Зоран Јанковић: Писање уз вјетар бр. 3.
Не признајем дугове твоје, дугове дјеце твоје, кабинета твојега, владе твоје, министарстава твојих, општина твојих, институција твојих, партије твоје, директора твојих, тајкуна твојих … ништа од оног што си ти задужио не признајем као дугове своје; дјеца моја и ја немамо намјеру враћати те паре. Овим путем обавјештавам све свјетске мемефове и рајхфајзене, домаће иербеове […]
Не признајем дугове твоје, дугове дјеце твоје, кабинета твојега, владе твоје, министарстава твојих, општина твојих, институција твојих, партије твоје, директора твојих, тајкуна твојих
… ништа од оног што си ти задужио не признајем као дугове своје; дјеца моја и ја немамо намјеру враћати те паре. Овим путем обавјештавам све свјетске мемефове и рајхфајзене, домаће иербеове и старебанке који ти новац на вјеру дају, да им их не иштеш у наше име, него у своје, и да их искључиво од тебе назад имају тражити. Нас да заобиђу. Ево, и јавност о томе обавјештавам.
Милораде,
Извини што те овако ословљавам. Именом. Мислио сам написати „драги друже Миле“, али… не бих да се лажемо. Нити си ми драг, нити си ми друг, нити си ми мио!
Жао ми је што те не могу ословити ни са „предсједниче“. Опет није до мене. Тако те ословљавају ови твоји, знаш ти добро који. Из секте Паре Кришна (паре, паре, кришна паре, паре, паре…).
Не вјерујем ни у то владајуће свето тројство: крупна политика, крупни бизнис и крупни криминал. Са таквим људима у исту раван никако не могу. И нећу. Том се богу не молим. За живота. А ни послије. Они, ти из секте који тебе зову предсједником, полтронишу, лажу, варају, краду, остављају људе без хљеба а због тога напредују у каријери, отимају се око столица, пуцају се између себе и около себе, убију човјека па добију забрану ношења оружја шест мјесеци… а све што чине раде због пара. Ја нисам од тог посла, па зато нећу са њима у исти кош. Не можеш бити предсједник и њима и мени. Пошто њима јеси – мени ниси!
Знам и да те многи зову „Шефе“. Мени ни то ниси.
Кад мало боље размислим не волим ја никако ни да те зовем. А камо ли да те презивам! Зато ћу те ословљавати са „ти“. Нећеш се љути ти?
Извини што ти ни ово „Т“ у личној замјеници више не пишем великим словом. То се ради из поштовања, а ја га према теби нимало не осјећам. Чак мислим да би „т“ требало писати мањим фонтом него сва остала слова. И све то није до мене. До тебе је. Свакоме према заслугама. Патријархално сам одгојен и ауторитет поштујем. Кад га неко има. Али нисам будала да прихватим да ми глава буде неко ко ми ради о глави! И мојој породици и мени.
Читаш ли ти, уопште, ово што ти ја пишем? Могу ли те твоје очи уморне и натечене од бројања прочитати икако ово што пишу моје руке уморне и натечене од рада? И хоће ли икада моћи!?
Прочитати и разумјети ове ретке?
Него, пошто ни ја не волим на еренде кора, да ми пређемо на ствар. А ствари стоје овако:
Не признајем дугове твоје, дугове дјеце твоје, кабинета твојега, владе твоје, министарстава твојих, општина твојих, институција твојих, партије твоје, директора твојих, тајкуна твојих… ништа од оног што си ти задужио не признајем као дугове своје; дјеца моја и ја немамо намјеру враћати те паре. Овим путем обавјештавам све свјетске мемефове и рајхфајзене, домаће иербеове и старебанке који ти новац на вјеру дају, да им их не иштеш у наше име, него у своје, и да их искључиво од тебе назад имају тражити. Нас да заобиђу. Ево, и јавност о томе обавјештавам.
