Вечити календар – нови роман Марка Гвера

Књижевник ових дана у издању "Света књиге" из Београда, објавио сам роман под насловом ВЕЧИТИ КАЛЕНДАР. Радња се догађа на просторима Републике Српске.

Главни јунак је Андрија Калаба, потомак хајдука Старца Вујадина. Андрија је, по роману, рођен на њиви док му је мајка окопавала кромпир чиме му је одређена и будућност.

Још од малена показивао је необичне склоности у провиђењима зашто је користио староставни породични Вечити Календар. У протеклом рату, на линији раздвајања, прелазио на противничку страну, у размени хране за цигарете. Био је избеглица. После тог дела, веома драматичног дела живота, вратио се у своју кућу…

Више о роману можете сазнати и у двије рецензије које слиједе:

Роман о историјском завештању

Мла­ден Гве­ро за­у­зи­ма осо­бе­но ме­сто у кор­пу­су са­вре­ме­них срп­ских књи­жев­них ства­ра­ла­ца уно­се­ћи је­дан са­свим ори­ги­на­лан код у об­ли­ко­ва­ње књи­жев­не гра­ђе. За ње­гов књи­жев­ни по­сту­пак је ка­рак­те­ри­стич­но кре­а­тив­но ком­би­но­ва­ње до­ку­мен­тар­ног и фик­ци­о­нал­ног у за­сни­ва­њу и ра­за­сти­ра­њу ро­ма­неск­не при­че. То је спа­ја­ње особинa сло­је­ви­те и бо­га­те фак­то­гра­фи­је и исто­вре­ме­но сна­жног ин­ту­и­тив­ног на­сло­на ко­ји да­ју по­себ­ну драж ње­го­вим ро­ма­неск­ним са­га­ма у ко­ји­ма се као, у оној по­зна­тој Ко­сти­ће­вој пле­ти­сан­ки, све де­ша­ва „ме­ђу ја­вом и међ сном.“

Ро­ман Ве­чи­ти ка­лен­дар Мла­де­на Гве­ра, без сум­ње ће у чи­та­лач­кој јав­но­сти по­бу­ди­ти ин­те­ре­со­ва­ње. За раз­ли­ку од прет­ход­них ро­ма­неск­них оства­ре­ња, аутор је про­ме­нио и вре­ме и про­стор до­га­ђа­ња при­че. Зби­ва­ња су си­ту­и­ра­на у да­ле­ку про­шлост, у мит­ско вре­ме Ста­рог Ву­ја­ди­на и дру­гих ју­на­ка из на­ших пе­сма­ри­ца усме­ног пре­да­ња. Рад­ња је си­ту­и­ра­на у кр­ше­ви­то под­руч­је Гла­мо­ча и око­ли­не. Као из­вр­стан по­зна­ва­лац исто­ри­је и оби­ча­ја тог кра­ја, Гве­ро у овој ори­ги­нал­ној ро­ма­неск­ној са­ги, пред чи­та­о­цем от­кри­ва је­дан чу­де­сни свет и еп­ска вре­ме­на, као и еп­ски мо­рал­ни ка­нон ко­ји је у овим кра­је­ви­ма и дан-да­нас жив и зра­чи осо­би­том људ­ско­шћу и ле­по­том.

Спа­ја­ју­ћи исто­ри­ју и на­род­но пре­да­ње, аутор от­к­ри­ва јед­ну но­ву сли­ку про­шло­сти руб­них срп­ских кра­је­ва, чи­је се основ­но ге­сло са­жи­ма у упор­ној бор­би за очу­ва­ње вла­сти­то­сти, свог ог­њи­шта, оби­ча­ја, свог је­зи­ка… У ра­за­сти­ра­њу при­че аутор сти­же до ак­ту­ел­ног вре­ме­на. Kроз Ан­дри­ју, глав­ног ју­на­ка ро­ма­на, ма­лог, али крај­ње нео­бич­ног и на­да­све вред­ног и упор­ног чо­ве­ка, ко­ји се у из­у­зет­ним жи­вот­ним си­ту­а­ци­ја и не­до­у­ми­ца­ма упра­вља и тра­жи ре­ше­ња по ста­ро­став­ној по­ро­дич­ној књи­зи, Ве­чи­ти ка­лен­дар, у ства­ри, пу­тем ро­ма­неск­не ана­ли­зе бри­жљи­во ути­ре пут ка оп­штем у чи­јој ор­би­ти је сва­ко­днев­ни ма­ли чо­век. Ти­ме у ову ромaнескну са­гу на кафкијански начин уно­си и по­след­њи ег­зо­дус срп­ског жи­вља из руб­них срп­ских кра­је­ва.

