Зашто се Трамп прво са стао са вођом Кине, а не Русије?

У међународним односима посебно се изучава Кисинџеров план отопљавања односа САД и Кине.

Споразум који је промијенио однос снага у троуглу који је уз ове двије земље чинио и СССР, довео је, многи сматрају, до распада овог последњег.

Већ те 1972. године, Кисинџер је поручио Никсону да су у историјској перспективи Кинези опаснији од Руса, и да би неки будући насљедник на челу САД требао да се ослања на Русе, против Кинеза.

Чинило се да тим путем иде Доналд Тамп, који је оптуживан за добре односе са Путином, док је сву критику усмјеравао ка Кини, оптужујући је да је украла америчка радна мјеста.

Међутим, знаковито је то што је напад на Сирију изведен управо док је кинсески предсједник Си Ђипинг боравио у посјети Трампу.

Да то није случајност, говори и то да САД ипак нису означиле Кину као манипулатора валутом, упркос упорним обећањима Доналда Трампа за вријеме кампање да ће то учинити чим преузме дужност.

Умјесто тога, у првом извјештају о валутној политици, Трампова администрација је издвојила Кину и пет других држава као оне чије политике валутног курса треба пратити.

Истих шест држава – Кина, Јапан, Немачка, Јужна Кореја, Тајван и Швајцарска – наведене су и у претходном извјештају о курсу валута, из октобра, који је сачинила администрација бившег предсједника САД Барака Обаме.

Трамп је пар дана раније наговијестио овакав сценарио, јер Кина није манипулисала курсом своје валуте у претходним мјесецима, али и зато што би такво означавање сада могло да угрози сарадњу са Пекингом у супротстављању Сјеверној Кореји.

Да је однос двије земље у вези са Корејом, говори да је америчка Администрација објавила је да ће своју политику према Сјеверној Кореји усредсредити на максимални притисак и обавезе у правцу денуклеаризације Пјонгјанга. Али то значи да неће бити повучене војне мјере. Пошто без војних мјера ништа не може помјерити С. Кореју са курса којим се креће, једина озбиљна полуга која посједује могућност утицаја јесте Кина.

Своје намјере Вашингтон планира да реализује уз помоћ Кине, као главног сејвернокорејског трговачког партнера. За овакво рјешење се, наводе медији, дуго времена се залагао шеф Бијеле куће Доналд Трамп.

Док се у овом случају избјегава сукоб, на исламисте у Авганистану, дубоко укопане у пећинама, бачена је бомба коју већ сви знају под именом мајка свих бомби. Вријеме акције на скоро па заборављени Авганистан није случајно, јер у Русији се од петка одржава конференција на којој се тражи рјешење за земљу која је некад била дио совјетског свијета. Или барем унутар граница војно контролисане интересне зоне Москве.

На цени су великостратешке игре: Шта ко коме може понудити, и какви интереси ће превладати. Ипак, занимљив је трампов заокрет, о коме се мало ко усуђује коментарисати и давати процјене. Од америчког изолационизма и престанка интервенција, дошло се до јачег ангажмана, и то у правцу који нико није очекивао.

Политичари у остатку свијета слични су овима у Српској, посебно по томе што пуно обећавају и причају прије кампање, док након избора изводљивост њихових најава бива сасвим упитна у пракси.

Трамп је, без обзира на предизборно реалну причу о потреби прекида из Америке форсираног сукоба са Русијом, у смртном страху од сусрета са Путином. Исти ће се одгађати до оног тренутка када Доналд буде закључио да је домаће јавно мнење спласло у насртајима на истог као русофила, односно када се та тема већ излиже. Послије тога, још само да термин одговара Владимиру Владимировићу, којем се много лакше састати са Трампом и вратити кући, гдје год да се ишчекивани састанак деси.

Као што је Ричард Никсон отишао у изненађујућу посјету Мао Це Тунгу и заправо први пут признао кинеску комунистичку администрацију у Пекингу, тако се из Москве са извјесном зебњом или барем опрезом, прати овај посљедњи сусрет.

Од односа између Москве, Пекинга и Вашингтона зависиће судбина остатка планете, и свакако их треба пажљиво пратити.