Са тиме што се задужује Твоја Кућа, Моја Кућа – ништа нема. Нико од нас не ради на буџету; нико није добио ни кредит, ни подстицај, ни отписај, ни натјецај, ни дотицај, ни оптицај… нити са тим парама имао било какав други тицај; ни видјели их нисмо очима својим. Нити ћемо их икад видјети. Ни паре ни каквугод другу корист од њих.
У „Стакленки“ твојој наш нико не ради; не пушимо и не отресамо у твоје пепељаре од 3.000 ке-ма; РТРС твој не гледамо; не лијећено твојим јеликоптерима твога сервиса, твоје лимузине са знаком олимпијаде не возамо, нити се у њима возимо; твојим аутопутевима не идемо и никакве друге користи од тих твојих кредита немамо.
Ти живиш предобро док ми живимо прелоше, а ми радимо превише док ти радиш пренимало; нешто ту не штима. Никад ниједна није могла бити (да простиш) и је*ена и поштена. А покушавале су.
Ми живимо на Истоку, а тамо ништа није изграђено од како је покојни Тито умро. Све је стало. Само се казаљке на сату још мичу. Јад, биједа и чемер(но). Кад смо већ код Тите нама ИСточ(њ)арима могли би барем, на оним путевима што их је Тито саградио и тунелима на њима које је Тито изградио, на сијаличним мјестима која је Тито поставио, прегорјеле сијалице замијенити, па да свијетле гоњене струјом из електрана које нам је Тито направио. Ако сам га превише закукуљио поједноставићу: турите, побогу брате, нове сијалице у тунеле према Вишеграду, срамота је да је туњел удаљен 200 метара од хидроелектране „Вишеград“ а неосвијетљен је! Не мене, вас има бити срам.
Разуми се, љетос кад службеним возилима кабинета предсједника РС будеш долазио из Бањалуке да промовишеш Милорада Јагодића за начелника Рогатице, па кад изађеш из Сарајева на Вијећници, прођеш ону раскрсницу Хан Дервента поред Пала, и окренеш овамо нама: Сокоцу, Рогатици и Вишеграду; из оног бљештавила и уждивене летрике кад уђеш у ове крајеве као да је неко угаси свијетло а мрак упали; ко у пркно да се уђе. Тамо аутопутеви, расвјете, све шљашти и бљешти, сија и пресијава се, тутњи и бруји, у свакој секунди прође по неколико аутомобила, а овамо… као у гробу, Боже ми опрости.
Умјесто аутопута нама излокана магистрала, иако овдје имамо и каменоломе и асфалтне базе. И фирме које се баве асфалтирањем. А нису из Лакташа. Нигдје расвјете око пута иако се 90% струје производи у овим крајевима. Прије ћеш на путу видјети лисицу, курјака, међеда, или каквог другог звјерова, него мимоићи аутомобил. Умјесто приватних фирми твојих јарана са неонским рекламама око пута већим и од самих предузећа, овдје су се натуштиле оморике и борови, у небо такли. Они исти од којих су подигнуте те тамо ваше приватне фирметине. Вама обловина а нама окресано оморово грање и пањеви; излокани путеви проломљени претовареним шлеперима и инвалиди рада. Нама свето сиромаштво и вишак немања. Вама милијарде нама минимаЛДе. Вама по три тржна центра нама по трећина потрошачке корпе. Колико вас зна арапским бројевима написати, рецимо: четири милијарде триста педесет шест милиона осамсто педесет четири хиљаде триста двадесет два, а да не погријеши. А задужили сте све нас за цифре које ни написати не умијете. И још нас убјеђујете да је све то у нашем интересу. Плус да се задужите још четири милијарде. За шта вам треба још пара!? Да Џомбић заврши свој приватни хотел на Јахорини, најновији, највећи и најбољи од свих на Олимпијској Љепотици!
Паре би ви да трошите, а да их ми враћамо. „Докле ћемо тако стрина пи*да ли ти материна“, рекао би Вук Караџић! Ма не Радован, не призири, не бој се; Вук Караџић би тако рекао.
Шипак вам више! Плус од шаке до лакта! Од нас за вас! И то је више него што ви дајете нама.
