Дани(ј)ел Симић

Дани(ј)ел Симић: Клинци, знам вам старце

Јуче се завршила школа преко телевизије и рачунара. Оцјене су закључене. Један Клинац није завршио, јер су га избацили због неоправданих. Пишем у име његових фанова који мисле да то није у реду.

субота, 13 јуна, 2020 / 16:02

Дјеца се скупила и по матурама и за крај године, на начин због којег нијесу могла сједити у разреду. Орила се музика изнад постепидемиолошке вароши. Чули сте и ви, али не знате ко пјева.

Шира јавност Бање Луке хаман па није чула за постојање мултимедијалне, а заправо музичке звијезде познате као Клинац. Али само уколико незналице имају више од 21 годину. Дакле, изумријеће од короне. Или нечег сличног.

Када је вокалноинструментална умјетница, позната као Бјорк, упутила захтјев Влади Исланда да купи једно острво, она се одлучила да јој, као тешко успоредивом промотеру острва-државе у сред ничега, то мање острво – поклони.

Има Исланд острва, кажете.

Исланд је сам острво. Бања Лука је бара. Мртваја. Клинца избацили из Економске школе због изостанака са часова у години свјетске пандемије. Бјорк изневерује.

Сјетим се неког нашег у гимназији који је „свирао виолину“ и изостајао по пола године, да би му као патрон умјетности разредница и професорица српског све то правдала. Зато ме баш некако нервира што је Бања Лука неисправиво и деценијама са културним самопоуздањем на нивоу постсамоуправносоцијалистичке касабице.

Све то што истински ваља је самоникло. У свијету есенцијалне битности што већег броја прегледа неког садржаја на свјетској рачунарској мрежи, шта су вриједности у које вјерују наша дјеца, није сигурно питање за градску управу.

За Клинца сам сазнао јер су ми рекли, знајући за мој родољубиви поремећај личности (цитирам): Ти се ложиш на ове локалне умјетнике, де да чујеш овог клинца. Испоставило се клинца са великим К.

То му је сценско име.

Бака Прасе Игора Радојичића

За некаквог Бака Прасета, као гејмерску Јутјуб звијезду, чуо сам још раније, када је агенција Акваријус довела истог из Београда у градоначелничкој кампањи Игора Радојичића. Данас и Бака наступа као репер, а агенција је у немилости због погрешно изабране стране у предизборном процесу. Из мени несхватљивих разлога, као и то довођење гејмера-рецензента.

То је зато што сам ограничен. Немам шеснаест година, нити таквог тинејџера у кући, да бих схватио шта је то било којем клинцу (не овом мом, великог слова) удивљујуће у лику и дјелу извјесног Богдана. Што је некад у својој праисторији модификовао умјетничко име из Пепа Прасе. И на интервенцију маркетиншке агенције побрисао пост да је „одрао Радојичића“ у игри коју су показно играли пред изборе. Не гледам Куво ТВ напросто.

Али дјеца то воле. Желе. И то не само тинејџери, већ баш мала дјеца вртићког узраста. Сами траже. До степена да јутјубер постаје занимање. Не за џепарац, већ дјеца зарађују више од маме и тате. Као истинске звијезде које од популарности имају и паре. Не глуме.

Моја дјеца лудила за Пепом Прасе. Сад су порасле, занимају их друге ствари.

Кад сретнем Загу и Филипа, свезаћу им по шамар

– Нећеш. Ти знаш Загу и Филипа. – Не знам. – Знаш сигурно, живјели су у мојој згради, поздравио си се сто пута са њима, онако к’о човјек. (Нула бодова.) – Филип је брат Леона Бијелића. (Ерор 404).

Лав (Леон) Бијелић је ријетко фино чељаде. И познајем га ваистину. Пио је пиће са мном изнад Бање Луке. Пише пјесме за дјецу и данас фотографише по Њемачкој, колико ме друштвене мреже служе. Пријављују касније да је сад у Београду. Небитно за ову непотистичку приповјест, осим што су му брат и снајка понос домаће индустрије забаве.

Зага и Филип су такође истинске Јутјуб звијезде из највећег града Српске. И стварно се тако зову. Зага и Филип. Баве се редовним, мени тотално недотупавним активностима отпакивања производа за дјецу и сличним работама. Али њима то баш иде. А и трудили су се као мрави, па је прочепило кад су снимили заједнички клип са Анђелом и Нађом.

Коме је то уопште занимљиво?

Нема везе што ви немате појма ко су тек оне, то су милиони, или бар стотине хиљада прегледа по клипу. Рецимо, Дјечије позориште Српске се недавно у саопштењу хвалило да њихов програм у доба короне има са 25 представа свеукупно 40.000 кликова, док један клип сам има чак 6.764 прегледа на Јутјуб каналу.

Занимало ме, јер ме уопште није привлачило да гледам. Напротив. Шта је ту занимљиво дјеци? Али дјеца сате проводе у томе. На начин да за још неписмену балавурдију, америчка компанија прави логаритам шта им се допада, васпитавајући их оним што им они избаце са стране као нешто што могу још погледати.

Долазим до генеаолошког мрежног налаза путем видеа који Бака Прасе снима са родитељима, да му је отац човјек којег сам за живота у Сингидунуму упознао с ногу.

Поп Српске православне цркве. Лик који је, уз Слободана Антонића, био једини за кога би се омакло да Београдски Невладинићи зовну у програм. Тамо познати као Другосрбијанци. И данас се он појављује у недељним поподневима и слично, али водитељка мора обавезно рећи чији је он тата.

