Табу(Т) тема: Тероризам у нас
Данас је тероризам озбиљан фактор дестабилизације регионалне и међународне безбједности са врло негативним утицајем на глобални свијет. Пише: Владимир Вучковић, магистар криминологије Тероризам је постао важан феномен, као и главно сигурносно питање за многе државе. Сви смо барем једном чули из различитих извора за тероризам који се дешава у нама тако далеким земаљама попут Авганистана, […]
Данас је тероризам озбиљан фактор дестабилизације регионалне и међународне безбједности са врло негативним утицајем на глобални свијет.
Пише: Владимир Вучковић, магистар криминологије
Тероризам је постао важан феномен, као и главно сигурносно питање за многе државе. Сви смо барем једном чули из различитих извора за тероризам који се дешава у нама тако далеким земаљама попут Авганистана, Ирака, Јемена, Сирије и других. Нажалост, живимо у заблуди да је наше поднебље „изоловано“ од те пошасти савременог доба. На глобалном плану, Република Српска и ФБиХ нису остале изван планетарне терористичке мреже.
Тероризам у Босни и Херцеговини није само безбједносно већ и политичко питање. Политичке елите вјешто избјегавају да се ухвате у коштац са тероризмом из само њима знаних разлога. Политичари из Републике Српске у овом проблему виде шансу за прикупљање јефтиних политичких поенa, док политичке представнике Федерације БиХ, питање тероризма плаши до те мјере да су њихови одговори на сва питања везана за тероризам јако штури и неконкретни. Сви параметри показуjу да имамо јако сложену безбједносну ситуацију, јер политички кругови не могу постићи консензус и ријешити горећа питања у држави. Босна и Херцеговина је најугроженија тероризмом у региону, што указује и званична статистика правосудних органа земаља Западног Балкана. У Словенији, Србији, Хрватској и Црној Гори нема забиљежених кривичних дјела са обиљежјима тероризма. Македонија има забиљежено једно кривично дјело, које су тамошњи правосудни органи окарактерисали као кривично дјело тероризма из члана 419. Кривичног закона Б. Ј. Р. Македоније, а то је познати случај код Смиљковског језера. За разлику од окружења у којем је забиљежено само једно кривично дјело тероризма, Босна и Херцеговина наставља свој уобичајни курс предњачења у негативним трендовима. Од 1997. године до 2011. године на територији Босне и Херцеговине десило се седам „инцидената“ који се могу довести у везу са чланом 201. Кривичног закона Босне и Херцеговине. Овај податак је алармантан, ако имамо у виду понашање највиших функционера надлежних министарстава и агенција за проведбу закона у Босни и Херцеговини. Сви инциденати су се десили на различитим локацијама и сваки сам по себи носи одређену поруку коју надлежни не схватају.
Дана 27. 06. 2010. године извршен је напад на полицијску станицу у Бугојну и том приликом је једна особа смртно страдала, више особа је теже или лакше повријеђено и нанесена је велика материјална штета. У Витезу се 09. 10. 2008. године десио напад и том приликом је проузрокована смрт једног лица, док је једно лице задобило тешке тјелесне повреде опасне по живот, а више лица је задобило тјелесне повреде, те је наступила већа материјална штета. Зеница 11. 04. 2011. године на паркингу испред зграде Владе ЗЕ-ДО кантона, постављена је експлозивна направа на пнеуматик путничког моторног возила у властништву Т. И. посланика у Кантоналној скупштини ЗДК и заступника у Дому народа парламента Федерације БиХ. Дана 28. октобра 2011. године у Сарајеву је извршен терористички напад на амбасаду Сједињених Америчких Држава, напад је трајао 50 минута и том приликом нападач је испалио 105 метака из аутоматске пушке АК-47. У Мостару је 18. 9. 1997. године постављена експлозивна направа, починилац је пресуђен на 10. година затвора, али је бјекством из Босне и Херцеговине постао недоступан правосудним органима. Ово су само неки од случајева који су се десили на територији Босне и Херцеговине.
