Украјински преглед: Донбаски лук и прикљученија

На тражење бројних пријатеља да кажем нешто о текућем стању на како би то окупаторски медији рекли "Источном фронту", ево пар речи, колико да скцирам.

понедељак, 9 маја, 2022 / 14:03

Роман Фјодорович, фејсбук налог

Да бих објаснио дубљу механику како и зашто се неке ствари одвијају како се одвијају морао бих да уђем у позадинску причу зарад контекста и објасним специфичности зараћених страна, а то ће морати да сачека неку другу пригоду, али ћу гледати да то срочим током недеље. Ово је само тренутни пресек стања.

Пре нешто више од две недеље Руси су званично отпочели Другу Фазу Специјалне операције. Нису се потрудили да дефинишу шта то подразумева и колико још фаза је планирано, али то је сасвим у складу са њиховом доктрином стратешке амбивалентности.

Фокус је на Донбасу, са крилним дејствима око Харкова и Херсона у циљу везивања украјинских снага и држања тензије и маргиналним дејствима на елиминацији опкољених снага у Азовсталу.

Предложено је више могућих оперативних модела за вршење опкољавања Украјинаца у Донбасу, и ја не верујем да су Руси одабрали изричито један, већ сасвим доследно својој доктрини држе све карте на столу, испипавају пулс непријатеља и напредују тамо где је најповољнији правац, што последично варира расположиве опције. Приметно је знатно опрезније методично напредовање, са различитим нападним правцима који се међусобно подржавају и синхронизују, што указује на квалитативно виши степен командовања него што је приказан у првобитној фази рата, вероватно услед обједињавања команде операције под генералом Александром Дворњиковим.

Нећу да гњавим о овим или оним варошицама, али треба поменути да је јуче (7. мај) у цјелости ослобођена варошица Попасна око које су се водиле крваве (суб)урбане борбе месец и по дана. По свему судећи кључ за одлучно, и помало неочекивано избацивање Украјинаца је одиграло људство Вагнера, најамничке дружине до сада коришћене за "неформалне" прекоморске операције, сачињено искључиво од добро обучених ветерана, са знатним искуством у градској борби. Тиме се отвара југоисточни правац за опкољавање Украјинаца и прилаз агломерацији Славјанск-Краматорск одатле.

Напредовање је дакле опрезно, чисте се место по место, шума по шума, што успорава напредовање и дозвољава Украјинцима да одступе на резервне положаје (мада је претходних дана неколико њихових формација ранга батаљона остало одсечено и или су успели да се у мањим групама извуку богазама или су потпуно уништени), и ствара утисак да се Руси килаве, међутим то је питање очекиваног оперативног темпа и самих циљева ове фазе операције, што су непознанице.

Као што су Украјинци и западни медији током марта упорно пласирали наратив да Кијев само што није нападнут на јуриш и да је чињеница да се то није десило велика победа јер су помрсили Путинове планове, тако се сада пласира наратив да Руси морају да остваре неку велику победу до 9. маја, што је бесмислица без икаквог упоришта у збиљи. Напротив, државно руководство РФ се држи прилично хладнокрвно, можда мало и сувише хладнокрвно за мој укус, и не притиска војску да збрза нешто по сваку цену само да би имали са чиме да изађу у јавност. Ствар је у томе да Руси очигледно играју дугу игру у којој је сам војни аспект још и мање битан и он ће се завршити кад се заврши, дочим је украјинској страни нужно да оствари неке медијске победе јер војничке практично ни не могу. Отуда и објашњење за велики број њихових акција, које су све пажљиво темпиране да или медијски покрију сопствене свињарије или да ритмично пумпају адреналин и морал војсци и (битније) странцима.

У том кључу се одвија њихова "контраофанзива" од Харкова, која је у пракси заузимање неких места по широј периферији практично без борбе. Морам да признам да мени једно две недеље уопште није било јасно зашто им Руси то пуштају, јер је познато да у позадини код Белгорода поседују знатну стратешку резерву, док нисам измедитирао над физичком мапом краја где се тачно назире максимални опсег тог напредовања и видео како се одиграла слична ситуација код Херсона, где су такође Украјинци мало по мало напредовали, и пришли самом Херсону, да би их брзим нокаутом Руси за један дан вратили на почетне положаје и притом им нанели знатне губитке. То украјинско напредовање код Херсона је почело као бочни притисак са циљем да се одвуче пажња Руса од Донбаса, што је изигнорисано, а затим се прелило у славодобитну пропаганду о "реконквисти", иако се у збиљи ту ради о малим насељима на тридесетак километара од Херсона.

