Зукорлић добронамјерно: Срби на ивици пропасти

Говор муфтије Зукорлића као предсједничког кандидата у Србији могао се тада гледати под лупом наглашених политичких емоција. Моменат је да се послуша мирне главе.

„Српском народу је горе него нама. Они су на ивици пропасти. Наравно, ако ме позову, ја ћу им дати формулу за спас, имам ја шифру. Српски народ као нација и Србија као држава су на ивици пропасти, тоталне пропасти, ово одговорно тврдим пред хисторијом и пред Богом. Имам шифру, тврдим одговорно и за једно и за друго, али не дам је џаба, прескупа је, јака је. Не причам ово из неке патетике.

Дакле, ако имате у једном народу, једној држави за један дан по два до три породична убиства – убио оца, исјекао га и ставио у двије торбе и бацио га у ријеку. Убио мајку, убио дјецу, убио жену, убио брата, сестру. У неком нормалном свијету то се деси по једном у години па се сви згражавају. У држави Србији ми имамо такве догађаје и до три у једном дану.

Људи моји, ја кад бих савјетовао Србе ја бих им рекао нису вама опасност ни Турци, ни Албанци поготово не ми фини Бошњаци. Али то што вам се дешава, изнутра је опасност. И не могу да схватим да њихови интелектуалци, духовњаци, већ политичари – ма они немају политичаре јер ово је једна исподпросјечна екипа,

Богу на аманет не бих им био у кожи, мислим поготово што смо ми ове наше скоро да макнемо крет а имамо алтернативу, а они, нисам сигуран какве су им алтернативе. Дакле, у горем су стању од нас, ако вам је лакше да вам то кажем.

Али није ми драго што су у горем стању од нас, јер знате, није добро нико поред нас да тоне, јер не ваља кад тоне нешто. И брод поред нас кад тоне он може да повуче и овај наш бродић мали. Јер знате онај вир крене и увлачи и то је много ризично.

Из прагматичних разлога, из елементарних хуманих разлога није ми драго што тону. И волио бих да не тону, и волио бих да имају капацитета интелектуалног, духовног и сваког другог да отворе о томе расправу. Ја ћу стварно, ево, да им помогнем. Хоћу озбиљно и искрено да им помогнем. Без обзира што ме сикирају. Али, мислим, мене сикирају ту појединци, њима ћу ја дохакати, без бриге.“