Након терористичког напада на Њујорк 11. септембра 2001. године услиједио је низ оставки свих водећих људи из безбједносног система Сједињених Америчких Држава. Велика увреда за једног школованог „безбједњака“ је да, након пропуста који је направила институција на чијем се челу налази, не поднесе оставку и преузме одговорност на себе. Код нас је ситуација другачија. Изгледа да ми немамо тих школованих кадрова, барем их нема у институцијама које рјешавају горућа питанја, и онда је потпуно свеједно хоће ли један дефектолог, политиколог или биолог поднијети оставку. Наши „стручњаци“ су ту доспјели јер их је поставила политика, а не зато што су након проведених тридесет година у служби заслужили тај високи и престижни положај.
Погледамо ли око себе видјећемо да је лоша безбједносна слика само рефлексија тренутног стања у којем се наше друштво налази. Запали смо у једну велику моралну кризу из које ћемо се тешко извући. Постало је важно посједовати чланску картицу странке, а не диплому одређеног факултета за обављање одређених функција. Безбједност је јако комплексна категорија која обухвата низ аспеката. То је област у којој је потребно непрекидно улагање, оспособљавање кадрова и набавка савремене опреме. Углед наше државе је јако лош и нико од међународних партнера у нама не види поузданог сарадника. Наши пријатељи из Европске уније улажу огромна средства у модернизацију безбједносних структура Босне и Херцеговине. Подижу се велелетне зграде и набављају луксузна возила, налик онима из развијених земаља, али то није довољно. Најбитнији дио сваке безбједносне структуре су адекватно образован, професионалан и високо моралан кадар. Изгледа да наше политичке елите имају другачију визију!
Odlično rečeno. Situacija u svim društvenim sferama je zabrinjavajuća. Veliki broj nestručnih ljudi obavlja važne funkcije. Čestitke i pozdrav za gospodina Vučkovića!
Nažalost, obrazovani mladi ljudi nemaju prostora u ovom političkom sistemu. Izgleda da političke igre zaobilaze našu blistavu omladinu. Strankama odgovaraju samo poslušni i tako dalje. Slažem se da je nastupila velika moralna kriza i da ćemo se teško izvući iz nje. Vrlo dobar tekst!
Iskreno, od kriminologa sam očekivao nešto više o temi koju je sam izabrao. Konkretno, u odnosu na Srpsku očekivao sam da iznese podatak o tome kako je na tom prostoru u posljednjih 7-8 godina došlo do ekspanzije islamističko-ekstremističkih organizacija. Do neke 2006.-7. na prostoru Srpske mogao se uočiti tek poneki vehabija, a danas u bukvalno svakom većem naselju sa bošnjačkom većinom ili po gradovima imamo de facto razvijene vehabijske ZAJEDNICE, kakve često broje i preko 100 članova. Policija Srpske raspolaže prilično preciznim podacima o broju vehabita stalno nastanjenih u ovom entitetu i postavlja se jednostavno pitanje – zbog čega godinama izbjegava da taj podatak objelodani? Možebitno zbog toga što bi objelodanjivanje podataka o broju vehabita zaprepastilo našu javnost, no, i otvorilo pitanje šta je učinjeno da se spriječi širenje te opasne pojave. Treba postaviti pitanje odgovornosti nadležnih organa zbog toga što je za tako kratak period došlo do tako drastičnog porasta ove opasne kategorije. Potom treba provjeriti podatak u koliko desetina (možda i stotina) slučajeva je vehabitima dozvoljeno legalno nabavljanje pištolja i lovačkih pušaka (masovno su članovi lovačkih udruženja). Zatim slijedi pitanje zbog čega vehabiti nisu češće podvrgavani kontrolama, pretresima i inim policijskim radnjama, a posebno zbog opštepoznate činjenice da većina posjeduje nelegalno naoružanje i municiju. Na kraju, postavimo i pitanje financiranja ekstremističkih organizacija. Ogroman novac „vrti se“ u ovoj pojavi, a nesporno je da presjecanjem novčanih tokova postižu se najbrži rezultati po pitanju sprečavanja i suzbijanja ove opasnosti. Eto, neka „nadležni organi“ objelodane podatak o samo jednoj akciji presjecanja finansiranja ekstremističkih organizacija u našem enititetu. Novac je primarni instrument kakvim je proizvedena ekspanzija islamističko-ekstremističkih organizacija i pokreta na području Srpske, a na tom planu naše službe nisu izvele niti jednu aktivnost. Žalosno! No, ono žalosnije jeste što Srpska troši „masne pare“ na nekompetentne kadrove kakvi bi trebalo da nas štite od ove opasnosti, a rezultata ni’đe, no, autor je to natuknuo, pa da ne širim.
