Ближимо се Соларном минимуму: Земљи пријети мало ледено доба

На Земљиној звијезди тренутно нема пјега ни олуја. Овако није било од 1906. Предвиђања научника о понашању Сунца до сада су се показала прецизним, а како они кажу, пријети нам мало ледено доба.

Астрономи кажу да Сунчева неактивност није неубичајена. Соларни циклус мијења се сваких 11 година, а ми смо тренутно у 24. циклусу, који је почео 2008.

Тренуно имамо најмање сунчевих пега од 14. циклуса, који је свој минимум досегао у фебруару 1906. године. Будући да нема Сунчевих пјега, тако нема ни соларних бакљи.

"Како се одмичемо од соларног максимума 24. циклуса и приближавамо соларном минимуму на почетку следећег, 25. циклуса, број дана без пега требало би да се повећа", кажу научници.

Додају како се тренутни ниво активности 24. циклуса чини сличном 5. соларном циклусу, који је почео у мају 1798, а завршио у децембру 1810. Претходни сунчев циклус, 23, од 2000. до 2002. године имао је много великих соларних олуја. Током максимума велике сунчеве пеге и интензивне соларне бакље појављивале су се сваки дан. Аурора бореалис видела се чак и на Флориди. Током соларног минимума, ситуација је сасвим другачија. Готово да и нема соларних бакљи, док без пега које би разбиле монотомију Сунца, прође и до неколико недеља.

То је оно што нас сад очекује. Најдужи период кад је Сунце било најмање активно десило се у такозваном Маундеровом минимуму, од 1645. до 1715. године. Током тог периода Сунчеве пјеге биле су јако ријетке и сматрало се како је сунчев циклус престао да постоји.

Тај период се поклопило с мини леденим добом које је захватило Земљину сјеверну полулопту. Многи научници су увјерени како су управо мала соларна активност, повећана вулканска активност и могуће промјене у океанским струјама криви за захлађење у 17. вијеку.

Прошлогодишња студија тврди како су у могућности предвидети Сунчеву активност и како ће се циклуси мање активности спојити између 2020. и 2030. године. То значи да ће нас захватити нови Маундеров минимум. Предвиђања научника о понашању наше звијезде досад су се показала прецизнима. Сад показују да ће Сунчева активност пасти за 60 одсто, и то на услове какви су последњи пут виђени током малог леденог доба.

Историјска лекција: Мало ледено доба, велики историјски хаос

Четрдесетих година 17. вијека, беда је захватила читаву Европу. Незапамћене љетње олује су уништиле усеве, а војници сјеверно-европских земаља смрзавали су се на смрт. Градови су уништавани, валуте губиле вриједност, Данска, Шведска и Француска су увученеу конфликт – грађански рат захватио је пола континента. Хаос се затим проширио и на Русију, Османско царство, па чак и далеку Кину, а новонастала ситуација оставила је снажан траг и на умјетности доба.

Иза потресних геополитичких догађаја 17. вијка крије се климатска катастрофа, промјена која је изазвала Енглески грађански рат, колапс пољско-литванског савеза, Манџурско освајање Кине и бројне друге конфликте. Импулсивне одлуке кратковидих владара, најчешће су биле само “кап која је прелила чашу”. Оно што је довело државе на ивицу пропасти било је – Мало ледено доба.

Након релативно благог 16. вијека, хладноћа је ухватила државе изненађене и неспремне. Услови су се нагло промијенили. Ријеке које су биле пловне током зиме, сада су биле замрзнуте.

Записи из 17. вијека свједоче о сушама и поплавама, пошастима и глади, епидемијама и смрти на тај начин у пуној мјери представљајући далекосежне последице климатских промјена. Овакве непогоде погађале су регионе широм свијета и тако довеле до нестанка трећине свјетске популације.

Директно или индиректно климатске промјене у 17. вијеку довеле су до озбиљних несташица основних ресурса што је даље покренуло немире, устанке и револуције. Државе које су побиједиле или преживјеле револуцију, промјену система или режима, успјеле су да успоставе ред релативно брзо.

Опоравак се догодио уз помоћ иновација и нових система размишљања на који су државе биле приморане како би ефикасније располагале мањом популацијом и ресурсима. Такође први пут је почело да се на модеран начин размишља о сигурности људи од будућих претња. У Кини, Британији, Француској и Холандији, владе су финансирале иновације како би пребродиле кризу која је резултирала настанком концепта државе “која збрињава своје грађане”.