Елем, због свега реченог, јавности дајем на знање да Твојој Кући Моја Кућа није ни жирант, ни гарант, ни јемац, ни јамац… нити хоће да буде талац. Дајем на знање да су нам новчаници одвојени; да у мој новчаник из Твоје куће не долази ни пребијени пфенинг и да на исто толико пара Твоја Кућа може рачунати из новчаника Моје Куће. Кад се кредити буду враћали. А дижете их сваки дан ко брезобразна снаша ноге.
Само ми, немој молим те, паламудити ону твоју шупљу о патриотизму и опасности из Сарајева, јер сам ја у Кућу Твоју уградио крв своју док си ти ронхилао. Ако ја и не знам шта ово пишем, ти ћеш сигурно знати на шта сам мислио.
И, још уз то, Твоја Кућа Моју Кућу добрано је раскућила. Потрошисте све оно што сви ми зарадимо за годину дана; па вам и то мало, него хоћете унапријед да потрошите и све оно што ћемо сви ми зарадити у наредних 20 година. Дижете кредите да њима враћате кредите, плаћате камате на камате; сваки домаћин зна да је боље узети штрик и објесити се о кућну греду него дићи кредит па њиме враћати кредит. Али ви нисте домаћини. Да јесте знали би да је сир џабе само у мишоловки. И да нема хљеба без мотике.
Зато јавност обавјештавам да Моја Кућа неће враћати кредите које је подигла Твоја Кућа. Нека остане забиљежено да сам на вријеме на то упозорио. И објавио то.
Некад, кад су јако постале новине, овако јавно, родитељи су се одрицали своје растрошне и раскалашне дјеце. Упознавали су јавност и упозоравали је да им не дају паре на вјеру, али и саопштавали да они њихове дугове враћати неће. У новчаницима су носили одрезак објаве и дјечјим повјериоцима показивали као крунски доказ. Сви судови овај вид одрицања туђих дугова прихватали су као валидан.
И ја ћу овај текст уоквирити и на основу њега тражити, ако ништа друго, а оно поврат педеве(ј)а. Макар оног дијела из којег се враћају твоји кредити. И кредити твојих министарки са пубертетским бубуљицама. И министара са крезавим вилицама.
Зоране, даш` ми да се и ја потпишем и од речи до речи све копирам и у новчаник и на тарабу да ставим – да се зна!
Свака част, мајстор!
јасно је да си незадовољан. многи су. има ли начина да своју мржњу претвориш у нешто креативно. тешко је живјети у мржњи коју ти гајиш. није ти лако. пробај да то преусмјериш, а не само да критикујеш и мрзиш. страшно је то. не браним никога, само кажем да то убациш у неку другу димензију и шириш мало позитивније поруке, даш приједлоге, бориш се, а не мрзиш
E, moj Sasa , i ja sam za ono :Ko tebe kamenom , ti njega hljebom. Ali, problem je u tome sto vise nema hljeba pa nema nam druge nego vratiti mu njegov kamen. On nam srednji prst , mi njemu od sake do lakta.
Pazimo mi njega ko oci u glavi iako nam radi o glavi.Nema na planeti manjeg naroda , a bogatijeg predsjednjaka.
O kukavica sinja je taj tvoj firer.Placamo da je u svakom momentu oko njega stotine cuvara. A, tek oko kuce! Policija RS, i civilna, i uniformisana. I, opet kazes da ga mrzimo: dali smo mu sve sto smo imali. Izvrnuli smo dzepove i dali mu sve do jednog feninga. I opet mu malo. E, dozvolili mu da nas zaduzi 4-5 milijardi. I opet cemo jos toliko.
Taj isti Zoka , i ja, i vecina ovih komentatora smo isli u rat za njegovo velicanstvo i njegobe bandite, a on nama nikada nije svratio u rov da nas pocasti jednom cigarom. Dok smo mi krvarili on je ronhilovao konvojima slepera…
I dan danas mu kupujemo sve od aviona do farbe za kosu.
