Будимо солидарни, будимо људи
Вођени својом неспутаном спонтаношћу, хуманошћу и развијеним осјећајем суграђанске солидарности, бањалучки шетачи су за потребе удружења самохраних родитеља Понос из Бањалуке прикупили су преко хиљаду килограма основних животних намирница. Пише: Жељко Гајић Још једном је хуманост тријумфовала и показала да постоји упркос околностима које јој не дозвољавају да се изрази, да доживи свој пуни домашај […]
Вођени својом неспутаном спонтаношћу, хуманошћу и развијеним осјећајем суграђанске солидарности, бањалучки шетачи су за потребе удружења самохраних родитеља Понос из Бањалуке прикупили су преко хиљаду килограма основних животних намирница.
Пише: Жељко Гајић
Још једном је хуманост тријумфовала и показала да постоји упркос околностима које јој не дозвољавају да се изрази, да доживи свој пуни домашај и постане водиља у грађанској политичкој свијести. Охрабрује овај гест, да Бањалучани нису дехуманизовани, да нису без сензибилитета за патњу оних међу нама, да нису лијени и инертни кад је у питању пружање помоћи другима.
Али колико их је таквих?
Да ли је могуће да од 250 хиљада грађана само 200 нас има жељу, снагу и нешто новца за ову ствар. Да ли је тачна народна изрека да сит гладног не разумије? Као да нисмо имали рат до јуче. Да ли је нормално да се по кафанама оставља силан новац а да се за овакво шта нема ни 20 КМ и да ли је могуће да ипак већи дио грађана Бањалуке живи одличним животом па да не разумије проблеме ове врсте? Како би дали крв и како би прискочили у помоћ у случају не дај боже земљотреса или какве друге природне катастрофе. О филантропском осјећају личног задовољства нећу ни да причам. Инертност великог дијела грађана Бањалуке приписаћемо, са намјером, недовољно оглашеној акцији која је организована и спроведена промптно како је и настала идеја о њој самој. Спонтано и без много позивања на учешће. Затворићемо очи овај пут пред инертности великог дијела грађана Бањалуке уз позив да воде рачуна о томе шта се догађа око њих у Граду како би на сљедећу акцију солидарности правовремено реаговали и дали свој допринос. Одсуство пажње, до граница немара, према збивањима у граду, и чињеници да дјеца у Бањалуци гладују, ничим не можемо амнестирати. Нећу бити скроман овај пут и упркос осјећају задовољства због проведене акције констатоваћу да је могло и боље.
Причати о овом гесту грађана Бањалуке са лагодним осјећајем задовољства и душевне нахрањености због личног учешћа у томе није на жалост могуће без контекстуалне дескрипције са историјским тренутком и одсуством институционалног рјешавања проблема гладовања 150 породица самохраних родитеља – овај број чине оне породице које се налазе у ситуацији социјалних потреба које су таквог карактера да уколико се деси да нека од њих не добије пакет јуче прикупљених намирница, таква породица сљедећи дан неће имати шта да једе. Удружење окупља укупно на територији Бањалуке око 3750 породица са самохраним родитељем. Како је могуће да у Бањалуци има гладних људи и дјеце. Како је могуће кад имамо наш Центар за социјални рад који постоји са циљем рјешавања проблема социјално угрожених лица и породица, односно лица и породица које се налазе у стању социјалне потребе. То није могуће. Па буџет Града је за потребе Центра издвојио око 7.920.800,00 КМ. Али од тога само 2.170.000,00 КМ за дознаке грађанима које се исплаћују из буџета Града.
Гдје је тај новац?
Разлика (преко 5 милиона КМ) је намјењена финансирању плата радника Центра, за дознаке пружаоцима услуга Центру и материјалним трошковима. Шта је овдје сврха Центра, питамо ли се справом? Њихово властито постојање можда? Дјеца гладују из хира, а не због тога што им родитељи на годишњем нивоу од Центра добију 50 КМ. Не због тога што вас као самохраног родитеља који долази у Центар по помоћ, Центар упути на удружење „Понос“ са појашњењем да ћете тамо добити жељени пакет са основним животним намирницама. Наравно, како „Понос“ нема апсолутно никакав извор прихода (не дај боже помоћи од Владе или Града) исход једног таквог обраћања је познат. Станимо у ред и чекајмо док нам се бар грађани не смилују и скупе помоћ. Удружење „Понос“ егзистира искључиво захваљујући пожртвованости и ентузијазму њених чланица. Простор у којем раде, скупљају и врше подјелу хране је неадаптирана просторија приватне куће једне од чланица, изузета за рад удружења на терет и онако скромног стамбеног простора за породицу која у њој живи. Чланице обављају рад без икакве накнаде, без обзира на доба дана, опредјељене једном циљу. Свој рад ревносно евидентирају, о њему сачињавају извјештаје те исте редовно свакога мјесеца уз захтјев за помоћ достављају надлежним у Административној служби града ( Центру за социјални рад ) као и надлежном Министарству. Замислите, поменути органи Управе ажурно ћуте, не дају се узбудити тек тамо неким извјештајима о породицама на ивици егзистенцијалне катастрофе и захтјевима за дотацију хране.
До када?
Док дјеца не почну умирати од глади можда? Какав закључак извести из свега наведеног? Да ли да и даље опомињемо и позивамо на дужност оне који су је се и прихватили, а који је не обављају већ деценијама, или да их мазохистично молимо за самилост и чекамо да нам можда пред изборе упуте коју донацију (краткорочну наравно). Постоји ли модус промјена? Можда да из акције „шетача“ шири круг грађана Бањалуке извуче праве закључке и схвати да ће им бити боље само ако лично преузму ствар у своје руке. Да је напредак осјетан већ из првог корака ка акцији, и корака који у мноштву других и синхроних није уопште тежак. Да лични понос због великог дјела може да надмаши латентну резигнираност и инертност и врати ентузијазам и наду за боље нам заједничко сутра. То је данас и доказано, доказано да се може увијек наћи алтернатива, а у овом случају и једина истинита и праведна.
Сачувајмо свој понос тако што ћемо радити исправне ствари и помозимо да опстане „Понос“ породица самохраних родитеља на срећу њихове дјеце а и свих нас осталих.
Будимо солидарни, дигнимо свој глас, будимо људи, заједно смо јачи…
Повезано: