Свети Сава – Оснивање и уређење Српске православне цркве

Растко Немањић (монашки Сава), трећи и најмлађи син Стефана Немање, најзначајнија је личност црквене историје Срба и једна од најзначајнијих историјских личности српског народа уопште.

понедељак, фебруар 4, 2019 / 22:10

Податке о животу највећег српског светитеља упијамо из пера двојице његових биографа, Теодосија и Доментијана, српских монаха који се убрајају у најзначајније српске средњовјековне писце.

Рођен око 1175. већ са петнаест година од оца добија на управу хумску земљу на крајњем југозападу тадашње Србије, отприлике данашњу Херцеговину којом управља око двије године.

Млади Растко је чезнуо за монашким животом али је знао да се његов отац не би са тим сложио те се тако није могао замонашити на територији Немањине Србије. Указала му се могућност приликом доласка светогорских монаха који су тражили милостињу од Стефана Немање. Тада је под изговором да иде на лов на јелене побјегао на Свету Гору са једним словенским монахом. Пошто су отишли у манастир Русик (данас манастир Светог Пантелејмона) претпоставља се да је монах који је Растку био сапутник и саучесник у бијегу био Рус поријеклом.

Теодосије наводи разлог бјежања намјера Немањина да га ожени. И Вук Караџић напомиње како је у народу чуо пјесму о женидби Светога Саве те је могуће да је Растко тако пожурио да своју одлуку о монашењу што прије спроведе у дјело.

Увидјевши да се Растко не враћа из лова и посумњавши да је кренуо пут Свете Горе, Немања је послао потјеру, која је без одмора хитала ка Атосу затекавши у манастиру Русику Растка са монасима.

Током дуге ноћне службе, на којој су чланови потјери заспали од умора, Растко прима монашки чин, иако премлад, мимо прописа и тако постаје Сава, становник монашке државе Свете Горе под византијским царем. Разочарана и бијесна потјера се морала вратити без Растка који им је дао прамен косе одрезан на чину монашења, световну одјећу и писмо за своје родитеље.

У руском манастиру Сава се није дуго задржао већ је на празник Благовијести, вјероватно 1193. године, прешао у грчки манастир Ватопед. Манастир у којем се Сава настанио имао је чувену библиотеку. Сава је научио грчки, који је тада био универзални језик Византије али и већег дијела Средоземља, те је стицао нова сазнања и усавршавао се у монашком животу.

Сава је остао петнаестак година на Светој Гори подвргнувши се најстрожим постовима, најчешће на хљебу и води и аскетском начину живота, готово без сна у непрекидним молитвама, што се дугорочно одразило и на његово здравље, тако Теодосије наводи како је омршавио, „усахну му утроба“, „нестаде му сваке масти“, „мрзнуо од зиме и само худа власена хаљина беше му довољна и увек бос ходећи“ те се „неисцјељено оболести“.

Његов аскетизам му је донио беспријекорно „добар глас“ на читавој Светој Гори. Уз владарско поријекло и родбинском везом са царем Алексејем Трећим Анђелом (брат Стефан му је био ожењен царевом кћерком Евдокијом) Савин углед је временом растао све више.

Године 1196.  Немања се на сабору у Расу одриче трона и одлази у Студеницу да би већ наредне године дошао у Свету Гору да са сином Савом проведе последње године овоземаљског живота. Користећи свој велики углед добијају од поменутог византијског цара Алексеја Трећег дозволу да обнове до темеља порушени манастир Хиландар, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице.

Двије године након упокојења Немање (монашки Симеона) долази до сукоба у Србији. Наиме старији син Вукан није био задовољан што је средњи син Стефан добио престо, (Немања га је одабрао водећи се логиком да је ожењен византијском принцезом и да је за разлику од Вукана окренут православљу), те је нашао савезника у мађарском краљу Емерику 1202. године да сруши Стефана и призна вазални однос према Угарској. Али већ наредне 1203. Стефан уз помоћ бугарског цара Калојана враћа престо. Тако долази до разорног  грађанског рата у Србији.

Наредне 1204. године крсташи, умјесто да се боре за хришћане у Светој Земљи под кормилом Венеције окрећу бродове са војском и освајају Цариград чинећи неописиво варварство и темељну пљачку, чиме трајно руше шансе за помирење Грка и Латина.

