Странци у пољопривредним предузећима у Србији

Долазак престолонасљедника Уједињених Арапских Емирата у Србију који намјерава да инвестира у пољопривреду наметнуо је питање чије су наше оранице.

Јер, овом инвеститору држава нуди да постане власник 80 одсто у осам друштвених пољопривредних предузећа са око 9.000 хектара земље.

Питање власништва над ораницама није без основа ако се зна да, по Уставу, странци не могу да буду власници земље. Међутим, упркос овој уставној одредби, странци су код нас постали власници земље и то преко пољопривредних предузећа која су куповали у процесу приватизације.

И не само то. По слову Споразума о стабилизацији и придруживању за неколико година и страни држављани, физичка лица, моћи ће да постану власници под истим условима као и наши грађани.

Друге земље нису биле толико либералне када је овај национални ресурс у питању.

Наш сјеверни сусјед био је најрадикалнији у његовој одбрани. Мађарска, пуноправна чланица ЕУ, одлучила је да трајно забрани страним држављанима да купују обрадиво земљиште. Уочи католичког Божића мађарски парламент усвојио је уставне амандмане који то предвиђају.

Влада је овај корак назвала „историјским”, мада аналитичари процјењује да би он могао да доведе до трвења са ЕУ, преноси АФП.

Устав ће да штити мађарску земљу као национално благо, наше заједничко наслеђе и основу нашег живота – објавило је тим поводом мађарско министарство за рурални развој.

Влада Мађарске истиче да је дошла нова ера за домаћу пољопривреду и да земљиште мора да се заштити од страних, али и домаћих, шпекуланата и банкара који би да направе добар посао на рачун домаћих фармера.

Странци су, иначе, већ били онемогућени да купују мађарско пољопривредно земљиште на основу привремене мјере, која је била дио приступног споразума за улазак Мађарске у ЕУ из 2003. године.

Циљ те мјере је био да се избегне нагли раст цјена мађарског пољопривредног земљишта не би ли се постепено достигле цене земљишта у ЕУ, укључујући и суседну Аустрију. Овој мери важност је истицала 2011, али је она у међувремену продужена до априла 2014.

За разлику од сјеверног сусједа Србија, која није ни члан ЕУ, а нема чак ни одобрен датум за почетак преговора за чланство, одлучила је да продаје земљу страним држављанима!

Да ли ми уопште желимо да штитимо овај национални ресурс као наш сјеверни сусјед и неке друге земље и да ли смо у тој борби спремни на тако радикална рјешења каква је предузела Мађарска. Одговор на ово питање треба да дају политичари.

У Министарству пољопривреде, иако су свјесни овог проблема, званично још не предлажу никакво рјешење. Било је размишљања да се са свих 27 чланица Уније затражи измјена датог обећања, али и да се донесе закон који би ограничио величину посједа који могу да купе страни држављани или да им се власништво над земљом омогући уз услов да имају пребивалиште на територији Србије.

Милан Простран, савјетник у Привредној комори Србије, сматра да бисмо требали да обновимо преговоре са Бриселом о овом питању. Уколико њихови притисци буду велики требало би да тражимо да се странцима омогући куповина земље тек послије пет или десет година од нашег уласка у ЕУ. Уколико не буду, он је за радикалан мађарски став – законом забранити продају земље странцима.

Зашто су транзиционе земље увеле ограничења о продаји земље?

– Зато што је земља била јевтина и што је претила опасност да буде распродата будзашто. То је урађено у Румунији и странци су тамо донели ГМО технологију. Мађарска је исто тако олако после пада социјализма продавала земљу па је изгубила суверенитет у западној Мађарској. После је реоткупљивала ту исту земљу. И код нас је земља у приватизацији отишла за мале паре. Цена јој је, прерачунато, била од 200 до 500 евра по хектару, а сада шеици купују, у аранжману од државе, по 12.500 евра по хектару. У неким деловима Бачке хектар већ сада кошта 20.000 евра по хектару – каже Простран.

Уколико се нека мјера не предузме само је питање тренутка када ће странци почети да купују оранице. Јер, Споразумом о стабилизацији и придруживању (ССП), који тако нешто предвиђа, ратификовале су практично све земље чланице Европске уније. То једино још није учинила Литванија, а то би могло да се догоди сваког тренутка.

По слову тог споразума, након четири године од тренутка када га и последња земља чланица ратификује, већ у 2017. или 2018. години, ми бисмо требали, како је изричито наведено, да дозволимо странцима, грађанима Уније, да под истим условима као и домаћа лица, купују земљу. Закон о пољопривредном земљишту, у коме сада постоји забрана за тако нешто, мораће да се измјени.

Друге земље ни изблиза нису испреговарале овако кратке рокове, поготово не независно од чланства у Унији. У случају Пољске забрана продаје земље странцима на снази је 12 година од датума уласка у ЕУ.

Ниједна од последње примљених десет чланица ЕУ, укључујући и Хрватску, тако нешто није дозволила док не уђе у пуноправно чланство, а поједине земље задржале су мораторијум на такву продају земљишта и послије тога. Хрватска, иако постаје члан за неколико мјесеци, још преговара о питању продаје земљишта.