U pravu si Sale, ko mene i moj narod u provaliju, ja njemu:
Hajl, mein liber firer!
sasa peric, 11.05.2012. 13:26:54
коју мржњу ти видиш у овом тексту? не видим шта си хтио да кажеш, стварно чудан коментар.
ево ја нисам незадовољан, напротив, али ја мрзим ове о којима аутор пише. баш оно. зато и избјегавам да их коментаришем. међутим твој коментар ми је прилично интересантан.
За неког је ово мржња, ја мислим ако је препознао, да је и заслужена, нико не мрзи без разлога, пошто нико није субјект мржње, значи није то нико него неко, неког се мрзи са разлогом, ако неко има разлог да воли оног ко нас је вратио у 17 вијек, онда нек проба без мржње пофалити тај историјски искорак уназад!
Зока, ово што си написао је наједноставнија порука и сваком здраворазумском човјеку је потпуно прихватљива, пошто је некако нормално или логично да је човјек или јединка већином живота опозиција сваком систему!
Били смо ми на истоку опозиција и Брозу, није нас ни он мазио, али његов систем је био 200 свјетслосних година испред овог што сад имамо, значи поштовали смо систем, иако нисмо вољели Брозову личност, то је истина!
Овај садашњи миниброз лакташки је пародија оног правог Броза, он нема појма и нема никакав нормалан систем, али зато му је личност још гора!
Кад погледаш редом пропале пројекте и објекте додикових тајкуна, твоја тема се логично намеће сама од себе, како су ти клошари могли подићи било какве кредите, спрцати их у већ сада напуштене објекте, бензинске пумпе, хотеле, фабрике воде, индустрију прераде меса,….и све то данас не ради, а да ни један од њих није у затвору!?
Како? Ко је покриће за те њихове кредите? Кад се зна да жиранти пуцају за свако физичко лице које не може да враћа кредит, а банке су у томе немилосрдне, ко су онда жиранти за те његове „гиганте“ без покрића?
Ко враћа њихов дуг? Да ли треба два пута да погађамо?
sasa peric, 11.05.2012. 13:26:54 [39719]
„јасно је да си незадовољан. многи су. има ли начина да своју мржњу претвориш у нешто креативно. тешко је живјети у мржњи коју ти гајиш. није ти лако. пробај да то преусмјериш, а не само да критикујеш и мрзиш. страшно је то. не браним никога, само кажем да то убациш у неку другу димензију и шириш мало позитивније поруке, даш приједлоге, бориш се, а не мрзиш“
A TI SVOJU LJUBAV PRETVORI U NEŠTO KREATIVNO PA TO PREUSMJERI PA UBACI U DRUGU DIMENZIJU I SKOKNI DO LAKTAŠA DA SE NAGUZIŠ VELIKOM VOĐI IMA DA BUDE KREATIVNO GARANTUJEM !!!
Потписујем сваку ријеч…
Mnogo sam u svom životu čitao i pročitao.Cijenim da solidno znam čitati između redova.Čitajući ovaj tekst nisam stekao dojam da odiše mržnjom prema nekome.Pre bih rekao da je u pitanju gnev čovjeka koji ima nešto širi pogled od običnog smtrnika.Čovjeka koji naslućuje šta nam se sprema i pokušava upozoriti na to.Nažalost to su samo vapaji,koji nemaju baš nikakvog odjeka.Kako bih naš narod rekao:sit se gladnom ne razumije.Kada pročitam nešto ovako ili napišem neki komentar, osjetim neko olakšanje, mada znam da ništa od ovoga ne pije vode i neće dovesti do promjena na bolje.Kakvi smo bolje i ne zaslužujemo.
„Čovjeka koji naslućuje šta nam se sprema i pokušava upozoriti na
to“
Nije to bas bilo tesko naslutiti i ranije ali sveopsti autizam je ucinio svoje:
„Због тога се може претпоставити да ће та структура побиједити и унутар СНСД-а што ће мултипликовати задужења, бахатост и ароганцију функционера, а народно незаовољство подићи до нивоа глади и мржње“
Hvala svima na čitanju, hvala na komentarima.