Јеботе, па то је Арсенов Клинац!

Исто тако, не знам како. Јавило ми се провиђењем након треће пјесме (зашто више певаш, зашто мање репаш). Ваљда уз свијест да је тај екавски одавде из Бање Луке. Људи па ја знам и Клинчевог ћаћу. Кажем. И матер.

Прије једно десет година, кад сам походио породицу Чаркић са Старчевице, у удолини између сећије која и данас стоји на истом мјесту, и рачунара, находио се извјесни тихи дјечак по имену Ђорђе. Сједи и клика. Слушалице на ушима.

Мени је то било сасвим драго сазнање. Вјероватно као моја васпитачица из вртића кад ме сретне и каже како ме гледа на телевизији. Да се кандидујем, да има за кога гласати. Тим више што Клинац има стварно музичку нит и зна сам да направи своју пјесму. Није бој бенд атракција коју је неко испродуцирао. Квалитет звука баш одскаче од свега што се у његовом селу производи.

Избацимо га из школе, а онда и из града?

Ваљда то што је већ способан да се сам издржава, капиталистичке и тржиштно оријентисане власти Српске не могоше толерисати, па је усмјерен да средње образовање заврши уз давање харача приватном образовном сектору? Ту се иде кад почнеш да зарађујеш? Дотјерао је до треће и по године, па се нијесу могли стрпити још пола љета због чега?

Љубоморе?

Посебно је ту огрешење Града Бања Лука, као оспољења свих нас са пријављеним пребивалиштем, који за своје јубилеје доводи тешке шротове као Лексингтон или Сергеј Ћетковић. Клинац, који је убједљиво највећа музичка звијезда из Бање Луке од постанка Републике Српске и најуспјешнији извозни производ из области музичке индустрије, не може добити стимулацију из рођеног градског буџета. Награду уз молбу да понегдје истакне да је из БЛ.

Макар колико се њима даје. Или да му се оправдају изостанци са часова, да не мора давати паре приватнику да заврши школу која му реално ни не треба, осим што ће прославити њено име помињањем у биографији.

А, не. Нећемо тако. Не што није баш по правилима, већ је то резервисано за неку другу дјецу.

Царе, само паре, минимални ризик

Данашња дјеца имају већ сада радикално другачији став према свему. Рецимо колико проводе уз телефон и шта на њему раде и гледају, у односу на дјетињство њихових родитеља.

Оно је концептуално другачије, управо због могућности умрежења у реалном времену независно од простора гдје се налазите. Нема да позвони: – Може ли изаћи Марко да се играмо? Пише му сам.

Они имају податке, а не знање. Не траже га у књижуринама које се зову енциклопедије, већ расправу о томе ко је у праву завршавају претраживачем.

Одговорност једног чике

Оно што они немају, као и сва дјеца од постанка људске врсте, јесте да им се каже шта да гуглају. Шта је вриједно, а шта не. Од старијих зависи да ли ће знати да нешто уопште постоји. Макар да су различити резултати кад гуглаш српским писмом у односу на ошишану латиницу.

Јуче сам хтио ово пустити, али био сам на дјечијем игралишту. Лијеп дан. Смарам се на клупи преко пута тобогана и пастирски пребирам по телефону. Чујем неки треп. Дјечурлија, четврти разред по мојој оцјени која не мора ништа да значи, на клупи до мене пуштају са мобитела.

Описани догађај који слиједи је потпуна истина, а не нешто што сам измислио да бих имао крај за ову причу. То је јако битно да схватите. Пишем, јер у једном тренутку се свима нама непозната дјеца почну обраћати у вокативу са: чико или тето. А ви осјетите неку одговорност за коју вам се чини да нијесте спремни.

Треп уз ритам клацкалице

– Ко то пјева? Питам клинце, али гласан је звук не чују они мене добро. – Ко то свира? Понављам. – Телефон. Одговара он збуњено. Једва кроз смијех довикујем: – Ама ко је извођач? Чија је то пјесма? – А… Смањује мало. Јала Брат и Буба Корели. – А јесу они добри. – Аха.

– А слушате ли Клинца? – Слушамо! Потврдише. – И ја волим Клинца. Кажем им сасвим се озбиљно осмјехујући. Музик-мајстор се баш обрадова мојом изјавом, док сам устајао да узмем бицикл и посвађам кћер са љуљашком.

Иду човјече у четврти разред. Сви знају ко је Клинац. Њихови родитељи немају појма. Истински се питам како ће изгледати друштво када њих почну звати чико.

Што ја почех

Нијесам забринут, већ схватам колико тога не знам, а усуђујем се да се бавим предвиђањима. Шта је њима добро, како разумијевају свијет који ће на њима остати? Све оно што ми радимо у научном и идеолошком смислу, неће имати смисла без њих.

– Ја познајем Клинца. Кажем им, као прави фан који се хвали. – Стварно? Зезаш? Ма, не вјерују они мени баш. Не можете ви појмити то одушевљење и невјерицу. Живе у истом граду.

– Клинац је најјачи. Знам све његове пјесме. Додаје телефонски диџеј.- Сад ћу ти пустити једну његову. Иде. Слушају. Млате главом. Репују. Провјеравам оно што хоћу да пишем. Јер, познам пјесму и ја.

Доста прије него што је наишао тај конкретни стих, ја им дрекнем:

– Од нуле сам дошао, сâм сам се цимао.

А они у глас:

– Највећи курац је све што сам имао!

Крај.



1 КОМЕНТАР

  1. Све је отишло у клинац када ти напишеш текст да овом малом неотесанку треба поклонити диплому.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *