Алекса Милојевић: Шуме препустити општинама

У другом дијелу интервјуа са професором Алексом Милојевићам, саговорник Фронтал.РС бави се, између осталог, шумарством, пољоприредом и воденим богатством Републике Српске.

Разоговарао: Марко Шикуљак

Један од аргумената приватизације је да је држава лош власник. Да ли је то тако?

Још је лошије да се државни монопол замијени приватним, или монополом друге државе. Општа је појава се отпуштају радници, да су улагања мања и слично. На примјер, у Њемачкој један запослени у Телекому опслужује 280 клијената, док у Македонији, гдје је њемачки телеком купио македноски, један запослени опслужује 800 клијената. Онда претпотавите колики су профити у питању, јер радник у Њемачкој има већу плату.

Странци уопште нису заинтересовани да улажу, они само раубују то што имамо. Погледајте рудник жељеза у Приједору: Милион и по тона руде се ископа, цијена жељеза у свијету расте, а радници и даље раде за 380 марака. Или Глиница Бирач, која уцјењује Владу отпуштањем радника када јој треба новца, стално је у губитку, а добит се извози путем друге фирме. Исти је случај и са Рафинеријом у Броду, која не може да плати порез, а такође преко друге фирме трансферише добит.

Један од ваших приједлога је да се шуме дају на управљање општинама, јер би то донијело боље управљање тим богатством. Шта би то промијенило?

Одговор можете погледати и на видео линку

Државна својина над шумом нигдје није донијела развој дрвне индустрије. На западу су шуме у приватном или општинском власништву, а у државном власништву се шуме не користе економски, већ за потребе института, за војску и слично. Тамо гдје је општинска својина, шуме се најбоље користе и чувају, као у Швајцарској и Њемачкој. Ми сијечемо 76 одсто прираста, а Швајцарци 42 одсто, и имају најбољу заштиту шума и најразвијенију хемијску и дрвну индустрију. Они 60 одсто посјеченог дрвета претварају у целулозу, а ми неколико процената.

У ситуацији смо да су наш најбогатији природни ресурс шуме, шумарство је у губитку, а немамо дрвну индустрију. То је доказ да привредни систем не ваља, јер не дозвољава да се на основу тог природног обиља направи успјешна дрвна индустрија.

Не може, јер шумарство продаје обловину дрвопрерађивачима, они никада нису сигурни да ли ће доћи до сировине, и зато нису спремни да улажу у своју производњу, и све се задржава на некој примарној преради.

Када би општине руководиле шумама, онда би се на општинама формирале јавне корпорације, и на једном правном лицу би био и власник и корисник. Општине би биле власници те корпорције 51 одсто, док би остало имали улагачи, дрво прерађивачи, који би добијали шуму на кориштење. Надлежно министарство би водило политку биолошког развоја шума и дозначивало колико се у некој општини могло посјећи. Дрвопрерађивачи би и сјекли и прерађивали дрво, и као корисници те шуме би имали јефтинију сировину, били би сигурни колико шуме имају, и на том основу би могли планирати развој и освајати најбољу технологију обраде.

У Хан Пијеску се годишње посијече 80.000 кубика шуме. На бази те масе може да буја индустрија, уколико би, а мислим да може уз овакво управљање, цијена кубика била 20 умјесто садашњих 130 марака. Битно је да не би свака општина правила своју индустрију, већ би се удружила подручја и направили велико предузеће какво је некад био Шипад, а свака општина би добијала профит сразмјерно посјеченом дрвету са свог подручја.

Једно или два таква крупна предузећа би повукла читав низ грана, као што су металопрерађивачка, и низ малих предузећа. У књизи износим податак, а то није маштање већ се показује у пракси на западу, да би на тај начин могли да запослимо 50.000 људи и остваримо нових 5 милијарди друштвеног производа.

Шта урадити са воденим богатством?

Слично је са електропривредом. Ово што ми подижемо кредите или дајемо другим своја природна богатства је катастрофа. Ми би морали да створимо јавну корпорацију електропривреде, да држава задржи 51 одсто власништва, а да путем увођења корпоративне својине, на продају понудимо остатак акција, и да тај новац убацимо у нове инвестиције у тој области.