Један једини пут када су покушали да упадну на државну територију Русије били су одлучно уништени. Не бих смео да тврдим, али ми јако личи на то да сад заправо Руси маме Украјинце да ангажују своје снаге на том бесперспективном правцу уместо да угрожавају бокове руског напредовања у Донбасу, и да ће када се довољно удаље од Харкова уследити контранапад.

У истом кључу су најскорији догађаји око Змијског острва у Црном мору, оног истог око којег је Кијев измислио*, боље рећи мазнуо митему из других историјских догађаја, о "одважним браниоцима који су надмоћном нападачу рекли да одјебе" првог дана рата.

Наиме већ пар дана се тамо довија повећана активност украјинске стране, прво су дронови погодили неке мање руске корабље и један ПВО систем за који се чини да је био неакативан на самом острвцету, у циљу изолације руског гарнизона (вероватно да се није радило о више од пар десетина људи све заједно), потом је пуштена прича о наводном потапању руске фрегате** која се међутим појавила мало потом у Севастопољу неоштећена (мада је вероватно да је било неког дејства јер је примећена повећана активност извиђачких авиона НАТО-а у блиском међунарнодном ваздушном простору) затим су уследили ваздушни напади на тих пар кућа које тамо стоје, да би јуче покушали хеликоптерско-поморски десант. Шта се тачно десило је немогуће поуздано рећи још увек, осим да је десант очигледно неславно пропао, а појавио се и снимак уништавања једног од хеликоптера у тренутку док се из њега искрцавају маринци. Руси тврде да је острвски гарнизон заправо већ претходно евакуисан и да је цела прича била постављена замка, те да је оборено неколико авиона, хеликоптера и дронова, те потопљен један украјински десантни брод. Шта се тачно ту десило остаје тек да се види, али је јасно да ствар није пошла по плану.

Само острвце је у мирнодопским условима изузетно значајно, али у ратним тотално без значаја јер ко год да га држи ће бити изложен нападима друге стране и трпети губитке на њему и око њега. Али да су успели да га узму, Украјинци би несумњиво од тога направили пропагандни циркус.

Пре десетак дана је био из провокација у Придњестровљу и пумпала се тензија да ће доћи до напада украјинских снага у циљу елиминације скромних руских снага које су тамо лоциране и заузимања огромног складишта муниције у селу Колбасна заосталог још од СССРа у чиме би се постигао пропагандни поен али и решило питање помањкања муниције у украјинској војсци, мада ја имам резерву око тога колико је тамо џебане остало, колико је извучено и распродато од 1991. наовамо, а колико је од тад ремонтовано, али опет…

Проблем са том идејом је што је Придњестровље правно-формално део Молдавије, која би морала да упути званичан позив Украјини да уђе на њену територију, у супротном би сами Украјинци испали агресори на територију друге државе, што се није десило-напротив Молдавија се држи доста мудро ван текућег сукоба и гледа да се и сама не запали ратним пожаром, мада је питање по коликим ће се притиском наћи од стране НАТОа у будућности, али и чињеницом да би расположиве украјинске снаге за такву операцију биле ограничене. Наиме, поред пар хиљада руских миротвораца лоцираних у Придњестровљу (шпекулише се цифрама од 1500-4000) морали би да се изборе и са војском самог Придњестровља која би у случају мобилизације бројала десетине хиљада бораца. Свакако се не ради о врхунским борбеним формацијама (додуше питање је шта би и Украјинци могли да пошаљу на њих) већ локалној милицији, но свеједно-ти људи би бранили своја насеља од спољног агресора, а имају чиме да ратују на дужи период чак и у условима стратешке изолације. Такође, мислим да НАТО то није допустио јер још увек нема локални капацитет за неку интервенцију ако се ствари искомпликују, а у међувремену је онеспособљен и једини мост који повезује Одесу са Румунијом преко Дњестра, тако да је ситуација у том делу Украјинцима доста закомпликована и цела ствар око Придњестровља је утихнула. Али то не искључује неке унилатералне потезе Пољске и/или Румуније у будућности, наравно уз одобрење и пуну подршку НАТОа. Видећемо.

Са тим у вези пре неки дан је Бајден јавно критиковао Пентагон да пушта цурење компромитујућих инфорамција о помоћи Украјини медијима. Што поткрепљује моју тезу да је Пентагон глас разума који користи закулисне методе да саботира стварно опасне ратнохушкачке импулсе кретена у Конгресу.

Након доста критика око тога зашто Руси пуштају да западно наоружање слободно улази у Украјину (упркос инфантилним трвдњама навијача да се "то све уништава чим пређе границу"), пре десетак дана је отпочело разарање железничке инфраструкуре која је од кључног значаја за кретање робе, људи и ратног материјала на огромном простору Украјине. То још увек није у обиму у којем би могло да буде, али очигледно јесте систематично и постоји неки план у позадини.

