Чињенице о Сребреници: Бачена рукавица

Александар Павић и Стефан Каргановић за магазин Печат саставили су листу чињеница које се занемарују или искривљују када се говори о Сребреници. Преносимо најзанимљивије.

а) Број приказан на спомен-плочи Меморијалног центра у Поточарима је „8.372…“ Три тачке треба да означе да чак ни тај број није коначан. Приказани број, међутим, не представља број утврђених жртава већ број „несталих“. Како, међутим, може да се „зна“ да је број несталих једнак броју „жртава геноцида“ ако тела још нису пронађена и ако нису форензички обрађена? Одговор – не може.

б) Број досад сахрањених у Поточарима износи 3.749. Да ли ово, пак, представља број досад утврђених жртава? Не. То је само број досад сахрањених за које се тврди да су „жртве геноцида“. Међутим, током 2010. године чак су и неки муслимански званичници били принуђени да ту тврдњу доведу у питање. Мирсад Токача, председник Истраживачко-документационог центра из Сарајева, изнео је досад недемантовану тврдњу да се на списковима „жртава“ налази „500 живих Сребреничана“, док је додатних 70 лица на тим списковима страдало на другим местима и у друго време.

Уз то, директор Меморијалног центра Мерсед Смајловић и директор Центра за нестала лица БиХ Амор Машовић су такође изнели да је у Поточарима сахрањено око 50 особа које су страдале још 1992. године, а „у блиском сродству“ су са онима који се воде као жртве стрељања. Такође постоје индиције да је у Поточарима сахрањен и један број Срба.

в) Укупан број тела која су стручњаци Хашког трибунала досад ексхумирали у вези са истрагом о догађајима у Сребреници износи највише 1.923. Форензичка документација Трибунала говори о 3.568 „случајева“. Међутим, то је намерно замагљивање чињеница, у сврху надувавања стварног броја нађених тела, јер један „случај“ не значи нужно и једно тело. „Случај“ се може односити и на непотпуне остатке неког тела, па чак и на једну кошчицу нађену на одређеном локалитету.

Да ли, дакле, бар број 1.923 означава укупан број досад утврђених „жртава геноцида“? Опет – не. У гробницама које су обрадили форензички стручњаци Трибунала, налази се 442 тела са повезима и лигатурама, 505 где је смрт проузроковао метак, што може указати на стрељање, али и на смрт током борбених дејстава, 627 је страдало од гранате, мине, гелера итд, што искључује стрељање, а у 1.583 аутопсијских извештаја или „случајева“ ради се о по неколико костију.

У овој последњој категорији у 92,4 одсто од тих „случајева“ форензички стручњаци Трибунала нису могли да одреде узрок смрти, па се на основу њих никакви правно или форензички значајни закључци не могу изводити.

г) По процени начелника Генералштаба армије БиХ Енвера Хаџихасановића на суђењу генералу Крстићу (6. април 2001, Транскрипт с. 9532) у повлачењу мешовите колоне 28. Дивизије из Сребренице за Тузлу само војника и официра АБиХ погинуло је 2.628.У извештају Унпрофора од 17. јула 1995. године укупни губици колоне се процењују на око 3.000, а Карл Билт (преговарач Међународне заједнице током сукоба, а после рата високи представник у БиХ) у својим мемоарима их процењује на око 4.000.

Имплицитно мешање много већег броја погинулих у легитимним борбеним дејствима са упадљиво мањим бројем погубљених заробљеника, који несумњиво јесу жртве ратног злочина, један је од трикова којим се присталице званичне приче служе да надувају цифру „жртава геноцида,“ мада су и тако после 16 година врло далеко од „магичног броја“ од 8.000 који им је потребан.

д) Чињенице наведене у овој рубрици се поклапају са проценама врло озбиљних западних посматрача. Американац Филип Корвин, највиши цивилни званичник УН у БиХ у време сукоба, годинама тврди да број стрељаних у Сребреници износи „око 700“. Јосиф Бодански, дугогодишњи експерт за тероризам америчког Конгреса, тврди да је број стрељаних „неколико стотина“.