Успоставља се Латинско царство, Венеција добија најначајнија острва а од Византије остају Никејско царство Теодора Ласкариса као легитимна насљедница Византије, Епирска деспотовина Михајла Првог Анђела и Трапезунтско царство Великих Комина (вазали латинског царства) које је поразима од Теодора Ласкариса и Турака Селџука било трајно  одсјечено од свих наредних важнијих збивања. Преживљавање Никејске царевине чији ће владари (Теодор Први Лаксар, Јован Трећи Дука Ватац, Теодора Други Ласкар и Михајло Осми Палеолог) на крају 1261. године успјети ослободити Цариград и повезати расцјепкане византијске области, преживјело је због крсташких размирица око подијеле плијене, грчког устанка у Тракији и напада агресивног бугарског цара Калојана.

Ипак и успон Епирске деспотовине под Теодором самопроглашеним Анђелом и ослобођење Солуна те неизбјежан сукоб са Никејском царевином са непрекидним упадима бугарског цара Асена Другог, управо ће продужити живот и нестабилном Латинском царству. Трвљење Никеје и Епира који је граничио са Србијом а чија је охридска архиепископија била духовно надлежна за подручје српске државе судбоносно ће се одразити и на осамостаљење српске православне цркве петнаестак година касније, 1219. године.

Године 1205. Стефан поново задобија власт у Рашкој али немири и разарања нису престајали. Стефан шаље писмо Сави да дође са очевим моштима и да покуша да измирењем и договором оконча сукобе са братом Вуканом. Сава се одазвао позиву управо у вријеме док су крсташи пљачкали и Свету Гору, те је са моштима канонизованог Симеона и монасима и драгоцјеностима из Хиландара, након дугог путовања дошао у Србију, гдје је дочекан у Хвосну (данас сјеверна Метохија) у зиму 1206/07. године. Над очевим моштима браћа су се измирила, Вукан је наставио да влада у Зети а Стефан у Рашкој, те су мошти похрањене у манастир Студеницу.

Свети Сава постаје игуман манастира Студенице све до 1217. године. Десет година је Сава духовно, културно и просвјетно градио опустошену и заосталу Србију. По потреби се бавио и дипломатијом, прво неуспјешно са агресивним бугарским великашем Стрезом и други пут много важније и то успјешно са угарским краљем Андријом Другим.

Године 1217. године Стефан Немањић успјешно добија круну од папе Хонорија Трећег. Он је то покушао и раније, први пут одмах након упокојења Симеона али тада се угарски краљ Емерик успротивио јер је сматрао Србију својим будућим плијеном и пољем католичке мисије.

У дијелу српске историографије одлазак Светог Саве из Србије 1217. године провукла се теза како је он тобоже био незадовољан окретању Стефана ка западу. Када се узму све оклности у обзир изгледа вјероватније да је управо крунисање Стефана као чин коначне политичке самосталности био предуслов и повод да Сава оде у Никеју и да тражи самосталност за српску православну цркву, која је до тада била под јурисдкицијом охридске архипеикопије на чијем челу је стајао Димитрије Хомантијан.

Велико је питање да ли би Сава успио у својој намјери да је Византија била цјеловита и моћна. Но овако расута и завађена она је у Сави и Србији нашла природног савезника против опасног конкурента за васпостављање византијске царевине – Михајла Првог Анђела и нарочито Теодора Анђела владара Епирксе деспотовине са којим је Србија граничила. Зато је Сава обишао охридског архиепископа Димитрија и упутио се директно цару и цариградском патријарху у Никеју 1219. године.

Савини биографи пишу како се лице Теодора Ласкара измијенило од Савиног захтјева али да су и цар и патријарх Манојло Сарантен пристали под условом да Сава буде први српски архиепископ. Сава је након дугог убјеђивања пристао поставши архиепископ „све српске и поморске земље“.

Овај чин је тешко оштетио интересе охридске архиепископије и посредно епирске деспотовине те наредне године Димитрије Хомантијан упућује писмо „господину Сави“ којег оптужује да је напустио монашке завјете скромности и послушања те мимо реда и његовог сазнања и допуштења уздигао се на чин који му не припада. Историја није забиљежила икакву рекацију на ово писмо. Цариградски патријарх је свкако имао право да да самосталност српској цркви. Димитрије ће осам година након писања овог писма неканонски помазати епирског деспота Теодора Анђела за цара одговарајући оптужбама из Никеје да је то исти принцип којим је и Сава постао први српски архиепископ.