Na kraju, kao pojedinac koji teži da živi u sigurnom okruženju pozdravljam svaku aktivnost kakvom se ova društvena opasnost apostrofira u javnom diskursu, pa time i ovaj tekst. Jedino prigovaram zbog toga što sam očekivao „nešto više“.
Kad sam već našeo ovu temu, da iznesem još neke dimenzije opasnosti od islamističko-ekstremističkih pokreta i njihovog djelovanja.
Prva dimenzija jeste prostorno-strategijsko djelovanje. Nije teško primijetiti da se vehabijske zajednice razvijaju na ciljno izabranim prostorima i to kroz dva pravca:
– prvo, na prostoru uz rijeke Una i Sava, dajle duž granice sa Hrvatskom i EU. Od Bihaća do Brčkog u svim pograničnim gradovima imamo razvijene vehabijske zajednice. Možemo li to tumačiti kao strategijsko razmještanje sa ciljem odvajanja BiH-e od EU?
-drugo, razmještanjem vehabijskih zajednica na prostoru USK, Srednjobosanskog i Zeničko-dobojskog kantona, pa sve do Brčkog, imamo svojevrsno „opkoljavanje“ zapadnog dijela Srpske, onog najnaseljenijeg i najrazvijenijeg.
-treće, unutar same Srpske došlo je do ekspanzije ovih pokreta (kako je rečeno).
Sljedeća dimenzija ovog problema proizilazi iz OBJEKTA terorističkih napada. Za sada islamsko-ekstremni elementi napadali su svoje sunarodnjake (Bošnjake) i to, opet, ima svoj cilj – homogenizaciju populacije oko njihovih ideja. To što u BiH još uvijek nisu napadani „nevjernici“ na znači da se trebamo osjećati sigurnima, nego da ekstremisti još uvijek nisu (nadati se da i neće) dosegli potreban stepen podrške unutar bošnjačko-muslimanske populacije. Tu treba znati da se širenje radikalnog islama istvaruje kroz dvije koordinirane i istociljne aktivnosti: prva, novcem i ideologijom, te, druga, „disciplinovanjem“ (nasiljem, zastrašivanjem i ino). U tom kontekstu treba posmatrati i ovaj poznati slučaj dvostrukog ubistva u Trnopolju kod Prijedora, odnosno, konkretno zapitati da li je to teroristički napad izveden sa ciljem disciplinovanja lokaknog stanovništva? Ukoliko terorizam posmatramo kroz tradicionalna tumačenja, kao akt političkog djelovanja kakav uvijek sadrži „poruku“, onda nije teško spoznati i ko je primarni objekat terorističkih napada u BiH-i i kakvi su ciljevi takvih napada. Sad, tumačenja naših političkih i instutucionalnih moćnika o tome kako je „dobro“ to što smo mi ostali (nevjernici) tek sekundarni objekat ekstremističkog djelovanja (muslimani su još uvijek primarni), jesu „zgodna“ za one koji posjeduju stanove i vile u nekoliko zemalja (imaju gdje pobjeći), no, mi ostali bi trebalo da se zabrinemo. Dovoljno je pogledati šta islamisti čine sa hrišćanskom zajednicom u Iraku (postrojavaju ih u dvije kolone, jedna za vjersko konvertovanje i druga za klanje).
