Владина економска издаја добија инострану помоћ
Заиста је дирљиво писмо г-дина Дениса Венгуста, инвестиционог менаџера под насловом "Фондове треба отворити одмах" објављено у листу "Пресс" дана 18.09.2013. године. Пише Алекса Милојевић Ми смо очито сретни људи и сретан народ када имамо такве пријатеље који толико брину о нама, о нашем добру. До спремности да поднесу и материјалне жртве само да нама […]
Заиста је дирљиво писмо г-дина Дениса Венгуста, инвестиционог менаџера под насловом "Фондове треба отворити одмах" објављено у листу "Пресс" дана 18.09.2013. године.
Пише Алекса Милојевић
Ми смо очито сретни људи и сретан народ када имамо такве пријатеље који толико брину о нама, о нашем добру. До спремности да поднесу и материјалне жртве само да нама буде добро. „Највећа лаж и манипулација су тврдње да ће трансформација користити само малом броју словеначких и хрватских инвеститора.“ „Истина је потпуно обрнута. Трансформација ће прије свега користити бројним домаћим акционарима (њих 460.000).“
Сада је јасно зашто су у последње вријеме словеначки и хрватски инвеститори појачано куповали акције наших фондова. Знали су да ће доћи до новог Закона о инвестиционим фондовима којима се укидају постојећи затворени и претварају у отворене инвестиционе фондове.
Гоњени и прогоњени силном жељом и потребом да нам донесу добро, словеначки и хрватски инвеститори су у последње вријеме појачано куповали акције наших фондова како би ми остварили што већу корист, а они што већу штету од тих улагања. Одатле вјероватно и толика њихова настојања да до отварања фондова што прије дође, на којем подручју су показали изузетну активност, о чему тако поуздано свједочи и овај напис г-дина Венгуста.
Можда би овдје требало стати. Завршити овај текст. Све је јасно. Једини коме није јасно је наша Влада. Јасно је и њој, али неће да стане, да одустане. Неће да народу доноси корист. Она је ту да нам доноси штету. Што већу. По могућности највећу, што је случај и са овим Законом.
Влада неће да сагледа све штетне последице доношења овог Закона, а онда с обзиром да су оне тако јасне и видљиве, да одустане. Умјесто бриге о нама и за нас словеначким, хрватским и осталим крупним инвеститорима су замирисали милиони, стотине милиона, милијарде. Само да се донесе Закон. По његовој сили тражиће се исплате којих у фондовима нема. Да би се удовољило исплатама фондови ће морати да распродају имовину (акције) наших малих акционара. Тако ће њих 460.000 остати без својих улога, тог последњег што им је остало од приватизације, од свог предратног дугогодишњег рада и стварања.
Умјесто да се отворе наши фондови ће се тада затворити, али заиста затворити, заувијек. Опет ће нам наши пријатељи „за наше добро“ однијети новац увећан за неколико пута од висине властитог улога. Вјероватно је да ће сада тај увећани новац уложити у нашу Електропривреду, Телеком и слично када ће своје увећане новчане износе, увећати за још неколико пута, због пада вриједности акција ових предузећа. Тако ће се пљачка странаца коју Влада припрема овим Законом попети и до милијардских износа.
Изузетна и неуобичајена упорност оних који предлажу овај Закон је таква да сама по себи буди осјећаје присуства посебних неразјашњених подстицаја. Чему толика упорност када је штетност Закона по народ тако видљива.
И мало пажљивији поглед јасно открива да је доношење овог Закона последњи корак на досадашњем погрешном путу на којем се кретала Комисија за хартије од вриједности. Са досадашњих тешкоћа, доношењем овог Закона се прелази на укидање нашег финансијског тржишта. Купање за неуспјех је завршено.
Када и ако се то догоди биће то још један тежак ударац нашој привреди. Још једном ће нам Влада нанијети огромну штету.
Суштина модерне привреде је у масовном акционарству и развијеном финансијском тржишту. Без тога она не може да функционише. Да се то не би догодило потребно је тежиште са Комисије за хартије од вриједности пренијети на Скупштину акционара која сада такорећи и не постоји. Потребно је ријешити проблем акционарског управљања фондовима. Тек послије тога могуће је говорити о законском регулисању фондова, њиховим врстама, гдје је и питање отварања.
Пљачкашка ваучерска приватизација добила је свој епилог у оснивању оваквих инвестиционих фондова.
Ево примера како је ваучерском приватизацијом опљачкана Русија 90-их.
