Устоличење Јоаникија побједа СПЦ у Црној Гори

Устоличење или интронизација, сагласно традицији Православне Цркве је свечани и торжествени богослужбени чин у оквиру кога се за вријеме Божанствене Литургије врши узвођење новоизабраног епископа на његову епископску катедру.

уторак, 7 септембра, 2021 / 11:47

Пише: Миладин Митровић, старјешина Храма Светог Василија Острошког у Бањој Луци

Иако је устоличење искључиво вјерски чин, далеко од тога да се може рећи да је устоличење митрополита црногорско-примoрског Јоаникија у цетињском манастиру Рођења пресвете Богородице било обављено у вјерској и свечаној атмосфери.

Немиле сцене организоване од стране "шачице јада" такозваних црногорских националиста, директно подстакнуте од стране одлазећег режима господара криминала и корупције Мила Ђуканивћа показале су врхунац његовог цинизма и покварености. Покушао је господар Мило да кроз медијске притиске и запаљиву реторику не само да онемогући устоличење митрополита Јоаникија, него и да баци љагу на овај свети и радостни чин. Само захваљујући зрелости како црквених великодостојника Српске Цркве, а тако и представника црногорских власти избјегнути су сукоби и крвопролиће, који су несумњиво прижељкивали представници политичког окружења Мила Ђукановића.

Потпуно избезумљен и неурачунљив потез, који свједочи о апсолутном и политичком и интелектуалном безнађу у коме се налази. Поновни удар на Цркву Христову и његов нови фијаско. Као да је заборавио да је сасвим недавно усвајањем  закона о слободи вјероисповјести, приморао Цркву Божију да покаже своју стварну снагу. А снага Цркве је у јединству народа окупљеног око Христове истине, због које је Мило изгубио своју дугогодишњу ауторитативну власт у Црној Гори.

Острашћен криминално стеченим новцем, самоувјереношћу да његовом режиму никада неће доћи крај, господар Мило је заборавио да је Црква Христова и сувише моћан и снажан организам који нису могли да савладају и много озбиљнији режими, почевши од турског, аустро-угарског па све до комунистичког.  Јасно је да су ово његови задњи политички трзаји, кроз које је намјеравао да се врати на политичку сцену Црне Горе.

Трзаји који показују реалност његовог стрмоглавог котрљања у пропаст. Стрмоглавост и брзина политичке пропасти господара Мила разумљива је кроз призму чињенице да су га "низ воду" пустили и његови западни ментори. Максимално искористивши његову владавину, ради остварења својих стратешких циљева, попут одвајања Црне Горе од Србије, уласка у НАТО и признања независности Косова, западне силе по старом добром демократском обичају сада вјешто перу руке од њега.  

Да је у Црној Гори заиста наступио крај једног острашћеног тоталитарног политичког режима, грађеног на идејама лажног и измишљеног црногорског идентитета и сталне конфронтације са Српском Православном Црквом, свједочи нам управо ова "шачица јада" која је правила протесте и барикаде у старој престоници Цетињу. Једва неколико стотина избезумљених глава, углавном састављена од црногорских Бошњака и Хрвата била је окосница протеста против устоличења митрополита Јоаникија. Очекивао је господар Мило да ће својим доласком на Цетиње сабрати хиљаде, али то не само да се није десило, него је показало реалну бројчаност његових слједбеника.

Величанствен дочек патријарха српског Порфирија у Подгорици уочи устоличења, на коме се окупило неколико десетина хиљада вјерних људи, послао је силну поруку да је Црна Гора напокон ослобођена земља. Земља у којој већински живи светосавски народ, са јасним самопознањем свога српског националога и православног идентитета утемељеног на историјским чињеницама. Мирољубиве и достојанствене поруке и патријарха Порфирија и митрополита Јоаникија свједоче о добронамјерности и спремности Српске Цркве да се у црногорском друштву путем мира и искреног братског дијалога превазићу сви проблеми и подјеле изазване прије свега политичком пристрасношћу минорне групе људи.

Међутим, оно што посебно радује срца православних вјерника наше светосавске Цркве је искрена одлучност  и спремност патријарха Порфирија да се храбро бори за интерес српскога народа и Српске Цркве на нашим вјековним земљама. Суштински је било важно да се митрополит Јоаникије устоличи у Центињскоме манастиру – древној катедри црногорских-приморских  митрополита српске Православне Цркве. Цетињски манастир је живо свједочанство присуства Српске Цркве у Црној Гори као аутохтоне и историјски утемељене.  Митрополит Јоаникије је 41. устоличени митрополит СПЦ (од оснивања Цетињскога манастира 1484. године, као сједишта Зетске митрополије), чиме је настављен историјски континуитет, који су хтјели прекинути управо они који не само да не познају историју и канонски поредак Цркве, него измишљају неке нове вјештачке идентитете.

Међутим ни очигледан медијски притисак, ни неразумна и лицемјерна реторика господар Мила, која је на протесте извела "шачицу јада", нису пољуљали одлучност патријарха Порфирија да устоличи митрополита Јоаникија у цетињски трон.  Ово је велика побједа цјелокупног српскога народа, побједа наше свете светосавске Цркве која је сада, као и увијек кроз многовјековну историју свога постојања била истински чувар нашег националног идентитета и самобитности.