Да су власти Српске потрошиле времена, новца и енергије бар десети дио на сузбијање ове пошасти колико су потрошиле на разбијање, понижавање и подјелу својих борачких категорија, о овој теми неби било ни потребно писати.
За власти су већа опасност изгледа њени борци и ствараоци Српске од вехабија!
Lijepo ste to opisali,još samo da ste se dotakli malo više o odlasku vehabija u Sirijski rat,pa o odlasku četnika u Ukrajinski rat…
Usput Efbejha je donijela zakon o zabrani odlaska na na strana ratišta a Eres to još nije…
Pošto se dodo svim silama bori protiv „islamističkih pokreta“ ,vehabija, Bošnjaka itd želim Vam od sveg srca da opet dobije mandat i da vas čuva…
Biće bolje da u skorije vrijeme doktorirate možda i bude šta od vas…
Zulkedine, donijela je FBiH taj zakon, no, Radončić se pita zbog čega se na provodi. Ne treba biti ciničan i treba Federaciji odati priznanje zbog takvog poduhvata, baš kako to Vučić čini. Međutim, Radončić bi trebao da se zapita kako američka diplomatija gleda na takav zakon. Ti „psi rata“ su decenijama važan subjekt uspostavljanja američke globalne dominacije, tako da svako djelovanje protiv njih teško da će zadobiti američku blagonaklonost.
Na kraju, moram vas podsjetiti da i Radončić i Vučić ističu kako donošenje predmetnog zakona nema nikakve etničke ili vjerske dimenzije, nego u osnovi nastoji zabraniti ovdašnjim građanima učestvovanje u ratnim sukobima bilo gdje i na biločijoj strani (znači i u odnosu na srpske „dobrovoljce“ koji ratuju u Ukrajini na obe sukobljene strane).
Zanimljivo da se za vrijeme vladavien Mileta Dodiga, samozvanog branioca srpske, u srpskoj upravo i nakotilo najvise vehabija ili selafija, kako se vec zovu…
Borislave, ni najmanje nisam ciničan…Radi se o tome da isto ko roditelj priča malom djetetu o kojekakvim prikazama pa ga prepada strašnim pričama.Zakon je donešen , pa će doć i vrijeme da se upotrijebi.
Vehabije su već ispričana priča i diže se prašina da bi se skrenule stvari na drugi kolosijek.Bošnjak sam i ni najmanje ne volim vehabije ni blizu sebe kao što ti garantujem i za 90 % Bošnjaka.Daleko im kuća od moje sa njihovom vjerom u Islam ( na njihov način , naravno)…
Zulkedine,
nisam siguran da je u pitanju „ispričana priča“, nego opasnost u ekspanziji. Nadam se da ste primijetili moje isticanje činjenice da vehabisti trenutno najviše ugrožavaju bošnjačku populaciju, ali do ni ostali od njih nemaju se čemu dobrome nadati. No, u pravu ste po pitanju da se ovaj problem koristi zarad preusmjeravanja pažnje javnosti sa drugih jednako opasnih društvenih pojava, a nadam se i da ste primijetili moju opasku o tome kako se ovom društvenom opasnošću bave „likovi“ koji imaju gdje pobjeći (koji su istovremeno za ovo društvo čak opasniji od vahabita). To je naš najveći problem i upravo onaj kom moramo posvetiti najviše pažnje (dakle, da o našoj budućnosti i bezbjednosti prestanu brinuti lažni zaštitnici). Kad taj problem riješimo – možemo se posvetiti i drugim opasnostima koje ugrožavaju ovu zemlju i građane.
Kako nedavno reče moj komšo hodža: „Trebamo biti samo malo iskreniji prema sebi (da ne lažemo sebe) i sve ostalo će doći nekako…“.
Pozdrav!
Добро речено!