До сада то није био приоритет јер су прво систематично разарана складишта горива, аеродроми и друга војна инфраструктура, предузећа војно-индустријског комплекса и складишта муниције, док је већина инфраструктуре двојне намене била поштеђена. Сада је то дошло на ред, мада очигледно постоји одређена кочница око таквих дејстава пуног обима, макар и по цену пуштања уласка неког ратног материјала.

Немам доказе, али имам јаку интуицију да је то све повезано са стварним руским циљем ове друге фазе, који није као што се то медији пласирају ослобађање/окупирање Донбаса, већ физичко сламање кичме украјинске армије. Зато мислим да им је и омогућено пребацивање појачања у Донбас, иако је било лако изводљиво обавити стратешку изолацију бојишта рушењем мостова на Дњепру и разарањем железнице која води ка истоку. Као да су желели да пусте што више украјинских трупа да уђу у зону дејства, где ће на мање-више отвореном простору бити самлевени, да касније не би морали да их ископавају по градовима.

Руси свакако и даље трпе губитке, мада осетно мање него у току хаотичних првих недеља рата, али они су одрживи. Рецимо да је то еквивалент једне чете по дану. Украјинци међутим трпе губитке од еквивалента батаљона по дану, што није баш одрживо на дуге стазе. Већ сада се може видети да је састав њихових елитних стајаћих бригада у великој мери попуњен резервистима старијих годишта, што имплицира знатне губитке међу професионалном војском, а већ је у том циљу најављен и четврти талас мобилизације у Украјини. Више сведочанстава самих украјинских војника говори да су им јединице преполовљене. Извесно да младе, искусне и често и фанатизоване војске још увек има, али се њен број смањује из дана у дан, а од резервиста је, као што се то видело и на простору Југославије на свим странама, ограничена вајда. Ако су првих месец-два хватани појединачни украјински заробљеници или мање групице, сада је већ постало учестало предавање водова. Са толиким губицима реално је очекивати постпуну ерозију морала, што може да произведе каскадни ефекат. Не мислим да ће се то десити скоро, и операције у Донбасу ће извесно трајати још пар месеци-биће тешких урбаних борби у Славјанску и Краматорску који су утврђени као што је то био и Маријупољ, али је неумитно. Ово је машина која дроби споро али темељно.

Обе стране пласирају своју верзију губитака, и ни једној није веровати, али ако Руси понешто претерују, Украјинци лажу као пси, чак и за очекиване услове ратне пропаганде. Тако су прошле недеље прво убили, па теже ранили, па лакше ранили начелника руског генералштаба Валерија Герасим ова који је наводно био у посети фронту код Изума, да би се човек жив и здрав појавио два дана после на јавној седници. О истом трошку су, по ко зна који пут, сахранили и "десетине официра", наравно без икаквих материјалних доказа. Тврде да сваки дан уништавају читаве руске батаљонске тактичке групе, а сад су прешли чак и на бригаде.

Разумем очајање, и жељу да се по сваку цену подигне морал, али пропагандно лагање је најефектније када је умерено и интерпретативно, у супротном се долази у ситуацију дечака који је викао вука.

Реално стање је да су украјинске јединице десетковане, да имају ограничене количине горива и муниције, да западна помоћ не може да надомести сопствене ресурсе и да је изложена руским ваздушним и ракетним нападима у ланцу дистрибуције, да маневришу снаге цивилним комбијима чак и по дубини поретка јер не смеју да формирају конвоје камиона и аутобуса и да се дефинитивно суочавају са ерозијом борбене моћи.

Упркос тоталном ратном напору то не води нигде, и економија Украјине, онако бедна каква је била и пре рата је у стању распада. Постоји озбиљно очекивање да ће услед ограничене сетве (а жито из робних резерви се и даље извози да би се финансирао ратни напор!) и мањка енергената јесење-зимска сезона бити катастрофалне за Украјину.

Руси пак имају капацитет да овако ратују наредних неколико година, чак и без напрезања целе државе и масовне мобилизације резервиста.

За крај, препоручујем да потражите сведочанства фамозног канадског снајперисте Валија (за кога сам од почетка имао резерву да је погинуо иако се тако ширила прича) и његовог компањона, такође Канађанина, Сенке, који су једва преживели сусрет са руском ратном машином и подвијених репова и са очигледним ПТСП-ем се вратили кућама. "Овако није било у Авганистану". Ајде.

*Тврдње да је чета која је бил на острву славно изгинула испоставила се ко нетачна, јер су се војници одмах предали

**Фрегата Адрмирал Макаров