Значај оснивања СПЦ те 1219. године је немјерљив за српски народ.

Исте године на основу Стефанове и Савине повеље Стефанова задужбина Жича постаје сједиште српске архиепископије. На Сабору у Жичи Сава је поставио своје најбоље ученике за пископе и свештенике.

Свети Сава је са неугасивом енергијом приступио уређењу епархија, манастира и обуци нижег и вишег свештенства које се тада углавном школовало на Хиландару. Поред већ постојаних епархија Рашке, Призренске и Липљанске Свети Сава је уредио и осам нових:

Сава је усмјерио свој књижевни рад у првом реду за потребе функционисања нове српске православне цркве те је превео и прилагодио најзначајније византијске списе које се тичу православне цркве, богослужења, црквеног права и манастирског живота.

Најзначајнија дјела која се приписују Светом Сави су:

  • Типикон, правилник живота у манастиру (Карејски, Хиландарски и Студенички типик)
  • Номоканон (законоправило или Крмчија) прилагођена верзија византијског Номоканона, зборника црквених и свјетовних правила
  • Житије Светог Симеона, биографија Стефана Немање
  • Посланица или писмо игуману Спиридону, писмо из Свете Земље – Палестине студеничком игуману
  • Устав за држање Псалтира, правила за читање старозавјетне књиге Псалтира.

Након упокојења Стефана Првовјенчаног (први се овјенчао круном) 1228. Свети Сава је у Жичи крунисао његовог сина Радослава који ће остати у сјенци тада моћне епирске деспотовине. Наредне године Свети Сава је кренуо на ходочашће у Свету Земљу.

Укрцао се у Будви а у Јерусалиму га је дочекао патријарх Атанасије. Обишао је мјеста везана за Христов земаљски живот. Подигао је у Акону манастир Светог Георгија као прихватилиште за српске ходочаснике и манастир Светог Јована Богослова на Сиону.

У манастиру Светог Саве Освећеног се задржао мало дуже.  За овај манастир Саву је везивало пророчанство Савиног имењака из шестог вијека који је прорекао да ће у „далекој будућности њихов манастир посјетити један велики архиепископ, Божији човјек и његов имењак из далеке западне земље“ те је наредио да се тада имењаку поклони жезло Саве Освећеног и двије чудототворне иконе Пресвете Богородице – Тројеручице и Млекопитатељице.

Сава се преко Никеје и Свете Горе вратио у Србију.

У међувремену у Србији, властела је услијед слабљења Епира и јачања Бугарске збацила Радослава и поставила Владислава зета бугарског цара Асена Другог. Иако незадовољан овим дешавањима Свети Сава је крунисао Радослава у Жичи 1234. године а Радослава замонашио давши му име Јован.

Исте године на сабору у Жичи Сава предаје упављање српском архиепископију свом дугогодишњем ученику Арсенију Сремцу (1234-1263) и посљедњи пут напушта Србију кренувши на друго поклоничко путовање.

Оваога пута, осим Палестине, посјетио је и Египат, Јерменију, Малу Азију, Цариград и на крају Бугарску гдје се упокојио у Трнову 27. јануара по новом календару 1236. године.

Његове мошти, не без протеста и напора пренио је краљ Владислав и положио их у гроб у цркви манастира Милешеве, своје задужбине.



11 КОМЕНТАРА

  1. Ова тема, живот Светог Саве и догађаји који су га пратили, је у српској историографији јако добро обрађена, и код припростог народа прилично позната.

    Већ сам написао на овој теми, у средњем вијеку Црква није имала исту улогу као данас, погрешно је то гледати из савремене визуре. И она бјеше тада прије свега средство владарима или центрима моћи преко којег ће учврштити своју власт или ширити свој утицај.
    И то је важно имати на уму да би разумјели историјске процесе или пак административну реогранизацију цркве у неком тренутку.

    Поред Цркве други темељ на којем су почивале средњовјековне државе, бјеше властела. Ми често покушавамо разним догађајима, процесима, дати морално прихватљиву форму, но ту је право питање, какав су уопште имали избор личности које је историја одабрала у датом тренутку.
    У овом случају Свети Сава када је крунисао Владислава (у тексту се омакла грешка) 1234-е краљем, којег би се могло доживљавати и узуратором. Не ријетко се морало кокетирати, подвлађивати властели или страном фактору (у овом случају Бугарској) како би уопште опстали у неком времену великих превирања.

