Богдан Букумирић, преживјели из Гораждевца: Не прекидајте истрагу

На дан сјећања на десет година од страдања српских дјечака у Гораждевцу, Новости су објавиле репортажу о једном од преживјелих дјечака, Богдану Букумирићу. Преносимо је у цјелости:

– Хладна је Бистрица, Богдане, боље ти сачекај још који дан…

Очи четрнаестогодишњака се растужише.

Отац то примијети, па му рече: – Добро, иди, Богдане, али немој дуго да будеш у води!

"Био је то посљедњи трептај мог дјечаштва и безбрижности. Сат даље од тих очевих ријечи, моје дјетињство је нестало. Када сам сљедећи пут из сна отворио очи, и даље сам имао 14 година, али онај дјечак у мени је нестао. Замијенио га је забринути, тужни, неснађени одрастао човјек.

Богдан Букумирић је био једна од мета лудачких рафала албанских теорориста. Жртва истих оних рафала испаљених у дјецу која су се у свом родном Гораждевцу код Пећи купала на Бистрици. Меци су били кобни по његове другове Ивана Јововића и Панта Дакића. Богдан, иако осам пута погођен, чудом је преживио. Међутим, вријеме није зацијелило ране…

Споро са Богданових усана излазе ријечи. Он заусти, па одустане. Ријеч па уздахне. Ипак, миц по миц, полако смо се враћали на тај крвави 13. август 2003. године. У Гораждевац.

"Играли смо се, купали. Било нас је око стотинак. Пресјекао нас је фијук првог метка. Секунд касније први врисак. У сљедећем трену крв се сливала Бистрицом. А сљедећи метак био је намијењен мени. Прошао ми је кроз стомак. Нисам се уплашио. Само сам осјетио невероватну, неописиву бол. Други, трећи, четврти, пети, шести, седми, осми метак! Неко је у мене крвнички пуцао док нисам као покошен пао!

Богдан је, послије осам простријелних рана, остао без слезине, бубрега и дијела лобање. Само надљудски напори љекара и његова дивовска воља да преживи, када је готово био отписан, превагнули су од смрти ка животу.

Превезен је у италијанску болницу.

"Три пута су ми љекари превијали главу, три пута сам ја скидао завоје, и рукама стискао ране на глави не би ли ублажио бол макар мало… Нису могли да ме оперишу."

Брат Бошко и комшије Милан Павловић и Ратко Јанџековић га стављају у кола и – Кфор је процијенио да није безбједно да се крећу са српским таблицама и није им обезбиједио заштиту – сами крећу у пећку болницу.

"Гледам смрти у очи. Милан вози брзо. Код пијаце, у Пећи, недалеко од болнице, група Албанаца препријечила нам је пут. Насрћу као суманути. Мог Бошка и комшију Милана извлаче из кола. Ударају их циглама. Мене песницама, по стомаку и глави. Ту сам изгубио свијест. Послије су ми рекли: „Спасла вас је патрола Кфора која је случајно наишла“. У болници ми се вратила свијест. Видио сам Пантелију, видио сам да му нема спаса. Чуо сам музику. Албанци су славили. Чуо сам и псовке. Албанци су нас проклињали. Одатле су нас, послије који сат, пребацили у Митровицу. А онда смо захваљујући докторки Милени Цветковић отишли у Београд.

Прогнозе љекара на ВМА су биле поражавајуће. Дали су му само четири одсто шанси за живот. У њему само литар и по крви. У коми је био шест дана.

"Кад сам „допутовао са оног свијета“, прво лице, као у магли, лице мог тате Милана. И прве моје ријечи: „Тата, гдје си, тата?!“ Он окружен камерама, званичницима и спортистима, непрестано ми љуби руку, плаче… А мени ни суза да кане. Било је логично да једно дијете тада заплаче, а ја не могу. Косметска, српска дјеца брзо постају одрасли…

МОЛИМ ВАС, ВРШИТЕ ПРИТИСАК!

ЕУЛЕКС је прекинуо истрагу, а ја се не предајем. Преживио сам, вјерујем, да би подсјећао све и говорио, барем на годишњицу зла. Не само о својој судбини, него и о судбини српске косметске дјеце и народа јужно од Ибра, који је стално на нишану. Молим и предсједника и премијера и вицепремијера да не одустају, да врше притисак на међународну заједницу да не одустану од овог случаја.