Бања Лука и шах: Давидовић је био бољи

Нема сумње да сами шахисти сносе велики дио кривице што је древна игра изгубила статус какав је имала прије 30-ак година у Бањалуци.

Пише Бранко Томић, предсједник Школе шаха Скакач, члан Извршног одбора
Шаховског савеза града Бања Лука и ФИДЕ инструктор.

Кривица се не огледа у незнању већ у неспособности да се спуштају на све нижи ниво снисходљивости потребне да се додворе онима од којих, бар они тако мисле, зависи хоће ли њихови клубови успјети да уграбе мрвице са буџетског стола.

Када се, и у наопако проведеној категоризацији спорта, успију изборити за одређена средства, то не значи да ће их и добити. Године 2013. тако је Шаховском савезу града Бањалука, скрпљеног од 9 клубова, "одрезано" 13.000 КМ, што је након двоструког ребаланса пало за око 2.000 КМ. Све што је тражено од Градске управе испоштовано је, али је то било довољно да на рачун Савеза "легне" само 6.000 КМ. Већ су два мјесеца прошла од завршетка буџетске и календарске године, прве кроз коју нас је водила администрација Слободана Гаврановића, а шахисти не добијају никакве назнаке о судбини преосталих 5.000 КМ.

Није, с друге стране, сметало градоначелнику да у јануару "преко ноћи" уплати ЖКК Млади Крајишник 6.355 КМ за одигравање само једне утакмице. Још је чудније да тај исти клуб, којем стално виси Дамоклов мач над лигашком главом, проглашавају најбољим женским колективом у Бањалуци у 2013!

Било би сјајно да је то једина нелогичност. Шта рећи о томе да је Градска управа за четири вансеријска шаховска талента удијелила само 400 КМ за одлазак на Европско првенство за младе у Будву (које је, узгред речено, трајало 10 дана)?! И то не из шаховског дијела буџета.
Занимљиво је и то да преостала средства, конкурсом намијењена рекреативном спорту, нису крајем 2013. пребачена за крпљење спортских буџетских рупа, већ су прослијеђена невладином сектору – да му се нађе. Занимљиво је да Шаховски савез града Бањалуке ћути, плашећи се ваљда да тражи оно што му припада. Савез ћути предугих шест година, надајући се, узалуд, да ће се погнуте главе и уздигнутог репа, руковођен животном филозофијом "нит’смрдим, нит’ миришем", лакше вратити на почетних 50.000 КМ, који су се временом неумитно топили.

Ранијих година је, додајмо за илустрацију, чак и бадминтон добијао више средстава од шаховских клубова. Могли бисмо се овдје више бавити цифрама… када би их Градска управа објављивала на службеном сајту. Тада бисмо знали колико је и другим спортским гранама обећавано, па слагано, те којим спортским клубовима је дијељено више него што им припада.
Они који шах сматрају дангубом и игром пензионера рекли би да је, напримјер, бадминтон олимпијски спорт (од 1992. у редовном програму Игара). У свом незнању заборавили би, међутим, да је и повлачење конопца била, накратко, олимпијска дисциплина на почетку XX вијека, а да шахисти, с друге стране, сваке парне године имају своју Олимпијаду, зачету три године прије првог Свјетског првенства у фудбалу! Њима је и математика слаба страна; 60. мјесто у пикаду на неком назови међународном митингу (на којем неријетко учествују само земље бивше Југославије) више вриједи од 4. мјеста у шаху на Европском или Свјетском првенству.

Какву поруку градоначелник Гаврановић, заједно са својим службама, шаље грађанима и њиховој дјеци? Најбруталнија је она да себе сматрају господарима наше судбине и да им, таквима – богом данима, не смијемо доводити у питање кредибилитет. Сваке друге, изборне године удијеле мало милостиње шаху, да би потом затворили све славине, вјерујући да је памћење људи који се баве интелектуалном игром, науком, спортом, умјетношћу… обрнуто сразмјерно њиховом страху од "ауторитета".

Није било много боље за шах ни у вријеме Драгољуба Давидовића. Крпио се крај с крајем, али су шахисти бар знали да њихов дио буџетског колача неће завршити у туђем желуцу. Знали су шаховски клубови да са одобреним средствима, колико год била мизерна, могу рачунати, макар чекали на исплату до задњег дана у години.

Без обзира на понижавајући однос према древној игри, Бањалука је претходне године добила премијерлигаша у сениорској конкуренцији, док су њени кадети освојили три титуле бх. шампиона и двије титуле вицешмапиона – што није имала од када се одржавају државна првенства! Било би непоштено рећи да том успјеху није допринијела и Градска управа, али је њен удио смијешно мали, толико мали да се може назвати гротеском.