    Српска држава, са ограниченом или пуном аутономијом (како кад), тада бјеше уклијештена између двије моћне силе, Византије и Угарске, такође и константно притискана од регионалне силе са истока, Бугарске, у таквим околностима ваљало се прилагођавати новонасталој ситуацији.
    Управо у тексту поменуто разарање Цариграда 1204-е од стране крсташа, пореметило је из темеља равнотежу моћи, и одредило будуће догађаје, а од теолошких аргумената и правовјерности ипак бјеше важнија војна сила која стоји иза неке патријаршије.
    Сасвим сигурно је и то утицало на будуће догађаје и осамостаљење српске (Пећке) архиепископије прије 8 вијекова.

    Ми данас припадамом православној хришћанској духовној сфери, но Светосавље је пуно више, оно није само темељ наше духовности, него нас је и одредило, чувар нашег идентитета, и сасвим сигурно помогло да уопште опстанемо на овој балканској вјетрометини у тешким временима који ће услиједити.

  2. Sveti Sava je proizvod viševekovne crkvene mitologizacije lika i dela Save Nemanjića. Dan svetog Save se obeležava kao školska slava u svim školama u Srbiji. Savu nazivaju utemeljiteljem srpske prosvete, kulture, obrazovanja, književnosti i „celokupne srpske ideje“, šta god to značilo. U preterivanju se ističe Justin Popović za koga je sveti Sava „najmudriji i najveći srpski filozof“. Zbog sveprisutnog Savinog kulta, srpsko pravoslavlje sve više postaje svetosavlje, a sve manje hrišćanstvo. Kult svetog Save se forsira, slave ga više od Hrista. Veoma je teško probiti se do činjenica

      1. Немам право ником паметовати, али одговарати болесницима који су се на овај портал убацили само како би га га бљутавим коментарима опоганили и обесмислили, и није паметнa идеја.

        Узгред, ја се са твојим коментарима често не слажем, но нисам примијетио да си копирао туђе тексове, пишеш из своје главе, а и ако пратиш матрицу поимања ствари неке политилке опције, формулишеш текст према свом виђењу. Самим тим и заслужујеш одговор.

        А ликови који текст или дио текста, методом copy/paste, преузму са портала е-новине (http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/64904-Sveti-Sava.html) и пошаљу као свој пост, тешко да завређују одговор.

        Како год, размисли.

  3. И има последњих који ће бити први, и има првих који ће бити последњи.
    Лука30:13
    14 Али ако у срцу гајите горку љубомору и свадљивост, не хвалите се и не лажите против истине. 15 То није мудрост која долази одозго, него земаљска, телесна, демонска. 16 Јер где су љубомора и свадљивост, тамо је неред и свака врста зла.
    Јаковљева 3:14,15,16
    Не управљте ви корацима својим, као што ни овај апостат није знао ништа о творцу,, тако и ви, бауљате у мраку и правите буку. Лажна вера, таква и учења.

  4. Кал,

    мислим да паметан човјек не треба да доказује другом оно ко јесте и зашто јесте?

    Можда ја не знам то научно објаснити, али светосавље, односно, свети Сава и Немањићи су за мене одраз историјског дефинисања моје вјере, нације и државотворности, без обзира што се за Србе знало вијековима прије њега и Немањића, то је довољно да се каже оним који би да са нама нешто расправљају по том питању.

    То исто треба нама да кажу други, све ако им се мијешамо у њихову праву, или историју коју тек праве.

    Значи, нема старе нације-народа који су лако дошли до имена, сви су успут правили грешке кроз историју, али св. Сава и Немањићи су ти који су нас „управили“ у стварању српске НДД сфере, што рекао половни блогер Рајко Васић, то су чињенице, ту никакви нововјековни манипулатори не могу ништа одузети, помоћи, нити однемоћи.

    Не бих улазио у материју о којој имају шта да кажу компетентни људи, ја сам само обичан Србин који сваком жели добро и зна своју историју, али и који 100% разумије ново вријеме, па бих се сходно томе и понашао и нешто препоручио у најбољој намјери.

    Хоћу једну ствар да посебно истакнем, читајте Срби и покушајте од њега нешто научити за ново вријеме, читајте Јована Дучића, најумније српско име, филозофа, родољуба, задужбинара,дипломату, боема, човјека који је прошао свијета, успут остављајући нама Србима за наук своју душу и срце кроз задужбинарство, мудру политику, као и најважније, писмена, све као путоказ за ново вријеме.