Проф. др Ва­си­ли­је Ра­ди­кић

Про­зор суд­би­не

Не­ка­ко у исто вре­ме кад је ро­ђен Ан­дри­ја Ка­ла­ба, од­не­куд је про­на­ђен за­ту­ре­ни Ве­чи­ти ка­лен­дар, ду­го чу­ван као све­ти­ња у ње­го­вој по­ро­ди­ци. Чу­дом обе­ле­жен на са­мом ро­ђе­њу, де­чак као да је ис­ко­ра­чио из вас­кр­слог Ве­чи­тог ка­лен­да­ра, и кре­нуо у су­срет жи­вој све­сти, кроз ко­ју ће га сво­јом има­ги­на­ци­јом Мла­ден Гве­ро во­ди­ти све док сам не до­ку­чи ода­кле је сти­гао. При­том, ни ње­му са­мом, па ни чи­та­о­цу не­ће сме­та­ти пи­шче­ва ин­три­гант­ност, ко­ја пра­ви раз­ли­ку из­ме­ђу ‘све­тих књи­га’ и за­го­нет­не суд­би­не. Ов­де је уто­ли­ко све увер­љи­ви­је јер је свет про­шло­сти још жив у пре­да­њи­ма и се­ћа­њи­ма, а са­да­шњост са­свим аутен­тич­на и ово­вре­мен­ска.

У Ве­чи­том ка­лен­да­ру Мла­де­на Гве­ра на де­лу је сво­је­вр­сна пре­ког­ни­ци­ја, иза­зов­на и ста­ра те­ма умет­ни­ка, на­уч­ни­ка и књи­жев­них те­о­ре­ти­ча­ра, за­о­ку­пље­них пи­та­њем спо­соб­но­сти да се ви­ди бу­дућ­ност док још ни­је ни по­че­ла. Ста­ри­ји пи­сци су о то­ме го­во­ри­ли као о ‘чу­ду про­зор­љи­во­сти’. Та­ко и Гве­ров ју­нак Ан­дри­ја Ка­ла­ба уме не­што да ви­ди, али ни­је у ста­њу да спо­зна ка­кве га то ни­ти ве­зу­ју и во­де у ин­ту­и­тив­ни до­дир са ко­лек­тив­ним и ми­то­твор­ним срп­ским еп­ским ју­на­ци­ма, чи­ји је не­спор­ни по­то­мак. На сце­ни је, за­пра­во, је­дан па­ра­пси­хо­ло­шки фе­но­мен, ире­ал­на зо­на бив­ство­ва­ња у до­ди­ру са оп­ште­чо­ве­чан­ским и ег­зи­стен­ци­јал­ним ис­ку­стви­ма.

Ни Ан­дри­ја Ка­ла­ба, ни сви оста­ли ли­ко­ви ко­је му по по­тре­би Гве­ро при­до­да­је, ни­су скло­ни да ве­ру­ју у не­ку бо­жан­ску моћ, ни­ти је при­зи­ва­ју у по­моћ. Не ве­ру­ју ни у ма­ги­је ко­је вла­да­ју мно­гим људ­ским жи­во­ти­ма. На­кло­ње­ни­ји су мо­ћи слу­ча­ја у људ­ској сва­ко­дне­ви­ци, па се за­то и не оп­те­ре­ћу­ју од­го­не­та­њем жи­вот­ног сми­сла. За­то се пи­сац и не до­ти­че де­тер­ми­ни­зма, јер би он­да мо­рао да по­ја­шња­ва и од­го­не­та са­му су­шти­ну Ан­дри­ји­не по­јав­но­сти и зна­чај ње­го­вих тра­го­ва и бив­ство­ва­ња у овом да­на­шњем све­ту. Из­ве­сно је је­ди­но да је он окре­нут спо­зна­ји вла­сти­тих ко­ре­на, и да је у ста­њу да пој­ми њи­хо­во при­нуд­но гра­на­ње на ‘дру­ге ве­ре и на­ци­је’. Он је у ста­њу да ин­ту­и­тив­но ви­ди у ка­кво их зло гу­ра то не­што што ће се до­го­ди­ти, што је ни бо­жан­ско ни људ­ско, а чи­не га љу­ди.

