Андреј Фајгељ: Српска треба бити узор, а Србија подршка

Ако се ишта позитивно десило на политичкој сцени Србије након избора 2012. онда је то Трећа Србија.

Разговарао Марко Шикуљак

Да би започели причу о Трећој Србији, потребно је вратити се у вријеме након избора 2012: Двери су представљале најпријатније изненађење, били на граници да уђу у скупштину Србије, што им је дијелом онемогућено до данас неразјашњеним неправилностима на изборним мјестима. Један од већих успијеха остварила је листа за скупштину Новог Сада, у коју је ушло 8 Дверјана. Они су приликом формирања власти процијенили да нема смисла чекати да неко некада призна изборну крађу, већ су ушли у систем и подржали формирање већине из које су избачени Пајтићевци и Чанковци.

Централа Двери их је искључила из покрета, и они су формирали странку под помало нејасним именом Трећа Србија. Управо је наш данашњи саговорник у једном надахнутом говору дао објашњење шта је концепт Треће Србије.

У српској Атини преузимају ресор културе. Прекидају финаснијске токове оним вјечитим добитницима грантова и пројеката у домену културе, који се већ деценијама боре за "промјене свијести" у Срба. Освета долази у виду медијског врућег зеца, када је у сред Србије стварана вуковарска атмосфера јер је, забога, на Културни центар враћена ћирилична табла, а Нови Сад добија ћириличне натписе на аутобусима.

Особа која је у центру ових догађаја је потпредсједник Треће Србије, Андреј Фајгељ, директор новосадског Културног центра. Ако би га описивали, направили би фоторобот онога чега се „друга србија“ грози више него било каквих радикала: Срби који се не стиде славе ни гусала, говоре стране језике али српски пишу ћирилицом, завршавају студије у иностранству али се враћају у Србију, боре се, не рушењем система, већ управо позивајући се на демократију. У присуству таквих, непогрешиво у први план избија права природа „друге србије“, те њихово грозно нетолерантно и шовинистичко лице.

Да не дужимо даље, само два детаља која ће рећи довољно: Фајгељ има четворо дјеце, а у Француској је докторирао на поређењу Хомера, француских витешких пјесама и српске гусларске епике, загуславши на одбрани дисертације.

Какав резултат очекујете на предстојећим изборима?

Трећа Србија је потпуно нова странка, која до пре годину и по није ни постојала. Од тада бележимо најбржи раст на српској политичкој сцени. Сигурни смо да ће се тај тренд наставити и на овим изборима, и након њих, јер је крајње време за нове људе.

Због чега на изборе излазите самостално, да ли сте разговарали са другим партијама о коалицији? Имамо упадљиву разједињеност странака које се декларишу као патриотске, откуд то?

Промене су могуће само уз нове људе, и само ако су нови људи аутентични. Не рециклирани, не декоративни, не да стари воде а нови иду за њима, већ обратно. Зато наступамо самостално, у странци коју смо сами основали. То нам у овом тренутку не иде у прилог, јер су стари у доминантној позицији, али дугорочно је то једини начин за смену генерација. Неко мора имати храбрости да крене од нуле и направи први корак.

Странке не могу да буду уједињене, јер се међусобно такмиче за гласове, али све морају да буду патриотске, јер политика је облик служења држави и друштву. То наравно важи ако гледамо шта је нормално, а код нас има доста ненормалног. Нпр, деценијама смо имали Партију која је укинула свако такмичење, а онда смо имали странке које нису служиле националном интересу већ су га игнорисале, па се чак и јавно бориле против њега.

Да ли је прошло довољно времена да кажемо да је „случај ћирилице“ у Новом Саду прошао, те да су они који су покушали да то представе на све негативне начине, одустали? Или можемо очекивати неке нове нападе?

Српска Атина је успела да преокрене самопрезир у самопоштовање, али је цена коју смо платили висока. Прошли смо кроз најгоре нападе, који су избили у исто време када и у Вуковару, са истим поводом, ћириличким натписима. Радило се у ствари о једном једином натпису на Културном центру, који је био први случај повратка ћирилице на неку јавну установу након више деценија.

Нови ћирилички лого су прогласили кукастим крстом и покренули хајку која је трајала неколико месеци. Али су већ у мају ћутали као заливени када се азбука завиорила на заставама у центру града, поводом 1150 година св. Ћирила и Методија. Та годишњица се славила широм Европе, у свим словенским земљама, али и у Стразбуру и Ватикану. Очекујемо нове хајке, јер мрзитељи ће мрзети, али ову битку за ћирилицу смо добили.

Гледано из Српске, нисмо очекивали неке огромне преокрете након промјене власти у Србији, изузев тога да ће на власт доћи они који се не гаде ћирилице. Да ли се на плану заштите српског писма, али и промјене у националној култури, десио икакав помак од тада?

Ми већ правимо велики помак тако што разбијамо предрасуду да Срби и свет не иду заједно. Ту исту предрасуду, из мало другачијих углова, пропагирају и екстремне патриоте и екстремни европејци. Србија и Српска треба да афирмишу српску културу и традицију и граде позитиван међународни имиџ. Један од приоритета ће нам бити грађење идентитетске политике, јер без заједничког идентитета нема ни заједнице. Тај идентитет мора бити и националан и контактан и укључивати различите групе унутар нашег друштва.