    Част нашем св. Сави, утемељитељу наше Цркве и просвјетитељу, као и свим српким свецима, међу њима са понизношћу помињем св.Острошког Василија, част му и милост, све да ми не узме за српску гордост што његово име помињем.

    Они се изузимају из ове овоземаљске мјере у којој је Дучић по мени највећи, односно из мог безобразног српског поноса због наше велике историје и великана у вјери и другим областима живота, поноса који ме свега увијек обузима кад поменем Јована Дучића, име србиново, све оправдано величајући историју његовог и мог рода, тачка.

  5. Sebe vidim kao srpskog desnicara, a svetosavlje i pravoslavlje ostavljam caletu i burazu.
    Postujem sve religije, no ne mogu se identifikovati ni sa jednom koju propagiraju Crkve kao organizacije
    Duhovnost se, po mom misljenju, ne mora iskljucivo ostvarivati kroz religiju.
    Vise se mogu identifikovati sa pojedinim post-modernistickim filozofskim ucenjima nego sa svetosavljem.
    Iskreno, ovaj obrt u identifikaciji se desio sa propadanjem naseg drustva u cijelini poslijednjih 15 godina
    Da budem jos konkretnijii, pokojni patrijarh Pavle je reagovao na po meni pravi nacin kad su u pitanju bili drustveni lomovi (ratovi, zlocini, studentski protesti), no nakon njega bas kao da zivimo u Svici. Ni mukajeta, ni kritike, ni prijedloga za sacuvanje srpskog nacionalnog bica..

  6. Често се догађа да за грешке које чине савременици буду окривљени они који су само послужили као средство у чињењу тих дјела.

    Најбројаћу три спска случаја:

    1. Српска православна црква је неспретно “употребљавајући“ лик и дјело Светог Саве, од српског народног стабла одсјекла католике и муслимане нашег рода. И умјесто да се кривица баци на оне који су то урадили, криви се Свети Сава за све и свашта.

    2. Краљ Александар је успио да остври величанствену идеју уједињења Јужних Словена, а тиме и први пут обезбиједи да сви Срби живе у једној држави, да нам Београд буде главни град, а владари Срби. И сада се нашла говна која су ту Југославију срушила да криве Александра што је исту направио.

    3. Официри који су школовани на комунистичким академијама и који су се нечасно понашали у рату, а које су српски непријатељи намјерно назвали четницима, учинили су таква недјела у последњем рату да се догађа да се ти комунистичи злочини прписују мртвом Дражи Михаиловићу, иако људи који искрено поштују његову жртву, најоштрије осуђују те злочине.

    Не треба о Светом Сави имати мишљење по томе шта су неки у његово име радили, него о Светом Сави треба имати мишљење по дјелу његовом, а оно је више него позитивно.

    Не треба да слушамо мишљење говнара Ивице Дачића о Александру и Југославији јер да Александар није направио Југославију шта би Дачић и његов шеф Милошевић рушили.

    Не треба Младића сматрати Ж. Мишићем само зато што је на главу ставио исту капу, нити га сматрати четником јер је окорјели комуниста и нема никакве везе са Дражом.

    1. Ђе нађе краља Александра, овог Дачића и нашег ратног команданта, часног официра генерала Младића на овој теми, и ђе нађе везу и са текстом и са темом?

      Ако је то нека „обавеза“, доказивање апартчика еспеовца, демохришћана или којих већ (не могу ти ја то похватати) преданости и како ће сваком приликом мало поменути те мрске негативце, у реду, разумијемо то, али покушајмо се држати теме, а и овај текст и тема не заслужују да се скрнаве инфантилним поређењима. Има овдје дневнополитичких текстова колико ти душа жели, па удри до миле воље, попустимо текстове који нас подсјећају на нашу историју.

      Узгред, немаш ти појма о задњем рату, части и нечасти и ко је чинио непочинства, нити шта знаш о генералу Младићу, слушао си погрешне типове, изварали те мангупи.
      Држи се ти дневнополитичких тема, боље ти иде.

      1. Александра и Дражу сам, уз Светог Саву навео да се види, тј. да појачам аргументацију да је веома изражена појава да се историјске личности криве зато што савременици, користећи те личности, убрљају ствар.
        И онда не нису криви брљатори него те личности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *