Ојданић, режија Љиљана Благојевић)…

Представе смо играли у Републици Српској, Србији, Црној Гори, Аустрији, Њемачкој, Швајцарској, Шведској, Канади….

Поред продукције представа имали смо неколико различитих пројеката чији је основни циљ развој и унапређење свијести и културе. Један од важнијих је сарадња са Шведским институтом за културу, као и други пројекти које смо радили у сарадњи са Општином Бијељина, Министарством за просвјету и културу…

Наши чланови су сарађивали са великим редитељима као што су Емир Кустурица, Љубиша Самарџић, Синиша Ковачевић…

Такође смо дио тима који реализује фестивал свјетског карактера – “Кустендорф”.

Бијељина има академију, одскора и савремену позоришну салу. Шта учинити да се добије право позориште?

-Бијељина већ седам година има Академију умјетности, Одсјек за глуму, а већ три године и Аудио-визуекни одсјек. Стасало је довољно професионалног кадра да би Бијељина, као и сваки комплетан град, имала позориште. Услови у новом Центру за културу су изузетни, но, веома је важно да та сцена добије прави смисао и улогу као сцена професионалног позоришта. Према свјетским стандардима оснивање позоришта је предвиђено на сваких 50 000 становника, што значи да бисмо ми до сада требали да имамо већ три.

Постоји напредак у сарадњи са општином, али засигурно би оснивање позоришта требало да има већи значај, јер средина која не његује културу не може бити успјешна и потпуна ни у другим областима. У античко доба су у позориште могли да стану сви становници тог града, а једна од највећих казни је била забрана доласка у позориште. Глумци, по закону могу сами основати позориште, приватно позориште, али то може општина или Влада.

Ми смо, ускладу са за то предвиђеним правилником и законима, направили приједлог за оснивање и предочили представницима општине. Како је Бијељина добила статус града, за очекивати је да један од наредних корака буде оснивање позоришта, како би се становници заиста могли осјећати као грађани.

Које су заслуге госпође Благојевић за Академију у Бијељини, колико ће недостајати и како је замијенити, сада када више не води студиј?

-Професорка Љиљана Благојевић је дошла у Бијељину са визијом да мјесто из кога потиче, постане језгро умјетничког стваралаштва, саздано од младих умјетника који потичу са ових простора и који имају жељу да раде и стварају у својој средини. Једна од замисли је и оснивање професионалног позоришта које ће бити квалитетан репрезент и ван граница земље, у које ће радо доћи велика глумачка имена, и које ће временом изродити нове глумачке величине.

Нажалост, то вишегодишње залагање није прихваћено и препознато, чак је неријетко сузбијано, што је, након много безуспјешних покушаја да Академија превазиђе оквире средине, довело до тога да проф. Благојевић, која је формирала и развила овај Одсјек, више не ради на Академији, а по њеном одласку је почела елиминација њених сарадника, како великих умјетничких имена, тако и младих глумаца, асистената.

Добитница највећих националних награда, многих међународних признања је своје знање и искуство безрезрвно понудила средини из које потиче. То није препознато. Нисам сигурна да постоји адекватна замјена, а и када би постојала, питање је да ли би наишла на бољи пријем. Сумњам. Са проф. Благојевић смо урадили много, а у наредном периоду смо могли много више .

Има ли посла за младе глумце код нас, у струци? Чиме се млади глумци баве након завршене академије?

-Посла има, ако га осмислимо и реализујемо самостално, с тим циљем је основан Театар “Убунту”. Као и у другим земљама, и код нас глумце често виђамо на телевизији у улогама новинара. Филмска продукција је, ако постоји, веома сиромашна. Драгоцјено је препознати значај филмског и телевизијског умјетничког стваралаштва у изградњи националног идентитета, као што имамо позитивне примјере у сусједним земљама региона, што код нас, нажалост, још увијек није случај.

Глумиш у серији Калфа, најављеној као прва новосадска серија. Каква искуства носиш, са освртом на то како је радити са толико младих глумаца?

-У серији “Калфа” играм школску куварицу Дивну. То је лик који представља све добронамјерне Дивне из наших школа, које имају стрпљења и разумијевања за проблеме ученика, професора… спремне да саслушају и помогну, често мудрије од већине оних чија је улога да нечему неког науче. Дивна кроз своје поступке износи правичност, доброту, духовитост.

За мене је снимање ове серије ново глумачко искуство. У приступу и раду екипе која је покренула овај пројекат сам препознала огромно залагање за реализацију снимања серије, та енергија и жеља за стварањем су ме додатно мотивисале. Ова серија је прва новосадска серија, а пионирски подухват је много тежи од сваког наредног. Као и оснивање позоришта у Бијељини. Зато сам поносна што сам дио серије “Калфа”.

Мислиш ли да се код нас може направити серија са локалном тематиком, која ће заинтересовати регион?

-Како да не. Мислим да је то најбољи начин да као друштво постанемо препознатљиви. На локалном нивоу се одиграва све што би се у нашем окружењу и шире могло препознати као универзално. У свим сферама друштва и живота. Ми смо као свијет у малом, још само да то умјетннички уобличимо и изнесемо.

Осим тога, нисмо ни свјесни духовног губитка и оскрнављености настале због тога што нећемо оставити никаква свједочанства свом потомству о времену које протиче. Нушић је наше друштво представљао кроз ликове који припадају “обичном” свијету. Сигурна сам да у овој средини и у овом добу има довољно инспирације за стваралаштво и за неког новог Нушића.