Nije mi problem da me neko iskritikuje. U nauci sve što ne izdrži sud kritike nije ni istinito. I obrnuto.
Nije mi problem ni da čujem da neko drugačije misli. Čak smatram da je to prilika da naučim nešto novo. Međutim:
U mome tekstu mržnje – NEMA. Ni u jednoj riječi.
Gnjeva – DA. Bijesa – DA. To je većina čitalaca osjetila i ispravno razumjela.
Pojasniću.
Bijesan sam na totalitarni režim. Proguglajte i nađite elemente definicije i videćete da je to upravo režim koji je kod nas na vlasti.
U zemlju koju obrađujem nikad ne stavljam vještačko đubrivo niti bilo kakve druge hemikalije. To je zato što želim da je ostavim svojoj djeci. U upotrebljivom stanju. A takvu sam je dobio i od svojih predaka. Generacijska briga je tu u pitanju. Ne valja drugačije. Ni misliti ni raditi.
Vladajuća politička oligarhija u RS nije entitet dobila na lutriji, pa da radi sa njim šta mu je volja. Nemaju pravo da unište sve što im je dato u ruke. Pa čak i da im je dat mandat da rade šta god hoće četiri godine, niko im nije dao mandat da degradiraju sve za narednih 50 godina. A to upravo rade enormnim zaduživanjem kreditima koje će vraćati i tek dolazeće generacije.
Zamislite oca, glavu porodice, koji svu svoju platu troši samo na svoju guzicu. I to mu je malo nego diže kredite, prokurva i propije pare, a djeca će mu ih vraćati. Da li bi iko poželio takvog roditelja?
Većina vas ste vozači. Evo još jedne metafore. Vlast se pogrešno prestrojila na komplikovanoj raskrsnici. Čak idu u kontra smijeru. Na sva upozorenja da griješe oni dodaju gas i „gare“ još žešće i još brže. Šta je ispravno raditi? Govoriti im „gas, gas“ ili mahati da se zaustave?
@ Saša Perić
Ne mrzim nego sam bijesan i gnjevan. To smo već apsolvirali. Nije mi teško živjeti uz mržnju, jer mržnju ne gajim. Teško mi je živjeti gledajući kako vlast čini bezumlje nad vlastitim narodom. Zaista teško.
Protiv toga se borim. I Boriću se. Ma šta neko mislio o tome
Ja sam novinar, nisam Če Gevara. Protiv loših poteza vlasti borim se – pisanjem. To je moje oružje.
Evo pozitivne poruke: „Natjerajmo vlast da radi u našem a ne u vlastitom interesu“! Sublimat svih naših problema je u ovoj poruci. Ko napiše sažetiju a društveno i životno angažovaniju odmah ću mu skinuti kapu.
Što se tiče kreativnosti, mislim da je moje pisanje kreativno. Ja bolje ne umijem. Kad kopam kanal radim to najbolje što znam; kad pišem činim to najbolje što umijem. Ako nije dovoljno dobro izvinjavam se onome ko je pročitao pa to pomislio.
I… da, izvinjavam se svima što odužih sa odgovorom.
S poštovanjem, Zoran Janković
Da li je to PISANJE ili PI()ANJE u vetar?B-)
Eh, sad… pa to je stvar percepcije svakog pojedinačnog čitaoca. A bogami i senzibiliteta 😉
Cestitka autoru za po meni izuzetno dobar tekst koji nas ponovo opominje da nasa pasivnost dobrim dijelom dovodi do bahatosti upravljaca nasim sudbinama.
Ma pronijenice se i oni jednog dana ali mi cemo na zalost ostati isti tako da ce nova vlast nastaviti na tekovinama prethodne…
MI SMO KRIVI
Da, slažem se da nije vlast problem. Mi smo problem. Ovce su uvijek služile za šišanje!
