Припадање једном народу не састоји се само из субјективног осјећаја појединца, мада је за припадање свакако неопходан и тај осјаћај. Дакле: народ јесте трајни плебисцит људи који му припадају, али људи могу слободно да промијене своје одлуке, нарочито уколико су им те одлуке непријатне, а осјећај припадања слабо изражен.
Непријатна истина – тиме ништа мање, ако не и више истина – гласи: уз ове демографске, политичке и културно-идентитетске реалије, Срби ће кроз неколико деценија сами остварити снове својих непријатеља тиме што ћемо се сви преселити у централну Србију. И то не на тракторима.
Није непознато да је српски интегрализам – гледиште према коме један (мој, српски) народ има право а и обавезу да се, сходно геополитичким околностима, што присније интегрише на духовном, културном, а према могућностима и политичком плану – представаља својеврстан животни став и мисаони оквир у коме дишем и мислим.
Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита – а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу – да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже – а не највише – бирај најбоље
Српски језик и српска свијест познају, поред домовине, и отаџбину. Отаџбину су ти подарили и оставили ти је да је браниш, волиш, да за њу живиш и очеви и оци.
Да обновимо косовски завијет као императив свакодневног живота. Будемо ли такви људи, имаћемо шта и да очекујемо и чему да се надамо. Јер свега осталог има на свијету мимо нас.
"Институција последње жеље је изгубила своју симболичку снагу чим се показало да не постоји никаква вредност изнад вредности саме имовине… Пошто стање Мегалополиса одређује доминација избројивог, онда је овај дисконтинуитет још више појачан чињеницом да иза мртвог човека остаје само његова избројива имовина, док њен бивши власник нестаје и као живо биће и као симболичка фигура, јер његова последња жеља више није уклопљена у било који склоп вредности. Она се, наиме, не може изразити бројкама. "
Тражећи да разумијем оно што сам доживио, а тада ми је измицало разумијевању, често се, умно одмарајући а емотивно потпуно трошећи, окрећем документарном видео материјалу који нам је данас доступан на електронској мрежи. Нарочито се враћам у деведесете.
"Ако се прича сама не исприча, никада је нећеш испричати", негдје записује Милутин Мићовић. То је једини одговор који могу да понудим на питање "зашто раније нисмо снимили Дару или филм попут Даре". Наравно, право на тај одговор имају сценариста и режисер. За српску културу оно и даље стоји као опомена трајне амнезије из које се, надајмо се, будимо.
Као и сви провинцијалци и суштински маргиналци, пратио сам, врло пасивно, полемику око ставова предсједника САНУ и, сасвим случајно, човјека који по имену В. Костића, око статуса и будућности Косова и Метохије.