Португалски официр и војни посматрач УН у БиХ, у јулу 1995. године, Карлос Мартинс Бранко тврди да је „најмање 2.000 муслиманских бораца“ страдало – али у борбама. Исти официр истиче да су српске снаге оставиле простор муслиманској војсци и цивилима да се повлаче ка северу, што указује да није постојао никакав план њиховог истребљења – за разлику од „унапред формулисаног геноцидног плана извршеног против српског становништва Крајине“.

Форензички докази

а) Утврђивање узрока смрти тела ексхумираних на ширем подручју Сребренице је од 1996. године у рукама две организације: Комисије за нестала лица БиХ (основане од стране владе Алије Изетбеговића) и ИЦМП – Међународне комисије за нестала лица, чије челнике поставља амерички Стејт департмент. Од почетка ископавања до данас, ни српски, ни други независни међународни форензички стручњаци нису имали приступ форензичком поступку над ископаним телима. То значи да је свака могућност независне провере њихових „налаза“ немогућа и да је једини начин да буду прихваћени – на веру.

б) У хашкој пресуди против потпуковника ВРС Вујадина Поповића и осталих (2010), наведено је да је помоћу ДНК узорака идентификовано „5.336“ жртава. Заговарачи званичне приче и овде рачунају на незнање већине људи о употреби и дометима ДНК анализе у криминалистичкој пракси. ДНК служи једино да идентификује посмртне остатке или да омогући реасоцијацију делова тела исте особе. ДНК технологија је неупотребљива за одређивање узрока и времена смрти, што су кључне категорије у криминалистичкој истрази овакве врсте. Такође занимљива је чињеница да и поред тога Трибунал засад одбија да објави списак имена лица наводно идентификованих путем ДНК анализе.

Пресуде за учешће у „геноциду“

а) Једина особа правоснажно осуђена од стране Трибунала за непосредно учествовање у стрељањима у Сребреници је Дражен Ердемовић, Хрват из околине Тузле који је у замену за своја вишеструко контрадикторна и нелогична сведочења добио „казну“ од укупно две године затвора за наводно учествовање у стрељању „1.000-1.200“ муслимана, као и промену идентитета и пресељење у неименовану западну земљу. Ердемовићева „сведочења“ чине основу за целу хашку конструкцију сребреничких оптужби.

Међутим, у Пилици, на месту где је Ердемовић наводно учествовао у поменутом масовном стрељању, досад је нађено укупно 124 тела, од којих 72 са повезом преко очију и/или везаним рукама. Без обзира на то што материјални докази на терену демантују Ердемовићеву причу, Трибунал у Хагу и Суд БиХ у Сарајеву и даље на њој темеље своје пресуде и изричу вишедеценијске казне.

б) Поред Ердемовића, кључни сведоци сарадници Трибунала који су дали лажне изјаве о чињеницама и заузврат добили блажу казну су Момир Николић и Мирослав Дероњић. Николић је измислио причу о „прекопавањима“ и „секундарним гробницама“ да би тужилаштву Хашког трибунала обезбедио колико-толико уверљиво објашњење зашто је број пронађених тела стрељаних заробљеника у толикој мери подбацио у односу на унапред разглашену цифру од 8.000.

Када се споразумевао са Тужилаштвом и да би му се додворио, Николић је чак измислио и приписао себи два убиства која је касније под унакрсним испитивањем признао да није починио. Дероњић је свој „исказ о чињеницама“ услужно мењао осам пута у складу са потребама Тужилаштва у разним предметима у којима је сведочио.

в) Од осталих правоснажно осуђених за злочине у Сребреници, у јулу 1995. године – сви су осуђени по начелу „командне одговорности“ (по којем се може осудити практично свако у командом ланцу војске за било које дело, без обзира на то да ли је издао наредбу или не, или чак знао да се оно починило).

Примера ради, командант Дринског корпуса генерал Радислав Крстић осуђен је на 35 година затвора, иако је само Судско веће истакло да он није провео више од једног сата на подручју дешавања, да није издао никакву команду за стрељања и да је пред заузимање Сребренице издао наређење да се цивили и војни заробљеници третирају у складу са одредбама Женевске конвенције.

С друге стране, командант муслиманских снага Насер Орић ослобођен је свих оптужби, иако су његове снаге одговорне за смрт више хиљада Срба на том простору између 1992. и 1995. године.