„Nije nama Milošević kriv, mi smo govna“
Nekad ,ne tako davno, Zoran Janković je napisao i objavio:
„A sada, sada, sada, sada ću se ugristi za jezik i nastaviti dalje da pričam pretposljednju započetu misao. Posljednju ću prećutati. Dakle dalje: status „boraca prve kategorije“ (i pripadajuće prinadležnosti) u Rogatici imaju majke visokih policijski službenika, žene tadašnjih funkcionera SDS-a, kotlokrpe koje su, navodno, prale vojničke kazane i gotovile hranu, a u stvari, naveče, odlazile kući sa kravljim plećkama i butovima mesa na leđima, dok smo mi na linijama „tukli“ kravlja vimena u (pre)rijetkoj riži; kao da je krava od svih dijelova tijela imala samo vime i trbušinu! ? „Borci prve kategorije“ su i ratni profiteri. Kao i dr-kadžije koji su rat presmrdili u kriznom štabu, ufitiljeni u nove uniforme, „mlatili“ konzerviranu šunku i kompote i je*avali nam žene dok su nama kosti trunule u memljivim rovovima. „Borci prve kategorije“ su i tjelohranitelji ovih faca, napirlitani foleri i pozeri koji su paradirali u novim i opeglanim uniformama, sa sve „rejbankama“ na nosu bauljali i po najoblačnijem danu (šta li će im taj mrak na očima! ? ), nakićeni najnovijim „motorolama“ sa eksternim mikrofonima („Ide lola, viri „motorola““ pjevalo se), naoružani arsenalom dovoljnim za jedan ojačani vod: nitrogicerinkama, pumparicama, tompsonima bez kundaka, koltovima“ Što reče jedan moj kuražan saborac jednome od njih:
• „Komšo, imam onu jednu lijepu, malu „bošovu“ brusilicu, još i nju da zakačiš, dobro bi ti stajala, baš bi dopunio arsenal“!
U mojoj jedinici odlikovan je načelnik stanice. I on je borac prve kategorije. Ne znam kojim ordenom jer je to urađeno „šumovlakom“, iza naših leđa. I, uopšte, i ne razumijem se u ovo naše ordenje, ni ja ni ovi oko mene što su bili. Jer kakvo je to ordenje koje dobiju, listom, svi poslanici u Skupštini i druge političke jajare, a borci na liniji jok! Inače i trebalo je načelnika stanice odlikovati, bio je izložen velikoj opasnosti da mu se prevrne (kradeni, muslimanski) automobil dok se velikom brzinom udaljavao prema Srbiji. I to svaki put kad bi se pripremala akcija. Njegov (hitni) odlazak za Srbiju uvijek nam je bio znak da ćemo uskoro nagrabusiti. Da, da, mogla ga je probosti i kradena muslimanska krava, bile su strašno unezvijerene tih dana, nepomuženih vimena i izbezumljene pucnjavom.
Od sedamdesetak pripadnika jedinice ne više od tridesetak išlo nas je na ratišta, ostali su bili lopovi, paraderi, puleni, rođaci i načelnikova raja. Oni su krali i šakom i kapom dok smo mi ma znate Vi sve rečeno. Možda i bolje i više od mene. Uglavnom eto-zato nisam podnio zahtjev za kategorizaciju; nema tu kategorije u koju bih sebe svrstao. Zajedno sa naprijed opisanima neću. Neću sa njima u isti stroj. Nisam htio onda, neću ni sada. Neću i tačka. Jer ako su oni „borci prve kategorije“ ja uopšte nisam borac! Ček, ček, ipak jesam, ima kategorija za mene i slične meni. Kategorija se zove magarac!!!“
Slažem se ja sa Vama gospodine Jankoviću,kakav narod takvi i odbornici pa i načelnik.Hoćete Milorada Jagodića ,evo vam ga jebo vas on.Kontaš li napokon.
Tačno je da sam ovo napisao. Evo, potpisujem. Još jednom.
Ovo je dio mog otvorenog pisma Panteliji Ćurguzu.
Frontal je jedan od rijetkih medija koji je imao „bijele bubrege“ da ovo pismo objavi!