Дабар: Мистерија сакривене пећине

Недалеко од Санског Моста смјестила се једна прекрасна рјечица. Има их у овом крају много, и све су на свој начин лијепе и посебне, али је Дабар мој фаворит.

Пише Јелена Деспот

Можда зато што се поред њега налази и чувена Дабарска пећина, и можда зато што сам читаву дјетињство слушала о посебним роштиљима и окупљањима мојих родитеља на овом предивном мјесту у природи.

Ова шармантна рјечица на мјесту свог изворишта није оскрнављена угоститељским објектима, него је право мјесто у природи гдје сваки пустолов и љубитељ зеленила може пронаћи понешто у чему ће уживати.

Рјечица је дугачка око 7 километара, и улијева се у ријеку Сану. Својом бистром и кристално чистом водом сваки пут је мамила да се у њој и окупам, али је на изворишту изузетно хладна па таква активност и не би била баш најпаметнији потез. На љето је нпр. идеално мјесто да се расхладите јер је температура поред ријеке знатно нижа.

Сакривена између брда и дрвећа, окружена камењаром и без истакнутих обиљежја како до ње да дођете, Дабар представља прави драгуљ природе за све оне који желе да га траже. Пут није баш најприступачнији, макадамски, сеоски и поприлично орнуо од запрежних кола и трактора који њиме најчешће пролазе. Не може се тако лако прићи аутомобилом, али то је оно што посјету овом мјесту чини још занимљивијом и привлачнијом. Каменит и стрм пут ме је помало уплашио, највише због опсесије да би однекуд могла да извири змија. Али када сиђете до Дабра и пећине, заборављате све страхове и почињете уживати у природним љепотама овог мјеста.

Зеленкасто-плавичаста ријека је била толико чиста, да смо одлучили да је пијемо. Хладна и освјежавајућа, била је управо оно што нам је требало тог јутра. Бијели каменчићи су се назирали из воде, и чинили су се тако близу површине. Могла сам да видим рибе како негодују што им реметим спокојно јутро. Са овог извора се заправо околна села и снабдјевају водом. Некада је ово село било насељено Србима, данас је углавном пусто.

На мјесту гдје Дабар извире, вода је под великим млазом производила својеврсне водопаде и водене наносе. Хук воде је парао тишину тог недељног јутра, али није реметио хармонију и спокој овог мјеста препуног зеленила. Као и поред сваке ријеке и овдје је вегетација била бујна. Интензивно зелена и тек пробуђена трава након зимског сна је изгледала као трава неких алспких пашњака. Дрвеће је тек упутило поздрав прољећу, али је својим крошњама већ могло да понуди спас од ненадано јаког прољећног сунца.

Било је ово мјесто на којем би сваки умјетник могао пронаћи инспирацију да створи неко књижевно дјело, наслика врхунски пејзаж, или да се обични градски човјек стопи са природом и одмори своје пренапрегнуте живце.

Посебна енигма за мене је била (а и остала) пећина. Како смо на мапи на улазу видјели, огромна је. Ми се нисмо усудили да идемо даље од самог улаза. Што од страха да ћемо се изгубити, а и шишмиши који у овој пећини живе ми нису најомиљенији. Спелолошко друштво из Бањалуке је заправо једино било у Дабарској пећини, па смо на мапи истакнутој на улазу успјели да видимо да се састоји од разних рукаваца, а да је и унутар саме пећине једно велико језеро. Вјероватно још једно мјеста гдје ријека Дабар извире.

Изуетно је хладно, и нимало симпатично и колоритно како је то ван пећине. Са стропа је капала вода, што ни у којој мјери није доприносило шарму овог мјеста. Али гдје сте видјели шарманту пећину? Ниске температуре у пећини очигледно погодује излетницима јер су на улазу у пећину били видљиви трагови паљења ватре. Како сам на табли на улазу могла да прочитам, није богата пећинским накитом. Ја сам жељела да имам неку лампу па да погледам оне скривене ћошкове у пећини, и да докучим због чега то капље по мојој глави вода, али сам се сјетила свих оних филмова у којем на таквим строповима обично висе шишмиши и запутила се вани у бескрајно зеленило рјечице и мило мајско сунце.

Оно што ми се није допадало што су околина ријеке, извора и сама пећине били поптуно запуштени. То јој је заправо давало шарм, али би било лијепо да је барем малени дрвени мост био поправљен. Направљен од даске са дрвеном оградом и поприлично расклиман није изгледао као најсигурнији. Љуљао се и шркипао, а ја сам се потајно надала да неће издржати и да ћу се наћи у Дабру и себи неплански приуштити купање. Старији од мене кажу да су ријетки они који су се у Дабру на извору купали, али да су жене из околних села редовно долазиле да на Дабру перу веш и снабдијевају домаћинство водом.

Када погледате са мјеста гдје се налази пећина назиру се обриси планине Грмеч, непрегледна природа, мир и спокој. Не чују се аутомобили јер је цеста од овог мјеста поприлично далеко. Ни излетника није било много.

Ријека као и пећина су стављени под заштиту и категорисани су као паркови природе. Било би лијепо да имају барем једну клупу на којој би се излетници могли одморити након што се спусте низ стрмо и каменито брдо. То је била таква авантура да сам болове у ногама осјећала три дана након тога. Касније сам сазнала да је до пећине постојао сасвим нормалан путић, који је једино био нешто дужи. Моја препорука је да се тим путем и спустите до пећине.

За љубитеље риболова, природе, мира и тишине село Дабар са својом ријеком и пећином ће сигурно бити право мјесто. Немојте бити сувише лијени да их тражите. Најбоље ствари се углавном никад не налазе на дохват руке.