ВАУЧЕР КАО ДИМНА ЗАВЕСА ПЉАЧКЕ
Питање о својини
Као последица целе серије операција, који су изведене непосредно под руководством американаца, проведене су кардиналне трансформације: подељен је СССР, дезорганизована цационална привреда, већина народа је остала без све своје уштеђевине, разорени су темењи постојеће државне управе, дезорјентисана свест људи, ликидиране могућности супротстављања, донсен нови устав, озакоњен ауторитарни режим. Заједно с тим национална привреда, заводи и фабрике су и даље остајали у главном свом делу у рукама државе. На дневни ред је дошло питање о својини. У новој ситуацији могуће је било проступити његовом решавању. Постављен је задатак промене социјалог устројстава замље, успостављања власти плутократије, за шта је означено стварање прелазог друштвеног сталежа власника-ологарха, који су требали постати ослонац власти, а претежну већину становништва потиснути у сиромаштво и бесправље, фактички ропство. Са тим циљем је покренута идеја ваучерске приватизације.
У децембру 1993. г. Јељцин је наступио на телевизији и изјавио: (цит. по [1]):
«Потребни су нам милиони властника, а не шачица милионера. У тој новој економији сви ће имати једнаке могућности, остало зависи од нас. Сваки грађанин Русије, свака породица ће добити слободу избора. Приватизациони ваучер је за сваког од нас улазница у свет слободне економије».
Гласник ваучерске кампање постао је А. Б. Чубајс, који је више пута изјавио на телевизији о сјајним перспективама, о томе шт асвако може за свој део својине земље (ваучер) добити у будућности два аутомобила «Волга». Уствари је вршено прецизно планирана удар по руској економији, слично ономе, како паралишу гусеницу уводећи отров у главне нервне завршетке.
Већ у то време последице планираних мера биле су довољно очигледне. Међутим, без обзира на озбиљне приговоре, протести, негативни закључци експерата и негативан однос депутата Државен Думе РФ, председник РФ је Указом од 24.12.93.г. донео нови Програм приватизације, који је сачинио Државни комитет за имовину, по налогу страних саветника.
На уметнички начин ваучеризација и њене последице могу послужити као сеанса црне магије Воланда и његових помоћника Фагота – Коровјева и мачка Бегјемота на сцени театра «Варјете», коју је описао М. Булгаков у «Мајстору и Маргарити». На сцени је најављено, да се поптуно бесплатно врши замена старих хаљина и обуће за даме за париске моделе и париску обућу. У узбуђењу сви гледаоци су се преобукли. Али сеанаса се завшила, људи су изашли из амфитеатра на улицу, у тамо су одјекивали повици и узаврели смех – хаљине и обућа коју су добили од чаробњака нестали су, а даме су се нашле само у доњем рубљу.
Тачно исто тако чудитворци ваучеризације, који су дали сваком «улазницу у свет слободе економије», оставили су главнину становништва, сликовито говорећи, и доњем рубљу. У току приватизације Русија је за бесцења продала своја најбоља предузећа, која су постала извор невероватног профита зе демократске властелине, стране инвеститоре и руски криминал. Имовина је стварана за недељу. Новац и драгоцености су препумпавани на Запад.
«Ваучеризација» земље
Према проглашеном циљу приватизацијом су грађанима Русије били издани приватизациони чекови – ваучери, као сведочанство прва својине. Чекови су проглашени као удео сваког човека, који живи у Русији, у власништву земље, која су стварала поколења. Ваучери су били безличног карактера, могли су се слободно продавати и куповати. Тако је подељена својина Русије. Како су тврдили медији, свима је припало подједнако, почетни услови за све су исти, сви имају пуну слободу, а даље све зависи од личне иницијативе. Услед масовног осиромашења људи су продавали ваучере за бесцење. Неки уопште нису схватали, шта са њима радити. У условима високе инфлације, кроз обртање берзанских вредности и организовање масовне куповине чекова и акција од радника предузећа, за кратко време они су сконцентрисали у својим рукама мал рупе скоројевића – лупежа.
У периоду чековске приватизацје, по подацима Завода за обрачун и плаћање, тржишна цена приватизационог чека није премашивало је 4 хиљаде рубаља. Просечан курс чековских лицитација износио је 2,2 хидадурубаљских акција за један ваучер. Очигледно је да имајући неколико акција, не могу утицати на процес управљања акционарским друштвом. Тако су мале акционаре удаљили из управљања предузећима, а узак круг лукавих пробисвета је присвојио крупне пакете акција. До краја чековске приватизације, основани су специјално ради преваре народа чековски инвестициони фондови (ЧИФ), који су позвани да обезбеде тржишну преорјентацију најмање социјално активног слоја становништва, акумулирали су око трећину чекова. Огромна већина ЧИФ-ова била је нископрофитна или нерентабилна. Од 646 фонодва по биланцима 1994. године мизерне дивиденде је исплатило само 136 фондова, то јест 20% или сваки пети.