Он не ту­ма­чи да ли то што ће се до­го­ди­ти и мо­ра да се до­го­ди. И да ли је ми­мо сва­ког мо­гу­ћег ути­ца­ја да се спре­чи. Је­ди­но је из­ве­сно да ће се на свим стра­на­ма стра­да­ти, као и у свим прет­ход­ним слу­ча­је­ви­ма, из че­га као и да ни­је би­ло по­у­ка. Из­гле­да да у та­квом ста­њу ства­ри, ка­ко их раз­у­ме сам Ан­дри­ја Ка­ла­ба, чо­век и не мо­же да би­ра. Мо­же са­мо по­је­ди­нач­но људ­ско би­ће да се оме­ђи и са­чу­ва од не­чо­веч­но­сти, па да и из ра­та иза­ђе са осе­ћа­њем лич­не не­ду­жно­сти. Та­ко је и рат­ник Ан­дри­ја Ка­ла­ба, ту­ма­че­ћи свој Ве­чи­ти ка­лен­дар, на­кнад­но спо­знао да је у ра­ту су­че­ље­них ју­го­сло­вен­ских на­ро­да, на ис­кра­ју два­де­се­тог ве­ка, про­жи­вео и до­жи­вео са­мо оно што му је би­ло су­ђе­но! Ни­је мо­гао да би­ра, али је мо­гао да бу­де оно што је­сте! Пред­о­дре­ђе­ност као ва­ри­јан­та људ­ског усу­да, или сло­бо­да у за­да­тим окви­ри­ма до­пу­сти­вог и мо­гу­ћег? Са­свим све­јед­но, то је оно чи­ме је оме­ђен жи­вот Ан­дри­је Ка­ла­бе.

На чи­та­о­цу је да од­го­не­та је ли Ка­ла­ба по­тре­фио жи­вот по за­да­тој суд­би­ни, или та­кву суд­би­ну ни­је ни мо­гао да из­бег­не, по­што је дав­но за­пи­са­на. Гве­ро као да су­ге­ри­ше да усуд са­мо мо­три на љу­де, и да им до­пу­шта да се кре­ћу у окви­ри­ма оно­га што им је на­го­ве­ште­но у ча­су ро­ђе­ња. Ако је на свет и до­шао као ‘чу­до од де­те­та’, Ан­дри­ја Ка­ла­ба је ка­сни­је од дру­гих од­у­да­рао са­мо по то­ме што је био пре­по­зна­тљив по че­сти­то­сти и до­бро­ти, и по по­вре­ме­ним про­се­ви­ма, ка­да је био у ста­њу да ви­ди на­го­ве­шта­је не­че­га што ће се де­си­ти у не­по­сред­ној бу­дућ­но­сти. Ка­сни­је би се са тим ви­зи­ја­ма и сам истин­ски су­о­ча­вао, ту­ма­че­ћи их уз по­моћ Ве­чи­тог ка­лен­да­ра.

Та­да му и суд­би­на по­је­дин­ца по­ста­је пре­по­зна­тљи­ва, као по­сле­ди­ца деј­ства не­ка­кве вр­хов­не си­ле, не­чег из­над све­та и све­га што по­сто­ји. За­то оби­чан чо­век и мо­же да жи­ви без све­сти о то­ме, и да се не под­ре­ђу­је усуд­но­сти. И та­ко је све у на­шим жи­во­ти­ма ви­ше­стра­но сло­же­но и ис­пре­пле­те­но, па по не­кој ма­три­ци ис­по­ља­ва­мо са­мо оно што нам је уро­ђе­но. Гве­ро не­на­ме­тљи­во су­ге­ри­ше по­сто­ја­ње не­ког уни­вер­зал­ног и све­вла­да­ју­ћег про­ро­чан­ства, ко­јег су све­сни са­мо ње­го­ви ода­бра­ни ју­на­ци. Они се за­то ‘из пр­ве’ ме­ђу­соб­но пре­по­зна­ју, у са­свим не­пред­ви­дљи­вим жи­вот­ним окол­но­сти­ма и нео­че­ки­ва­ним су­сре­ти­ма.

Ствар­ност до­га­ђа­ја и зби­ља ствар­но­сти Ве­чи­тог ка­лен­да­ра пре­пли­ћу се на про­сто­ри­ма од Гла­мо­ча до Ба­ња­лу­ке. Сво­јом фак­то­гра­фи­јом чвр­сто др­же чи­та­о­ца у до­ди­ру са ствар­ним све­том и исти­ни­тим до­га­ђа­ји­ма, па се уто­ли­ко при­род­ни­је при­ма и оно са­свим па­ра­пси­хо­ло­шко и над­ре­ал­но. До­ку­мен­тар­на пер­цеп­ци­ја ствар­ног ста­ња по­ја­ча­ва ма­ги­ју чи­та­ња, ка­кву мо­гу да ство­ре са­мо пи­сци за­вид­них до­ме­та. То­ме до­при­но­си и не­скри­ве­на са­мо­свест ауто­ра да ни ње­му са­мом ни­су до­ку­чи­ви сви сло­је­ви Ве­чи­тог ка­лен­да­ра, ко­ји је од­го­не­тао уз по­моћ убе­дљи­вог Ан­дри­је Ка­ла­бе.

Душан Миловановић