Дани(ј)ел Симић
Дани(ј)ел Симић: Смијете ли у затвор због Сребренице?
Дакле до сада сам ја био под истрагом да сам неко ко негира, како перверзни ратнохушкачи кажу: "геноцид у Сребреници". Сада је та сумња пала на читав српски народ.
Генерална скупштина УН је глобални парламент, у којем САД очигледно, односно посланичка група НАТО, може скупити скупштинску већину. Пошто је резултат 84:19, а чак 68 земаља је било уздржано, требамо добро запамтити ових 19 земаља које су биле изричито против у овом тренутку.
То су нам истински пријатељи и требамо им се кад тад, на било који начин, достојно одужити.
Ово што се данас десило, за мене није ништа неочекивано и уопште нијесам имао илузију да они који су ово покренули у Генералној скупштини Уједињених народа, неће успјети у својој накани, која им је пропала 2015. у Савјету безбједности.
Срећом је тако, јер ова резолуција није обавезујућа, она је шоубизнис резолуција за специјални, мултидимензионални рат против Срба.
Ни у данима који су долазили, ни сада, нијесам се уопште бавио дешавањима у и око УН; јер сам био сигуран кад су овај процес покренули, да ће га довести до краја успјешно.
Оно што је битније питање и што мене много више забрињава, јесте мотив због којег су баш сад и баш на том нивоу предузели овај дипломатски корак. То није само због подршке Русији, одбијањем да се уведу санкције.
Колико видим, сви се боје какав ће то морални дојам оставити на Српство као идеолошку формацију и као демографски колективитет; него што се ико бави тим какве то може имати импликације на безбједносну ситуацију унутар Дејтонске Долине Плача и земаља које је окружују.
Они су с овим изашли из неког разлога и ово је само повод. Ово није циљ.
Оно што за сада видимо, јесте да је српско руководство изашло са слоганом који се емитује преко средстава везе васколиком Српству, а гласи:
Ми нијесмо геноцидан народ. Памтимо…
У потпису:
Поносне Србија и Српска.
То вам је отприлике као да ја направим билборд са својим ликом и напишем: Ја нијесам серијски убица и нисам тражен за тешку пљачку хуманитарног центра за дјецу са сметњама у развоју.
Ко је уопште рекао да сам ја то?
Ко је рекао да смо ми Срби геноцидни?
Они који су у својој историји покушали истребљење српског народа, као што су Хрватска, Њемачка и слично; односно они који су истријебили читаве цивилизације, као што је случај са јужноамеричким и сјеверноамеричким урођеницима, тзв. Индијанцима.
Сад се ми требамо сикирати што они мисле да смо геноцидни?
Додуше, јесам тражен од органа гоњења тзв. Тужилаштва БиХ, односно живописног главоношца по имену СИПА, јер се против мене води кривични поступак, већ по нелегалним наметањима у Кривични законик БиХ, које је из свог ћеифа дописао претохдник Кристијана Шмита у оставци – већ давно заборављени кловн, Валентин Инцко.
И шта сада?
Јесам ли и једног секунда мислио за себе да сам геноцидан, да сам геноцидаш, како ме часте Ефбиховци по друштвеним мрежама?
Наравно да не!
Потпуно је јасно, да немам никакву намјерну да увриједим било кога, да негирам жртве или то чиним у циљу распиривања вјерске и националне мржње. Управо то раде они који истрајавају на научно неутемељеном термину геноцид, везано за овај случај. Као и за случај тзв. "Бијелих трака" у Приједору.
Мени је битна истина.
Ја сам ту истину говорио и када је већина носилаца власти у Републици Српској или бјежала од теме тобожњег, односно естрадног геноцида, или се чак слагала са нашим данашњим прогонитељима и џелатима, тако да мене одавно већ није брига шта неко мисли о мени.
Био он Србин или странац.
Битно ми је да сам исправан, уз све посљедице које то носи.
А оне посљедице које би то могло имати по Републику Српску, не очекујем да буду само тзв. "моралне осуде". Ово ће дати вјетар у леђа онима који желе забранити слободу говора и мисли, односно да ће покушати на разне начине, физички ако треба, наметнути да не смијемо причати, мислити чак, већ како они кажу.
Први вал посљедица ће бити такве, да ће они сада тражити да се уводе забране путовања и уласка људима као ја, у земље које су гласале за ову бесмислену и ратнохушкачку резолуцију. Затим ће покушавати са спортским, културним и привредним санкцијама на било којег појединца или групу, који се одупире њиховом агресивном наративу.
Онда ћемо прећи на државноправни статус Републике Српске, посебно на шуме, земљу, воду и ваздух. А то ће неспречиво довести до неуралгије и полако нас отклизавати у ратни сукоб.
Они који дјецу три деценије дрогирају лажима – спремни су за то. Неоспахијски камиказа дронови, тип Зукан Хелез или Рамо Исак, не дају ову количину полуцијских, ратнохушкачких изјава против разума у јединици времена, без да немају консултације са другарима из НАТО.
Муслиманска сиротиња раја, дрогирана је искључиво наративима да у рату гину само једни, односно да су они у овом посљедњем грађанском рату уз мијешање са стране, били истовремено и невина жртва, и јача војска.
Што је логички немогуће.
Ту долазимо до дилеме коју ја стално износим пред нашу исламизирану браћу. Прије рата смо их звали Муслиманима, а сада опет желе да уводе вербални деликт и приморавају нас да их зовемо хегемонистичким термином Бошњаци, јер су они тако одлучили у угоститељском објекту Холидеј ин у Сарајеву 1993. године:
Хоће ли они овдје живјети са Холанђанима, Американцима, Јапанцима, Бразилцима; или ће живјети са нама, својом православном браћом?
Да ли ће се договарати око спољне политике са земљама које су гласале за, или ћемо ми са оним који су гласале против или су биле уздржане?
Мислим да позивање на разговор, утврђивање чињеница и помирење, није кривично дјело; а свима онима који су мислили да ће нас ушуткати и несметано лагати, овом колумном сам се изравно обратио.
Бојим се окупатора и домаћих издајника, таман колико су се бојали и моји преци.
.
.
.
фото: Д. Симић