Војислав Коштуница: Српска мора бити суштински интерес Србије

У односу на данашње прилике, сарадња коју су Српска и Србија имале када је Коштуница био премијер изгледа одлично.

Уочи изласка из штампе књиге Војсилава Коштнице „Зашто Србија а не Европска унија“ – која је настала из разговора који је председник ДСС водио са члановима Фонда „Слободан Јовановић“ – „Нови Стандард“ екскулзивно објављује још једно њено поглавље, у коме се говори о Републици Српској.

Коштуница објашњава зашто је његова влада иницирала велику инвестицију Телекома Србија у Телеком Српске, о значају опстанка Републике Српске за Србију, а затим и о Радовани Караџићу и ратним злочинима, који су се догодили 90-тих година.

Говорили сте о Дејтонском споразуму као у основи ипак правичном начину решавања сукоба на Балкану. Како видите будућност Републике Српске?

– Суштински интерес српског народа су очување и развој Србије и Српске. Треба имати у виду и да је настанак Републике Српске непосредно и формално везан за Србију. Србија је потписница и гарант Дејтонског споразума. Самим тим и међународноправно Србија и Српска су нераскидиво спојене, што је у складу са интересом српског народа да буде што више и суштинскије повезан.

Најбољи начин да се Србија и Српска повезују јесте да што више и јаче економски сарађују. То нас је и највише руководило када смо 2006. године донели чврсту одлуку да Телеком Србије мора да победи на тендеру за куповину Телекома Српске. Ниједна инвестиција Србије није скупа ако се том инвестицијом развија Република Српска. На све могуће начине треба међусобно повезивати привреде Србије и Српске, а то и у чисто економском рачуну јесте и у интересу Србије. Јака економска сарадња по логици ствари продубљиваће културну, просветну, научну, уметничку, спортску и сваку другу врсту делатности између припадника једног народа који живи у две државе.

Стабилна и успешна будућност Српске је у највећем интересу Србије и свака дугорочна национална стратегија Србије мора у првом реду да води рачуна о развоју Републике Српске.

Врши се велики притисак да се промени Дејтонски устав и да се Босна и Херцеговина централизује, што може да доведе у питање опстанак Републике Српске?

– Веома је важно уочити чињеницу да се истовремено врши притисак на Србију да се разгради, односно успостави доборуседске односе са Косовом, на Републику Српску да прихвати централизацију БиХ и тако да Српска саму себе укине, а у Црној Гори се врши снажан притисак на Српску православну цркву и српски народ. Дакле, видимо како исте велике силе хоће у истом тренутку да разграде Србију, да централизују БиХ и да се, док Црна Гора потписује Конкордат са Ватиканом, прогања Српска православна црква и њено свештенство и монаштво у Црној Гори.

Велика одговорност је на Србији да одлучно брани Дејтонски споразум, јер је Србија држава потписница и гарант Дејтонског споразума. Да Србија свим снагама брани Резолуцију 1244 која гарантује њену територијалну целовитост. И да Србија сагласно своме Уставу брани права српског народа и Српску православну цркву у Црној Гори. Ако Србија не брани међународне споразуме и Резолуцију 1244, и ако Србија не брани српски народ и СПЦ, нико нити може нити хоће да нам помогне да одбранимо своје легитимне националне интересе.

За време настанка Републике Српске посећивали сте Пале и имали прилике да се сретнете и са првим председником и оснивачем Српске Радованом Караџићем.

– То је било тешко време српског народа у Босни када се ломила његова судбина. Грађански рат, који је беснео и који је однео многе животе, дуго је трајао. За то време више пута сам био у Српској и више пута сам разговарао са тамошњим водећим људима и посебно са Радованом Караџићем. Мој утисак из свих тих разговора био је да се он искрено борио за српски народ и да је веровао у исправност западне демократије. Караџић сасвим извесно није био комуниста и блиске су му биле традиционалне српске вредности. Мислим да српски народ у целини има јасан и праведан суд о њему.