Како показују процене, просечан удео у својини земље, колико долази на удео једног човека од 90% власника ваучера износио је једну флашу вотке и колут кобасице.знатан број људи, коју су уложили своје ваучере у ЧИФ-ове, уопште ништа нису добили. Ситуација подсећа на библијку причу о Исаку и Јакову, када је први од њих дошао из поља гладан и затражио да једе. Тада је Јаков предложио да прода примогенитуру за чинију леће. Погодба је одржана.
Понекад морамо слушати тврдње, да је криво само станвништво. Када су људи узели ваучере, онда су се сложили са преложеном поделом својине и низашта нису кривили Чубајса. Овај народ има оно што је заслужио. Дато гледиште брани организација «Савез правних снага», у чији састав руководства улази и сам А. Б. Чубајс. Наовдимо њену аргументацију из мање књиге И. Рјабова
«Чубајс симболизује политичара новог типа. Успело му је да промени лице власти. Друштво је навикло да гледа на власт као кунић на удава и, наравно, неверује јој. Чубајс је лекар и анестезују уноси разорно. Сече се наживо, наравно, тешко је волети.
«Антинародна приватизација» је по Чубајсу постала већ аксиом. Страшно је чак подвргавати сумњи тај идиоматски спој, али ипак: зашто је у ствари, антинародна? Зар људи, који купују акције својих предузећа , нису народ? Зар није народ добио у власништво своје станове? А што за своје ваучере људи не добију дивиденде, јер тако су их и давали беплатно. И цена националног добра, које су тада условно делили, била је ништавна: индустрија која неради, не доноси приходе и пољопровреда доведена у безизлазан положај.
А шта ће бити са «опљачканим народним добром»? Многа предузећа која су раднички колективи претворили у акционарска друштва до данас успешно постоје. Друге су обаманули њихови претостављени, најчешће радни колективи и изабрани. Наивне и лакомислене, лење и нерадознале, они су поверили судбину свога предузећа, своју судбину некоме ко дође. Други су однели своје ваучере у разне инвестиционе фондове, не интересујући се шта је иза фонда, и какве ће акционарима бити гаранције. Уместо да приватизује своју пекару, радни колектив је сложно у редовима однео ваучере у «Хермес». Други паметњаковићи су их продали за копејке пробисветима у метроу, а затом су ти пробисвети покуповали, и пекаре, и перионице и рафинерије нафте.
И кога сада требају кривити «преварени»? Себе? Нострадамуса, што није предвидео, колико ће се у Русији појавити варалица, лопова и олоша – након што стане без главног ослонца на коме се држао поредак: страха? За све је постао крив Чубајс. Што није Нострадамус и није предвидео наглу поделу Русије на класу варалиса и класу преварених. Што није потајно расподао народну својину онима, који су моглу платити, него је покушао поштено поделити међу народом».
Остављајући по страни филозофске концепције о томе, шта је подењено «међу народом», прећемо на излагање конретних чињеница. Управо њима је посвећено ово поглавље, где се разматрају конкретни догађају ваучерске приватизације (од краја 1993. до 1996. г.). Излагање је засновано на подавима, које је добио један од аутора, који је у то време био депутат Државне Думе, члан руководства Одбора за својину, приватизацију и привредну делатност, члан комисије Државне Думе за анализу резултата приватизације 1992-1996. г., имао је велику количину докумената. Конкретне чињенице масовног безакоња садржане су у извештајима регионалних комисија (Тверске, Калининградской, Ростовске, Московске, Санкт-Петербургшке и др.) о анализи резултата приватизације. Истакнимо такође извештаје Главног јавног тужилаштва и правосудних органа. Ти подаци су сумирани у књигама [3,4], које су написане кориштењем статистичког материјала и важећег законодавства
Почетак експропријације
Свеобухватна анализа, међу првих 500 највећих предузећа Русије које је приватизовао ресор Чубајса, на чековским лицитацијама доводи до запањујућих закључака. Од 500 наквећих предузећа Русије око 80% шродато је на лицитацијама по цени мањој од 8 милиона долара за свако. Од њих ових цена 324 фабрике (од 500) износи мање од 4 милиона америчких долара у просеку за једно предузеће. «Уралмаш» (34 хиљаде радника) продат је за 3,72 милиона долара. Челебјаски металуршки комбинат (35 хиљада радника) – за 3,73 милиона долара. Ковровски механички завод, који је снабдевао страљачким оружјем сву армију, МВД и специјалне службе (10,6 хиљада радника), – за 2,7 милиона долара. Челебјанску фабрику трактора (54.3 хиљаде радника) – за 2,2 милиона долара. Ради поређења – просечна пекара хлеба у Европи кошта око 2 милиона долара, просечна фабрика кобасице швајцарске производње – 3,5 милиона долара, погон за обраду гредица скеле и производње вагонића швајцарске производње – 4,5 милиона долара. Чубајсов тим је заменио Челебјанску фабрику трактора пекарском производњом.