Давати природна добра под концесије је поигравање са судбином народа. Ја само кажем да требамо преписати запад. Они дефинишу природна добра од националне, регионалне, или локалне вриједности. Дунав је у Аустрији национално добро, и на њему може само да инвестира држава, и увијек има већински дио. Ми морамо донијети закон о природним добрима, и прописати режиме употребе. Прва национална добра су у државном власништву, а регионална и локална се могу дати на комерцијалну употребу, али и тада држава има власништво од 51 одсто.

На западу када се даје концесија на ријеку, прописује се и колико воде иде на турбину. Уколико је проток већи, већа је надокнада за локану заједницу. Код нас се прави договор за градњу ТЕ Угљевик 2, а ја не видим у Угљевику гдје је рудник и како је тај дио око експлоатације угља регулисан и да ли се може контролисати.

Пољопривреда се истиче као шанса, мада не производимо довољно хране ни за властите потребе. Шта је узрок, и шта учинити да пољопривредна производња буде наша снажна привредна грана?

Наше село је остарјело, изнемогло, биолошки скоро истребљено, а имамо ситносопственичко власништво над земљом, а ситне парцеле ограничавају употребу земље. Код нас се нико не бави тиме како окрупнити пољопривредно земљиште, и како напуштена земљишта претворити у крупне посједе. Ми субвенционирамо старачка домаћинства, и очекивати да ће они направити разлику у пољопривреди, то је бесмислено.

У иностранству се то ради дуго времена, и раније су рјешавали те проблеме. Имају законе о наслијеђивању, и земљу може да наслиједи само члан домаћинтва који ће се бавити пољопривредом. Ако два брата не желе да се баве пољопривредом, дужни су да је продају трећем који се бави пољопривредом. Или постоји порез на необрађено земљиште. Тако се годинама укрупњавало пољопривредно земљиште.
Код нас је процес текао супротно. Када би држава показала мало воље, када би понудила збрињавање старачких домаћинстава, могла би лако преузети посједе и укрупнити их.

Други начин је да се подстакне акционарство у пољопривреди, да људи удруже посједе као акционарске улоге, и да се тако оснују крупна акционарска предузећа. Ту би држава могла показати иницијативу, јер има много необрађених посједа, гдје би људи били заинтересовани да од њих имају неку корист.

Међутим, код нас су субвенције веће него у Америци, а резултати никакви, због ситних посједа, старог становништва и нема резултата.

Код нас се то са малим предузећима потпуно некритички примило. На једном часу професор говори студентима како је шанса у малим предузећима, а на другом како постоји дегресија трошкова и како трошкови падају по јединици приликом раста обима производње. Мала и средња предузећа могу да постоје амо као сарадници крупних предузећа.

Само крупно предузеће прави производ, а мала учествују у његовој производњу. Прије је Застава правила аутомобил, а стотине малих су радиле уз њу, неко прави гуму, неко жмигавце, неко акумулаторе, и тако је данас у Њемачкој.
Говорити да су мала и средња предузећа наша развојна шанса је бесмислица, то је противно и економској логици, и теорији, и стварности.

Да ли је наш порески систем добар, и какав би требало примијенити?

На западу годинама стоји да су порези 26 одсто друштвеног производа, а са доприносима 42-43 одсто. Уколико су већи, онда улазите у инфлацију, а боље је ако су мало нижи јер више остаје за инвестиције.

Ја већ годинама говорим да се наш БДП погрешно мјери. У наш БДП је урачунат и платни дефицити и радничке дознаке из иностранства и кредити ММФ. Ја сам израчунао да је у питању око 5 милијарди, а званично је наш БДП 8,4 милијарди. Тако да је наш стварни БДП највише 3,7 милијарде. ММФ одговара да ми имамо 6.000 долара по становнику, и да спадамо у средње развијене земље. А прије рата је на територији садашње РС имали смо производ од 1.700 доалра, и спадали у неразвијене, као и читава Југославија.

Па ви видите како се са привредом може бити сиромашан, а без привреде средње развијен. Не можемо туђе вриједности рачунати као своје, као да их нећемо враћати. Кад се тако рачуна, ми смо земља пореског раја, са најмањим порезима, и да нам је инострано задужење 20 одсто.

Ако рачунамо само реалне вриједности, када се примијени на оно што се ствара у овој земљи, наши порези износе 65 одсто, а инострана задужења су три пута већа од друштвеног производа. Горња граница задужености је 30 одсто, јер се после тога улази у дубоку кризу.