То је у ствари прилично једноставно, као што се човек идентификује именом, ликом, потписом и другим знацима, тако се и заједнички идентитет испољава језиком, писмом, државним обележјима, споменицима, празницима… Трећа Србија је већ учествовала у бројним активностима на опорављању од колективне амнезије: пројекат убројчавања (дигитализације) културе баштине Новог Сада, постављање спомен плоча жртвама Рације и ослободиоцима Новог Сада, споменика Кости Хаџију, Стефану Немањи, обележавање 250 година Шајкашког батаљона и 1150 Ћирила и Методија…

Гдје постоји простор за побољшање сарадње Српске и Србије, или нове и боље дефиниције српске националне културе?

Српска треба да буде узор за Србију, а Србија подршка за Српску. Српска је једина држава на свету у којој није срамота бити Србин. Ви сте се тог ”јасеновачког синдрома” ослободили кроз борбу, и треба свој понос да поделите са читавим светом, али пре свега са Србијом, која још увек има тај проблем.

Ова данашња Србија је прва која је настала без плана, борбе и воље, тако што се Црна Гора отцепила, а нама је национална држава остала као нека утешна награда. По томе се радикално разликује од устаничке и немањићке Србије, изборене и досањане. У основи, опет бирамо између два културна модела који су стари колико и Словени на овим просторима: активног и пасивног, слободарског и ропског.

Исправите нас ако гријешимо, али гусларски косовски еп највјероватније је настао међу Србима у данашњој Војводини. Како је изгледало када вас због одобравања средстава за нека гусларска друштва, у сред Новог Сада нападају да подржавате нешто што није „блиско војвођанској традицији“?

Теорија Светозара Матића о настанку косовског епа у Срему није убедљива, али је извесно да је данашња Војводина била важан центар гусларства. У Иригу је била гусларска академија, у Шишатовцу је Вук записао најлепше песме, Вишњић се населио у село Грк, које је касније по њему прозвано Вишњићево, Пупин је у Идвору одрастао на гусларском предању, Змај и Бранко су певали о гуслама, Ђура Даничић је то име узео по епском јунаку, а рођен је као Ђурађ Поповић, у истој улици у Новом Саду где и Змај.

Динарски елемент је наравно незаобилазан у овој причи. Гусле су у динарским пределима биле и остале најживље, али из тих предела потичу и Војвођани који данас најгласније ”гуслају” о неком војвођанству које је раскрстило са гуслама и српским традицијама. Апсурд до апсурда. Ипак, има још и нас који се сећамо учешћа наших породица у стварању Војводине Србије, српског државотворног пројекта попут Кнежевине Србије.

Покретач се мониторинга антисрбизма у медијима. Колико се томе посвећује пажње, и да ли смо постали неосјетљиви на све што се пише? Да ли се нешто мијења са Џоом Шимунићем и Бобом Диланом?

Ствари се убрзано мењају. Када смо 2011. покренули иницијативу да се Шпанска телевизија извини због прећуткивања Срба при набрајању жртава Јасеновца, сви су били неповерљиви. На крају смо ипак успели да изборимо то прво извињење српском народу, и након тог првог успеха, као да се провалила нека брана.

Сада сличне реакције и успеси стижу са свих страна. Мислим да ће ово доба у историји заслужити посебно име, јер се Срби после седам деценија коначно освешћују за тако елементарне ствари као што је поштовање српских жртава. Шимунић је нпр донео прве реакције међународних установа и Европске уније, иако ми још од 2012. упозоравамо да се у Хрватској дешавају највеће промоције фашизма на планети, где десетине хиљада кличу ”За дом спремни”, као у време Хитлера и Павелића.

Да ли је то свеједно, ако Србе у Србији денацификују и лустирају људи попут Динка Грухоњића, који им у својим текстовима мјери вилице, чела, дужину ногу…

Претња тоталитаризма је данас стварна као пре сто година, у време успона тоталитарних режима. Разлика је што тоталитарци данас ређе наступају отворено, а чешће носе разне маске, али задржавају тоталитарне ставове и методе. Препознаћете их по одбијању дијалога и прогонима неистомишљеника. Нпр, кад им неко није по вољи, они га у насловима обаспу увредама: манипулатор, цензор, расиста, шовиниста, фашиста… Као у доба Гебелса. При томе им не смета антисрпски фашизам, него ми који се против њега боримо. Кад још координирају акције са антисрпским фашистима, као са хајком на ћирилицу, онда се круг затвара и маске падају.

Питањем смо хтјели упутити на нешто друго: Да ли највећи и најопаснији израз србофобије долази управо из Србије?

Да, корен мржње је у нама самима. И то мање у онима који гласно мрзе, а више у онима који су тихо мрзовољни. Који не поштују ни своја права, ни своју културу, ни своје жртве. Па како ће нас други поштовати?

Како пронаћи праву мјеру у ономе што помињете као култура сјећања у односу на српске жртве, а да не упаднемо у замку виктимизације?

Срби су кроз историју били поносан ратнички народ и то је један од разлога што не причамо о својим жртвама. Са рањеником се није кукало и плакало, већ му се честитало ”Срећне ти ране јуначе”. Али јунаци не ласкају већ говоре како јесте и треба признати да је страх од виктимизације последњи разлог зашто данас игноришемо своје жртве. Прави разлози су: кукавичлук, немар и недостатак свести, а код оних код којих је ”јасеновачки синдром” најизраженији, чак и самомржња.

Многи Срби у сећању још увек виде заосталост, док нпр. Јевреји виде светињу и културу. Зато су српске и јеврејске жртве ту где су, а и наши народи и државе. Већи проблем од виктимизације је менаџмент зверстава (atrocities management): прављење медијског перформанса и политичког маркетинга од људског страдања. Такве замке морамо избећи, о осталима треба да одлучимо према националном интересу и стратегији.