Продаја државне имовине 500 највећих предузећа извршена је наврат-нанос, грчевито тежећи да избегне контролу процеса приватизације у Државној Думи. После почетка рада Државне Думе у јануару 1994. године до 1 јуна 1994. године, тј. за 6 месеци, продата су 284 предузећа, за исто време као за 12 месеци 1993. године продано је 110 предузећа. При том 12 највећих предузећа (са ценом већом од 37 милиона долара) продато је под завесом ваучерске приватизације
Rad, rezultati i efekti vlada koje su vodili Mladen Ivanić, Dragan Mikerević i Pero Bukejlović u periodu 2000.-2005 nas je zavio u crno. Napravili su ovu pljačkašku privatizaciju i otjerali nas u ovo stanje!
Prodali su sva preduzeća Republike srpske za par stotina hiljada maraka.
Evo još šta su i sa bankama uradili prodajući ih svojim tajkunima:
anjalučka banka a.d., Banja Luka
Ugovorom broj 04-333 od 18.01.2002.godine državni kapital u banci prodat je po cijeni od KM 100.000,00 kupcu “Verano Motors” Beograd.
Napomena: Manje krilo Glavne filijale u B.Luci je kasnije prodato Elektroprenosu za oko 3 miliona KM.
Kristal banka a.d., Banja Luka
Ugovorom broj 04-3538 od 17.04.2002.godine državni kapital u banci prodat je po cijeni od 1,00 EUR kupcu Hypo Alpe-Adria bank AG Klagenfurt, Austrija.
Napomena: Prethodno je Ivanićeva vlada povukla državne depozite iz banke čime joj je srušila likvidnost, a iz bilansa su čišćena potraživanja po rizičnim i delikventnim kreditima, koja su se nakon privatizacije ponovo aktivirala od strane Hypo Alpe-Adria banke.
Podraša demobilisanih boraca i radnika isteranih iz privatizovanih fabrike za najvećeg borca protiv bandistke privatizacije koja je nas radnike ostavila na ulici profesoru Aleksi Milojeviću.
Jednini od od svih ekonomista koji su se prodali stranicma da donose zakone kojim će nas još više pljačkati, i preko koncesija i preko investicionanih fondova radi za narod. Jedini je Aleska Milojević hrabar i neće da ćuti u mišjoj rupu kao drugi profesori, je ustao da spreči pljačku naroda.
Svi uz Milojevića, svi radnici,nezaposleni, istjerani iz fabrika, penzioneri, studenti u đaci.
Ili ćemo sprečiti pljačku investicionih fondova i prirodnih resursa ili nas neće biti.
Vladina ekonomska izdaja nije samo dobila inostranu pomoć za pljačku investicionih fondova, koji su zbog njih i osnovani,izdaja je od samog početaka bila podržana iz inostranstva.
Е баш када овај Алекса навали, ем напише текст, ем коментарише сам себе 😀 Све се слажем али охани мало B-)
Стара добра каже: „Вежи коња тамо гдје ти ага каже“.
Такође, стара добра каже: „Ако се не знаш сам бринути о себи, онда ће се појавити неко ко ће се бринути о теби“…
Ми овдје немамо оно основно да би нешто предузели уопште по било којем, па тако и по овом питању, а то је:
1. Јаку духовну институцију „Цркву“ која ће бити водиља народу у сваком смислу и која неће меланколично и пасивно гледати са стране док јој се народ и ово мало државе распада и духовно и материјално, него у духу Теократске државе Израел (читај Свето Писмо) почети предузимати одговорност за свој народ;
2. Нормалну државу која има све овласти у пуном капацитету (јер тренутно смо у робству);
3. Нормалну и освјештену Владу која ће спроводити јасно дефинисан националан интерес по сваку цијену (којег мислим да немамо или га бар ја нисам нигдје видјео), а у којем је јасно дефинисана економија у сваком домену и сектору;
4. Освјештену, паматну и информисану критичну масу грађана који ће на било какву аномалију реаговати на начин да примјењује „демократске методе протеста“ у пуном капацитету, ма шта то значило (касније ћемо тумачити да ли смо то тобоже дјеловали у складу са демократским принципима);
Кад будемо имали бар једно од овог, можда се нешто и деси на овом „брдовитом“ Балкану. До тада нам остаје једино да мало размишљамо шта би било кад би било.
http://bs.scribd.com/doc/142547088/Ans-i-Eva-Jargi-Bankari-protiv-%C4%8Dove%C4%8Danstva
http://www.slobodanvaskovic.blogspot.com/2013/10/strucna-javnost.html
http://slobodanvaskovic.blogspot.com/2013/10/reagovanje-alekse-milojevica-na-tekst.html