Жртве и злочини, истина и помирење

– Када говоримо о решавањима сукоба на Балкану, за нама остају ратни сукоби и питање одговорности за почињене ратне злочине као стална тема у јавним расправама у Србији и на простору претходне Југославије.

Сматрао сам увек да је истина и само истина о свим злочинима претпоставка стварног помирења и трајног мира у региону. Сматрао сам то и када сам као председник Савезне Републике Југославије образовао Комисију за истину и помирење. И касније, када је Демократска странка Србије била на власти или у опозицији, предлагали смо од 2005. до 2010. Народној скупштини Декларацију о ратним злочинима на простору некадашње Југославије. У Декларацији се полазило од става да Србија има посебан интерес да се расветле и осуде сви ратни злочини у новијој историји Југославије, поготово зато што је српски народ био највећа жртва. Сматрали смо да Скупштина треба да осуди злочине почињене према српском народу у „Бљеску“, „Олуји“, Сарајеву, Тузли, Братунцу, као и током НАТО бомбардовања на Косову и после 1999. године.

Залагали смо се да Скупштина Србије осуди злочине који су током грађанског рата почињени према припадницима других народа, укључујући и Сребреницу. Држимо да је неопходно и откривање масовних гробница Другог светског рата на стратиштима некадашње Југославије. Насупрот томе, владајућа скупштинска већина предвођена Демократском странком, изгласавајући Декларацију о осуди злочина у Сребреници у пролеће 2010. хтела је да издвоји само један злочин и докаже да нису све жртве исте. Пола године касније Скупштина Србије донела је, тобоже симетрије ради, другу декларацију о осуди злочина учињених над припадницима српског народа и грађанима Србије. Тиме је Србија постала једина држава која је усвојила две декларације о жртвама ратних злочина. На тај начин, супротно основним моралним начелима, направила је поделу међу невиним жртавама.

Говорећи о суочавању са не тако давном прошлошћу, о истини и помирењу, не могу да не поменем важност Закона о рехабилитацији, који је на предлог Владе Србије Народна скупштина усвојила априла 2006. Тим законом први пут је омогућено да се у прописаном судском поступку рехабилитују жртве ауторитарног комунистичког режима. Законом је уређен поступак рехабилитације лица која су без судске или административне одлуке или судском и административном одлуком, из политичких или идеолошких разлога, лишена живота, слободе или неких других права почев од 6. априла 1941. године. Рехабилитацијом је обухваћен један број грађана, укључујући неколико значајних имена наше културе. Први међу великима био је Слободан Јовановић.

Каква је била природа режима под који је Србија потпала неколико деценија добро се види и из чињенице да је Слободан Јовановић био осуђен као ратни злочинац и народни непријатељ. Поставља се једноставно питање да ли Србија може да гради своју нормалну будућност на државним пресудама по којима је Слободан Јовановић злочинац и непријатељ српског народа. Због тога сам сматрао да је неопходно да се донесе закон о рехабилитацији који би омогућио да држава поново размотри пресуде судова који су настали из револуције, попут ове о Јовановићу.

Веома сам задовољан што су претходних година на основу закона о рехабилитацији донете бројне судске пресуде којима се значајни Срби из периода Другог светског рата правно рехабилитују. Уверен сам да Србија има и моралну и политичку обавезу да сваку пресуду која је заснована на лажима и на монтираним судским процесима поништи, јер је то залог да се у будућности неће понављати тако драстични и сурови примери кршења закона, као што је то била пресуда комунистичког суда о Јовановићу.

Наравно, нити је српски народ икада сматрао да му је Слободан Јовановић непријатељ, нити је сматрао да су му пријатељи они који су осудили Јовановића. И много пре судске рехабилитације, Јовановићево научно дело не само да је рехабилитовано него је задобило своје природно место у нашој културној јавности. Али да би Србија била заиста правна држава, неопходна је и правна рехабилитација свих који су невино пострадали.

И да додам да сам посебно поносан због тога што је Демократска странка Србије основала фонд у част Слободана Јовановића, који је препознат у нашој јавности као веома успешан у свом раду.